Ugledni sportski novinar, kolumnista, influenser, nekadašnji voditelj i saborac Edina Avdića u podkastu “Šesta Lična”, Miloš Jovanović, govorio je za naš portal o novom projektu sa Videostrojem, pod nazivom “Košarkaška Pravila”. Nešto više o snimanju, nastanku, učesnicima i prikazivanju ovog projekta imaćete priliku da pročitate u nastavku.
.Za početak, došlo je do prekida snimanja sada već legendarnog podkasta Šesta lična za koji se može reći da je utabao put svim sportskim podkastima u regionu. Da li možemo nekada očekivati reunion Edina i tebe?
– Naravno. Ne postoji nikakav problem sa Šestom Ličnom, a pogotovo ne između Edina i mene, nas dvojica smo u svakodnevnom kontaktu. Prosto, neke stvari se nisu pogodile za ovu sezonu pa smo privremeno stali – uzmite u obzir da i on i ja imamo druga posla i da je teško organizovati se ponekad. Ako se uslovi ponovo stvore, i ovde mislim pre svega na profesionalne, rado ćemo opet obradovati tih stotinak duša koje nas redovno prizivaju, hahaha…
Šesta Lična je meni jako drag projekat, koji nikada ne bi uspeo da se realizuje bez vizije ljudi sa Mondo portala, jer, ponoviću još jednom, bila je upravo njihova ideja da ja uzmem da se bavim podkastom. Oni su meni izložili ceo koncept, a ja sam ih samo pitao, „a jeste li vi sigurni da ja to znam da radim?“. Tako da, opet bih iskoristio priliku da pozdravim sve u Mondu, umnogome su zaslužni što ja sad vama ovde dajem neki intervju.
Na svojim društvenim mrežama si nam sa vremena na vreme “teas-ovao” fotografije iza kamera sa nekim ozbiljnim ljudima iz košarke. Projekat Videostroja pod radnim nazivom “Košarkaška pravila”, reci nam nešto o tome kako je nastao sam projekat i ko ga je inicirao.
– Taj projekat je osmišljen od strane ljudi iz Videostroja, pre svega Vladimira Pajića, koji je hteo da napravi neke različite priče o košarci u TV formatu. Imali smo nekoliko inicijalnih ideja, prvobitno smo recimo mislili da uradimo nešto oko sto godina košarke u Srbiji. Zatim je to polako evoluiralo, i na kraju smo stigli do ovoga što fakat jesmo snimili.
Kakav je koncept same emisije, gde i kada će naši čitaoci imati priliku da je prate?
-Koncept emisije je da gledaocima predstavimo neka velika lica iz sveta jugoslovenske i srpske košarke, ali ne onako čisto u formi intervjua, već više da oni nama pričaju o nekim njihovim životnim pravilima i da malo zavirimo u njihove živote. Odatle je i potekao naslov – „Košarkaška pravila“, jer oni nama pričaju kako su prolazili kroz život i koje stvari su obeležile njihove karijere kako na parketu, tako i van njega.
Tokom snimanja, svesno smo se trudili da se ne držimo samo košarke. Pokušavali smo da izvučemo malo više životnih priča, nekih anegdota, detalja, stvari koje nisu nužno košarkaške i koje se ne tiču samo njihovih igračkih, trenerskih mandata. Tako da, za one striktne basket fanatike koji očekuju ovde da ćemo mi da uzmemo tablu i crtamo neke flerove, stegere, hedžove i ostalo…toga neće biti. Ciljano smo za svakog sagovornika odvojili dva dana snimanja – u jednom, koji smo iz milošte zvali „rijaliti“, smo snimali ljude u njihovom prirodnom okruženju, kod kuće, na poslu, na treningu, kako već. Drugi dan bi bio klasičan intervju u studiju, i gotov proizvod vam je kombinacija to dvoje, uz arhivski materijal koji preseca segmente. Tako da, uopšte ne liči na podcast, više je onako neka TV forma, kao mali dokumentarni filmovi od po pola sata svaki.
Gledaoci će imati priliku da „Košarkaška pravila“ pogledaju premijerno na televiziji Arena Sport, u nedelji koja počinje od 11. decembra. Ritam izlaženja epizoda za sada ni ja ne znam, ali mogu da kažem da ih ima osam ukupno, i da će u dogledno vreme sve biti objavljene na Youtube-u. Tako da, koga zanima, moći će i tako da ih pogleda.
Kako je došlo do saradnje između tebe i Videostroja i da li je lično tebi značilo to što sarađuješ sa Vladimirom Pajićem koji je već postavio visoke standarde sa filmom “250 stepenika”?
