Mladi igrači u Evroligi – retka vrsta u opasnosti od izumiranja

Evroliga je izgradila svoju reputaciju kao jedna od najkonkurentnijih košarkaških liga na svetu, verovatno je, posle NBA lige, najkvalitetnije košarkaško takmičenje na svetu. Međutim, sve veće oslanjanje na veterane postaje rastući problem na Starom kontinentu, kao i činjenica da sve manje mladih talenata uspeva da se probije na najviši nivo. Bez stalnog priliva novih talenata, timovi bi mogli da se suoče s poteškoćama u održavanju visokog nivoa kompetitivnosti u budućnosti, dok bi dominacija starijih igrača u rosterima mogla učiniti ligu manje dinamičnom, samim tim i manje popularnom.

Pa da pogledamo malo brojke. Sa prosečnom starošću igrača od oko 28,3* godine, Evroliga je znatno starija od NBA-a, gde prosek iznosi oko 25,9 godina. Već smo tu uočili razliku od 2,4 godine. Iako je iskustvo dragoceno, nedostatak mladih talenata koji dolaze kroz sistem klubova postavlja pitanje o dugoročnoj održivosti lige.

*podaci za godine igrača u Evroligi uzimaju u obzir samo igrače koji su odigrali bar jednu utakmicu ove sezone

Uvođenje novog salary cap pravila, prema kojem se plate igrača mlađih od 23 godine ne računaju u budžetsko ograničenje, ima za cilj da podstakne timove da potpisuju i razvijaju mlađe igrače.

Međutim, ovde je problem očigledan: Iako novo pravilo ima za cilj da klubove usmeri ka mlađim igračima, trenutno u Evroligi jednostavno nema dovoljno kvalitetnih igrača mlađih od 23 godine da bi zadovoljili potražnju. Statistika pokazuje da ove sezone u celoj ligi ima samo 36 igrača ispod 23 godine, što čini veoma mali procenat ukupnog igračkog kadra. Sa druge strane, recimo, broj igrača koji imaju 33 i više godina je čak 55 igrača ove sezone.

Jedan od najboljih mladih igrača (i uopšteno jedan od najboljih igrača) u Evroligi ove sezone je Teo Maledon. On sa prosečnim indeksom korisnosti od 21.1 zauzima četvrto mesto među najkorisnijim igračima u Evropi. Međutim, on je jedini igrač među 50 najboljih igrača lige koji spada u kategoriju igrača ispod 23 godine. Sledeći U23 igrač na toj listi je Nadir Hifi, koji se nalazi tek na 68. mestu. U najboljih 100 se još nalaze Nikos Rogavopulos, Mateo Spanjolo i Gabrijele Proćida, što je još jednom potvrda koliko mladi igrači nemaju ulogu u Evroligi.

Evroliga je u prošlosti bila “domaćin” mnogim mladim talentima koji su se uspešno probijali na najviši nivo. Primeri za to su Luka Dončić, koji je osvojio MVP nagradu sa svega 19 godina, ili Miloš Teodosić, koji je takođe spadao u U23 grupu igrača kada je stekao to priznanje. Tu su naravno i Bogdan Bogdanović i Nikola Mirotić, dvostruki osvajači nagrade zvezde u usponu Evrolige, koji su posle napravili sasvim solidne NBA karijere. Pored njih imamo i Rikija Rubija i Danila Galinarija, pa i Jana Veselog i Andreu Barnjanija koji su bili visoki pikovi na NBA draftu.

Iako su pomenuti igrači nakon uspešnih kampanja u Evroligi odlučili da okušaju sreću u NBA, nije oduvek važilo to “pravilo” da se mladi i talentovani igrači iz Evrope oprobaju u NBA nakon sezonu ili dve provedene u Evroligi. Igrači poput Dejana Bodiroge, Serhija Ljulja, Dimitrisa Dijamantidisa, i Tea Papalukasa su neki od najboljih igrača koji su celu karijeru proveli u Evropi, a, bar po meni, su sigurno imali kvalitet za NBA. Možemo tu dodati i Vasilisa Spanulisa i Huana Karlosa Navara koji su proveli veoma kratak period u SAD. Takvih igrača u Evropi više gotovo i nema.

Postavlja se pitanje, zašto se mladi sve češće upućuju u SAD?

Jedan od glavnih razloga zašto mladi igrači sve češće napuštaju Evropu leži u finansijskim i razvojim mogućnostima koje im se nude preko Atlantika. Koledž košarka u SAD nije samo prilika za obrazovanje, već i odskočna daska ka NBA ligi, gde su ugovori neuporedivo veći, a razvojni programi temeljno osmišljeni kako bi mladi igrači dostigli svoj puni potencijal. Sa sve jačim NIL (Name, Image, Likeness) pravilima, igrači na američkim koledžima sada mogu da zarađuju i pre nego što uopšte potpišu profesionalni ugovor, što dodatno umanjuje privlačnost evropskih liga.

Osim finansijskih aspekata, ključan faktor je i minutaža. U Evroligi mladi igrači često dobijaju marginalne uloge u timovima koji se oslanjaju na iskusne veterane i rezultate u kratkom roku. U NBA-u, čak i ako ne dobiju odmah priliku u prvom timu, igrači mogu da razvijaju svoj talenat kroz G-ligu. Pored toga, američki sistem je bolje prilagođen potrebama mladih, sa više prostora za individualni napredak i manje pritiska rezultata u ranoj fazi karijere. U takvoj situaciji, sve je manje razloga da mladi talenti ostanu u Evropi.

Problem starenja Evrolige je ozbiljan izazov koji novi salary cap pokušava da reši. Međutim, bez dovoljnog broja mladih talenata u sistemu, klubovi bi mogli da se suoče s poteškoćama u implementaciji ove reforme. Ključno za Evroligu i timove u istoj će biti rešavanje osnovnih problema, poput nedostatka razvoja mladih, prepreka u dobijanju minutaže i finansijskih ograničenja. Ako se to ne promeni, Evroliga bi mogla nastaviti da se oslanja na iskusne veterane i propustiti priliku da privuče i zadrži sledeću generaciju evropskih košarkaških zvezda, koje u sve većem broju biraju da se takmiče u Evrokup timovima ili timovima koji uopšte ne igraju evropska takmičenja, čime će se dodatno povećati razlika u kvalitetu između Evrolige i NBA lige, kao potencijalne NBA Evrolige.