Ovo su reči koje je izgovorio čuveni komentator Dragan Nikitović, a verovatno svi znate šta je proizvelo ovu reakciju. Trideset i tri godine je prošlo, a Saletova trojka još uvek je ispred nas, svako napamet zna kako je ta akcija izgledala.
Partizan je domaćinstvo hale Pionir, zamenio Fuenlabradom. Španci su brzo zavoleli tim, mladi tim čiji je trener bio debitant. Željko Obradović je posle igračke karijere odmah preuzeo kormilo tima punog svojih bivših saigrača. Sve je izgledalo navrat-nanos, sankcije, problemi, mladost, neiskustvo.
Ipak…
Grupa je prošla neizvesno, a nakon toga čuvena serija protiv Knora iz Bolonje. Potom put u Istanbul, na nepoznatu teritoriju, u koštac sa najjačima. Polufinale protiv nestvarno jakog Filipsa iz Milana, punog stranaca. Predrag Danilović je u ovom meču odigrao verovatno najbolje što je ikada mogao. Finale je bilo pred ovom mladom ekipom.
Đorđević, Danilović, Koprivica, Šilobad, Nakić, Rebrača, Stevanović, Lončar, Mihajlovski, Šarić, Dragutinović, Perović, a na klupi Željko Obradović, uz savete profesora Aleksandra Nikolića.
Nezamislivo je bilo da, uprkos svemu, Partizan bude šampion Evrope. Ali ne i nemoguće. Jer to se i dogodilo. Huventud je na osam sekundi do kraja postigao koš. A potom, lopta dolazi u ruke Saši Đorđeviću. Reči ne mogu iskazati taj trenutak.