-Ma, mi smo se dogovorili za sat vremena. Videostroj je ozbiljna produkcija, predočili su šta ih zanima, šta očekuju od mene, i dalje je bilo lako. Sve je išlo preko Vlade, kojeg ja znam odranije, i koji je hteo baš mene za ovaj projekat. Naravno da mi izuzetno znači to što sam imao priliku da radim sa njime, jer on je ipak autor po meni dva najznačajnija košarkaško-dokumentarna rada u skorijoj srpskoj istoriji – „250 Stepenika“, koji ste već spomenuli, i „Mabuhaj Jugoslavijo“, filma iz serijala „Zlatni Momci“ koji se bavi svetskim prvenstvom u Manili 1978. Veliki sam poštovalac njegovog rada, i iskreno, bio sam počastvovan pozivom.
Raditi sa Vladom je bilo definitivno sjajno iskustvo, iz kojeg sam mnogo naučio. Prvo, ja volim za sebe da kažem da sam radoholik, ali on? On ima energiju nuklearne centrale. Prvo snimanje koje smo odradili, mene je iskreno bilo sramota – čovek me je posramio svojim intenzitetom. Kako smo sve više odmicali, sve sam se više trudio da budem na njegovom energetskom nivou…a verujte da to nije lako. Srećom pa se u kreativnim vizijama uglavnom uvek slažemo, a ako se već i ne slažemo, onda to možemo i civilizovano da raspravimo. Ako ikada budemo snimali drugu sezonu „Košarkaških Pravila“, garantujem da će biti još bolja od prve jer smo se mi kao ekipa bolje upoznali i uklopili.
Pored Vlade, moram da istaknem i ostale ljude koji su radili na ovom projektu. Pre svega, tu je reditelj Nikola Momčilović, još jedan stari znalac, koji je već režirao dosta mojih projekata – sa njim sam snimao od Sarajeva do Sakramenta, tu nema nepoznatih, on je isto izuzetan zanatlija u struci i de facto treći član kreativne trojke iza projekta. Tu je i moj veliki prijatelj Petar Petrović, koji je uskočio za jednu epizodu, pa smo tako obojica konačno dočekali da radimo jedan sa drugime – uglavnom bi se sretali po pauzama i stalno pričali kako moramo nešto i zajedno da uradimo. I naravno, šta bismo bez tehničkog osoblja – snimatelji, tonci, montažeri, sve vrhunski momci, ne bih sad da imenujem nekoga jer ih je bilo više različitih na projektu pa ću nehotično preskočiti poneko ime, ali sa svakim sam bio komforan u radu i svi su veliki profesionalci, a i odlično društvo. U kombiju nikad nije bilo dosadno sa njima.
Ma, u stvari, moram još jednog čoveka da spominem poimence – našeg organizatora Nikija, koji je jedan od onih ljudi bez kojeg ništa ne može da funkcioniše kako treba. Kad sam pre šesnaest godina radio u FK Crvena Zvezda, upoznao sam mnoge velike profesionalce, ali najviše me je impresionirao tim menadžer Goran Negić. Bez tog čoveka, ja mislim da Zvezda ne bi umela da stigne na gostovanje Voždovcu, a ne negde preko – bukvalno, kad god nešto treba da se radi, Negić je držao sve konce u svojim rukama, od prevoza, do opreme, sitnica za igrače, ma bilo šta, on je sve završavao. Neverovatan čovek, pravi timski igrač. E Niki vam je Videostrojev Negić. Što bi se košarkaški reklo – „all-around“ igrač, i to Ol-Star kalibra.
Šta je Najmanji zajednički sadržalac (NZS) gostiju u Košarkaškim pravilima i na koji način ste ih birali? Nagovestio si nam da će gosti biti prilično šarenolike košarkaške “glave”, od legende YUBA lige, Mikana Grušanovića, preko selektora Karija Pešića, pa sve do kapitena Partizana, Kevina Pantera.
-Dobro pitanje! Hteli smo da obuhvatimo osam različitih profila, koji su na neki svoj, unikatan način ostavili traga u košarci. Svetislav Pešić je čovek koji je kao trener osvojio manje-više sve, on je veliki šampion.
Mikan Grušanović je srpski sportski fenomen – čovek je imao profesionalnu košarkašku karijeru od trideset godina, što je samo po sebi impresivno, a onda saznate i da je sve vreme igrao amaterski fudbal i bavio se poljoprivredom na svom imanju!
Kevin Panter je Amerikanac, stranac koji se snalazi u srpskoj košarci, i to dosta uspešno. Dino Rađa je član jedne od najvećih generacija u istoriji svetske košarke i član Kuće Slavnih. Žarko Paspalj je, pa, Žarko Paspalj – jedna sasvim jedinstvena ličnost, i neverovatno zabavan sagovornik. Svih osam priča koje su nam ispričali su različite, pune uspona i padova, ali košarka je vezivno tkivo koje ih čini celinom. I svako je od njih, kao i Frenk Sinatra, radio stvari „na svoj način“.
