Miroslav Raduljica: Već 15 godina razmišljam šta posle košarke, nisam turista nego avanturista

Košarkaš Mursije i nekadašnji reprezentativni centar Srbije, Miroslav Raduljica govorio je za Meridian sport, a intervju prenosimo u celinii.

Sećate se kada ste kao klinci vrteli globus i nasumično stavljali prst na mesto za koje ste prethodno izmaštali da će jednog dana biti lokacija vašeg putovanja. Ukoliko zemlja nije po ćefu, mnogi bi imali običaj da kažu – hajde opet.

Umesto globusa, Miroslav Raduljica koristi narandžastu loptu, a prst je po drugi put u karijeri stao na Grčku, jednu od devet zemalja u kojima je bivši reprezentativac Srbije branio boje nekog kluba.

Košarkaški pustolov je svoj ranac usidrio u Marusiju, predgrađu Atine, pa je iskoristio priliku i posetio ekspediciju Crvene zvezde Meridianbet koja je odbrojavala poslednje sati do utakmice sa Olimpijakosom. Uske ulice pirejske džungle usmerile su put do hotela gde su bili smeštani crveno-beli.

Prvi kadar – zbunjujući. Raduljica u prijateljskom razgovoru sa Milošem Teodosićem Stefanom Markovićem. Da li je neko pustio snimak sa okupljanja reprezentacije? Protrljate oči i shvatite da nije! Došao je da poseti bivše saigrače, dok je novopečeni penizoner stigao zajedno sa Zvezdom kako bi pogledao utakmicu, ali i proveo kvalitetno vreme sa čovekom koji je obeležio njegove cimerske dane.

I pored zgusnutog rasporeda, Raduljica je izdvojio četrdeset minuta za priču sa Meridian sportom. Kada ispred sebe imate sagovornika njegove autentičnosti i svestranosti, bacanje vremena je fokusirati razgovor na aktuelne košarkaške teme ili trenutnu formu. Ali, uprkos tome, scena iz hola hotela se još vrtela po glavama i prosto nije moglo bez konstatacije – Teodosić, Raduljica i Marković zajedno na Malom Kalemegdanu. Umalo…

 „Uvek ćemo da tražimo više. Došao sam da provedem jednu sezonu sa Pefijem (Stefan Marković prim.aut), što i jesam. Bilo nam je lepo, jeste da nisam stigao da igram iz nekih drugih razloga. Sada još da tražimo svu trojicu, još i Bjelicu, i cela reprezentacija da igra u Zvezdi… Ne može to baš tako. Meni je žao što nisam ostao, zbog toga da bih igrao sa Teom. Ali, ni košarka ni život ne mogu da budu takvi da se uhvatiš za samo jednu stvar, a da ostalo bude nešto što ti ne želiš“, rekao je Raduljica na početku priče za Meridian sport.

Razgovor provocira promenu teme, ali ne pitati Raduljicu o Teodosiću i Zvezdi, bilo bi kao voziti Harli bez kožne jakne.

„Ljudi gledaju malo prostije. On je igrač kakav jeste. Sutra kada odigra loše biće negativnih komentara, kao što je već i bilo. On je za mene košarkaš kakav jeste, drug takav kakav jeste. To ne može promeni dobra ili loša igra. Da sad pređe u Partizan, bio bi za mene Miloš Teodosić. Možda ima dodatnu motivaciju, ali ne verujem da utiče mnogo na njegovu igru. To je odlika velikih igrača, da igraju dobro za bilo koji tim, u bilo kojim uslovima. Naravno, sigurno da je lepše igrati za reprezentaciju ili klub za koji navijaš“.

Fenomen Zvezde Partizana nije interesantan Raduljici. Iako je igrao za oba beogradska kluba, večiti ne bude emocije kod 35-godišnjeg košarkaša Marusija… Barem one dobre.

