Na današnji dan, 26. januara 2020. godine, napustio nas je jedan od najboljih košarkaša ikada i idol mnogima – Kobi Brajant, nakon kobne nesreće helikopterom u kom je stradalo devet ljudi – među kojima su bili on i njegova ćerka Điana.
Bio je to dan kada je nebo izgubilo jednu od svojih najsjajnijih zvezda, dan kada su se uspomene pretvorile u senke, a svet je zadržao dah suočen s gubitkom nekoga ko se činio besmrtnim. Taj ponedeljak zauvek će biti urezan u kolektivnu svest kao dan kada je Crna Mamba, košarkaški velikan i ikona, prerano napustio ovaj svet.
U tom trenutku, nisu se gubile samo košarkaške sposobnosti, već i deo duše koja je uvek donosila inspiraciju i odlučnost. Kobi nije bio samo sportski junak; bio je simbol neukrotive volje, upornosti i strasti. Bio je čovek koji je uvek podizao standarde, kako na terenu, tako i u životu.
Draga košarko,
od momenta kada sam počeo da “uvrćem” tatine čarape
i njima šutiram zamišljene šuteve za pobedu
u “Great Western Forum”-u
Bio sam siguran da je jedna stvar – stvarna:
Zaljubio sam se u tebe.
Ljubav tako duboka da sam ti dao sve svoje –
Od svog tela i uma
Pa sve do duše.
Kobi nije bio samo košarkaš i umetnik na terenu. Bio je otac četvero dece, muž, filantrop i mentor. Njegova posvećenost porodici bila je jednaka strasti koju je pokazivao na parketu. U trenucima kada je nosio dres Los Angeles Lakersa, postao je oličenje sportskog duha, borbe i pobedničkog mentaliteta.
Njegova sportska karijera bila je impresivna – pet puta osvajač NBA prstena, osamnaest puta All-Star, olimpijski šampion… Možda je najvažnije što je predstavljao način na koji je nosio svoj uspeh s ponosom i što se NIKADA NIJE ZASITIO. Njegova rešenost da premaši granice, ne samo u košarci već i u životu, ostavila je neizbrisiv trag na mnogima.
Njegova ljubav i odanost ovom sportu prenosila se na generacije, bez ikakvog spoljnog uticaja. Bilo je potrebno samo da se pogleda JEDNA njegova utakmica, jedan karakteristični šut van balansa i ubitačna, bezgrešna polu-distanca… Jednostavno, svaki njegov korak bio je inspiracija mladima, kao i autoru teksta.
Jako je teško pisati tekst o čoveku, heroju svog detinjstva i o nekome za koga vezuješ svoje prve košarkaške korake. Odgledaš jedan, drugi, treći, peti snimak i jednostavno ne možeš da ne uzmeš loptu i pokušaš to isto. Pa jedno, drugo, deseto, pedeseto ponavljanje – opet nije to to. Nastavljaš da pokušavaš. Nije to – to! U sebi odustaješ milion puta – ali znaš da on nije odustao ni jednom. Zato sve što radi izgleda perfektno. I od tebe bi želeo da ne odustaneš. Pa ponavljaš, ponavljaš, finta levo, leva noga, okret, pivot, finta, skok u nazad… I tako – ponavljaš milion puta – samo da bi bio makar malo kao on.
Kao šestogodišnjak
Ekstremno zaljubljen u tebe
Nikada nisam mogao da vidim kraj tunela.
Samo sam video sebe
kako istrčavam iz istog.
I samo sam trčao.
Sa jedne, na drugu stranu parketa
Trčao za svakom ničijom loptom za tebe.
Tražila si moj trud
Ja sam ti dao srce
Jer si mi donela mnogo više.
Igrao sam kroz znoj i bol
Ne jer me je pozvao izazov
Nego jer si me pozvala TI.
Sve sam radio za TEBE
Jer to je ono što radiš
Kada te neko učini živim
Kao što si ti učinila mene.
Dragi Kobi,
Iako si nas napustio prerano – legenda o tebi i svemu što si doneo za košarkaški svet i dalje živi u svakom istinskom košarkašu. I dalje mnogo šutera širom planete uzvikne tvoje ime posle svakog šuta. I dalje se studira svaki tvoj, do poslednjeg atoma perfektan potez i, iako više nisi sa nama, i dalje svi žele da budu kao ti i nikada ne odustaju od svojih snova – sve dok u njima ne budu savršeni.
