Poslednjih godina tržište košarkaša postalo je surovo za klubove poput Partizana i Crvene zvezde. Iako finansijski mogu da pariraju velikom broju evroligaša, u borbi za najtraženija imena često presude faktori na koje ne mogu da utiču. Kvalitet života u gradovima poput Madrida, Barselone, Atine ili Istanbula, kao i dugogodišnja reputacija klubova iz najjačih evropskih liga.
U takvim okolnostima možda je vreme da se razmisli o drugačijem modelu poslovanja, kakav poslednjih godina uspešno gradi Valensija. Španski klub retko ulazi u trke za najvećim zvezdama tržišta. Umesto toga, fokus stavlja na igrače koji još nisu dostigli vrhunac karijere ili na one koji žele novi iskorak, razvija ih u stabilnom sistemu, a zatim godinama zadržava okosnicu tima.
Takav koncept omogućava kontinuitet, manji broj promašaja u prelaznom roku i stvaranje prepoznatljivog identiteta. Umesto da svakog leta praktično sastavljaju novu ekipu, klubovi mogu da grade sistem u kojem se dodaje jedno ili dva ciljana pojačanja.
Partizan i Crvena zvezda već su pokazali da umeju da pronađu igrače koji kasnije postaju nosioci evroligaških timova. Međutim, kada se svake sezone promeni veliki deo rostera, potrebno je mnogo vremena da se uspostavi hemija, a to u Evroligi često znači i izgubljene utakmice na početku sezone.
Naravno, nijedan model nije univerzalno rešenje. Večiti imaju drugačiji pritisak rezultata, drugačija očekivanja navijača i drugačiji nivo medijske pažnje od Valensije. Ipak, španski klub pokazuje da se planskim radom, strpljenjem i pažljivim izborom igrača može ostati konkurentan čak i bez pobede u svakoj licitaciji za najveće evropske zvezde.
U vremenu kada tržište postaje sve skuplje, možda upravo kontinuitet i razvoj igrača predstavljaju najveće pojačanje koje Partizan i Crvena zvezda mogu da naprave.
