foto: Euroleague

Lesor: Pogledao sam u svoju nogu i odmah mi je bilo jasno da je za mene gotovo, da je kraj sezone

Tri meseca nakon teške povrede oglasio se Matijas Lesor, u izjavi za klupski sajt dotakao se same situacije prilikom peha koji ga je zadesio, poseban akcenat stavio je na vlasnika tima iz prestonice Grčke.

O tome koliki je borac, govori i činjenica da je uprkos jakim bolovima odbio nosila i sam izašao van terena:

“Rekao sam da to neću, da mogu sam. Nisam hteo da me niko nosi. Ušao sam u dvoranu sam, tako ću i da izađem. Pomogli su mi da ustanem i onda sam otišao. Rekao sam ekipi da sam dobro, da igraju i ne razmišljaju o meni. Hteo sam samo da svi u Areni nastave dalje bez mene, nisu mogli nikako da mi pomognu u tom momentu.

O novom ugovoru koji je na inicijativu vlasnika Dimitrisa Janakopulosa usledio nedugo nakon povrde:

“Želeo je da ugovor završimo brzo, da se osetim sigurno, kako ne bih razmišljao o ugovoru dok sam povređen. Igrao sam dobro, išlo nam je dobro u sezoni i onda se desila povreda. Za mene je to sve bio težak proces. To što mi je tako brzo došao i rekao da me i dalje žele, da se ništa ne menja zbog povrede i da zaslužujem velike pare, to je velika stvar”.

O momentu povrde:

“Ljudi će možda reći da sam lud, ali to su moje reakcije. Ako mi se plače, zadržavam to za sebe. Ne želim da me ljudi vide u najnižoj tački. Kada se sve desilo, pogledao sam u svoju nogu i odmah mi je bilo jasno da je za mene gotovo, da je kraj sezone. Šokiralo me je sve to, ali nisam na kraju hteo da me iznose na nosilima”.

“Želeo sam da svima poručim da sam dobro. Moj sin je bio uz mene, iako nisam hteo da zna šta se dešava. On mi je govorio kako želi da gleda utakmicu, a ja sam bio srećan što je kraj mene. Svakog dana mi daje pozitivnu energiju, srećan sam što ga imam uz sebe”.

Koliko je dobra hemija u ekipi, govori i podrška koju je dobio od saigrača:

“Neki su došli da me posete odmah posle utakmice, to isto veče. Neki su me zvali. Ali, svi su pokazali da im je stalo do mene. Moja velika porodica je tu za mene, dala mi je podršku. Na početku mi je bilo teško da budem kraj njih, jer sam ih gledao kako treniraju i igraju, dok ja to ne mogu. Bilo mi je teško da se nosim sa tim”.
“Prvi put kada sam ih posetio, trudio sam se da ne razmišljam o tome. Ali, bilo je teško. Bilo mi je baš teško, jer nisam mogao da igram. Tada nisam mogao ni da treniram, sad bar mogu. Svi su bili srećni što me vide, dali su mi veliki podstrek”.

Za kraj porucuje:

“Nadam se da ću uskoro na teren. Rehabilitacija je baš teška. Ovo mi je najduže što sam ikada bio van terena. Nikada nisam morao da pauziram duže od dve-tri sedmice. Iako me nema dugo, moja strast prema košarci se nije promenila”.

“Možda je sve ovo lekcija. Možda treba da razumem svoje telo bolje. Rekao bih da sam dosta toga naučio. Kada padneš, moraš da se digneš. Sada gledam stvari drugačije, ne samo kao igrač, već i otac. Nisam hteo da me sin, porodica i prijatelji vide slomljenog, ali ovo je bilo veće od mene”.