Da li bi mogao da nam otkriješ neke anegdote sa snimanja, bez da “spojluješ” delove iz serijala našim čitaocima, koji će sigurno gledati Košarkaška pravila?
-Moram vam priznati da sam uživao na svakom snimanju, i svako je bilo potpuno različito. Mikana smo snimali ceo jedan dan u Klenju, i naravno da je njegova supruga spremila ručak za sve nas (a ima nas sedmoro u ekipi) na kraju dana – ma, nije bilo promil šansi da krenemo nazad za Beograd bez da nas ugoste „kako treba“. Ozbiljni su to domaćini.
Kevina Pantera smo snimili tokom priprema na Kopaoniku, tamo negde krajem leta. Tu sam imao priliku da prvi put pogledam uživo jedan trening Željka Obradovića, ali impresivno je bilo videti koliko ljudi je došlo da se vrzma oko hotela „Grand“ jer su čuli da je Partizan tu na pripremama. Bilo je dece onoliko…a oni svi pametni, hvala Bogu, vide nas sa kamerama i provale da mi „lovimo“ igrače, pa nas prate i prave zasede sa sveskama za autograme. Sam Kevin je fin momak – nas dvojica smo se brzo skontali jer sam ja „okrenuo“ iz starta diskusiju na bejzbol, on je dečko iz Bronksa, znači navija za Njujork Jenkize, i posle pet minuta smo već prepričavali stare utakmice i prisećali se asova kakvi su Derek Džiter, Horhe Posada, Marijano Rivera…kad smo skoro dva meseca kasnije seli da odradimo intervju u studiju, pričali smo kao stari prijatelji, potpuno opušteno. Mogu da kažem da je taj intervju jedan od boljih koje sam odradio u životu, tako da od te epizode imam baš velika očekivanja.
Svetislav Pešić je dao fantastičan intervju. Mi smo njega uhvatili na prepad dan pred objavu spiska za SP, bukvalno smo ga uvukli u kombi, odvezli u studio, snimili i vratili nazad u „Kraun Plazu“. Uprkos nekoj totalnoj depresiji koja je vladala tih dana – otkazao ovaj, onaj, onaj treći, Pešić je svaki sekund razgovora zvučao kao pravi visoki državnik srpske košarke, hvalio svoje igrače, govorio razne mudrosti, isijavao optimizmom i energijom mladića. Sušta suprotnost kako bi neko tog dana pomislio da on može da izgleda.
Ja sam iz studija izašao samleven, jer intervju je za mene barem bio jako naporan – treba sve to ispratiti, održati tempo, nivo, navesti sagovornika na prave puteve – ali srećan. Rekao sam sebi, brate, ovaj čovek je spreman ne da osvoji, nego da pojede svetsko prvenstvo, i ja mu verujem sto posto. Tako da, naše srebro u Manili me nije nimalo iznenadilo…videćete kad budete gledali epizodu, Kari izgleda kao prorok. Da smo nekim slučajem kiksali na SP, nisam siguran jel’ bi smeli da objavimo ovo uopšte haha…ovako, napravismo pravi mali remek.
Žarko Paspalj je veliki kolekcionar svega. Ima kamaru diskova, ploča…Mene je najviše impresionirala njegova kolekcija laserdiskova. Nažalost toga nema u epizodi, al’ bukvalno sam vrisnuo kad sam ih video onako posložene. Takođe, tri najimpresivnija „Mercedesa“ koje sam video u životu video sam u njegovoj garaži. Videćete ih i vi uskoro.
Možemo čitati tvoje lične stavove u Velikim pričama, prilično je širok dijapazon tematike tvojih tekstova, od Silvane – do Nirvane. Odakle crpiš inspiraciju i otkud ti u Velikim pričama?
Hah! Inspiracija u 90% slučajeva nije moja, nego mog urednika, jednog izuzetnog mladog profesionalca po imenu Uroš Jovičić. On meni „pitchuje“ ideje, a ja ih realizujem, i rekao bih da za sada radimo odličan posao. Neke ideje, međutim, i jesu moje – kada smo dogovarali saradnju, pristao sam pod uslovom da ne radim samo košarkaške tekstove, već i da me puste malo da se raspišem o drugim stvarima. Tako imam neki mini-feljton o velikim albumima jugoslovenske rock scene, i šta znam, ljudima se sviđa. Dok im se sviđa, biće i tekstova.
Nisam dugo na portalu Velikih Priča, ali neke od najboljih stvari što sam napisao napisao sam upravo za njih. Recimo, ona usmena istorija osvajanja SP u Atini, to je stvarno jedno kapitalno delo i nešto na šta sam jako ponosan.