„Meni to ne znači ništa. Nikada nisam navijao ni za koga, pa nemam taj odnos prema tome. Super kada neko navija za neki klub, podržavam dok ne ide u ekstremizam. Ali na mene aposlutno nema nikakav uticaj, ne vidim što neko ne bi mogao da igra za oba kluba. Kod nas je sve fatalizam. I Grci me pitaju o rivalitetu Panatinaikos – Olimpijakos, iako nisam igrao za oba kluba. Mene da je zvao Olimpijakos, otišao bih da kao profesionalac igram tamo, jer se nikada nisam busao u grudi. Kada sam bio u Panatinaikosu, navijao sam normalno i radio sve da moj tim pobedi, voleo sam što sam tu, ali nikada nisam “pljuvao“ druge timove, pošto smatram da je to bezveze“.

Nivo netrpeljviosti između pristalica jednih i drugih prevazilazi granice. Mržnja je postala sastavni deo navijačkog folkolra, kao nešto normalno, svakodnevno.

„Ako malo razmisliš, shvatiš koliko je to nebitno. Sad, što ljudi toliko tome poklanjaju pažnju, to je samo njihov problem. Može da bude problem kada te neko vređa. Da, vređali su me, ali opet ti ljudi imaju problem“.

Osvrnuo se na situacije koje je imao po potpisivanju ugovora sa Crvenom zvezdom Meridinabet.

„Nikada nisam bio neki Grobar, pa da se priča da sam prodao. Ja nikoga nisam prodao, a voleo bih da vidim njih. Pričam za obe strane, nebitno da li Zvezda ili Partizan. Voleo bih da vidim njih da li bi oni odbili dobru ponudu u karijeri. Ali, mnogo puta ponavljam, super je kada te navijači vole, ali više bih voleo da me poštuju i mislim da me poštuju, bez ozbira što će uvek biti onih koji te vređaju. Na kraju, njihovo mišljenje je za mene neibtno“.

„U Grčkoj sam jedino uspeo da osetim povezanost kao u Srbiji“

Prva runda košarkaškog pretresa završena. Idealno vreme da se vratimo godinu unazad. Kao neko ko je proputovao skoro pola sveta i veliki deo profesionalne karijere proveo van granica naše zemlje, konačno je stanica na životnom putovanju bila Beograd.

„Posle dugo sam prvi put bio mnogo vremena kod kuće u komadu. I bilo mi je fino, nije da se nisam snašao, ali ni sam ne znam kako da objasnim. Baš sam mnogo menjao mesta po celom svetu i onda se svuda osećaš kao kod kuće, a svuda si gost. Na kraju, dođeš u svoju zemlju, pa se osećaš i tu kao gost, da si u prolazu. Valjda ću se negde smiriti. Neću da kažem da sam nemiran i da ne mogu nigde. Naprotiv, mogu svuda, ali nekako i dalje imam “drive“ za putovanjima. Volim da budem avanturista, a ne turista“.

Kuda posle karijere i zašto?

 „Imam neku ideju, ali je to uvek lomljavina – između toga da se vratiš kući posle toliko godina i onoga gde ti je zaista lepo. Uvek napominjem Grčku, ovde se osećam kao kod kuće. Mislim da će biti pola-pola ili većina vremena ovde, a ostatak u Srbiji“.

Živeo je u devet različitih zemalja, ali samo na dva mesta je uspeo da ostvari neraskidive veze sa ljudima.

„Nema toga nigde u inostranstvu, osim u Grčkoj, da možeš da ostvariš nešto slično što mi smatramo prijateljstvom u Srbiji. Ovde sam jedino uspeo da ostvarim tako jaku povezanost. Osećam se možda i bolje nego kod kuće. I ako budem savladao jezik, da se još više približim, jer ako ne govoriš tečno njihov jezik, onda nikada do kraja vas neće prihvatiti. Težak je jezik, ali baš to mi je izazov. Trenutak kada nešto savladaš, meni je to neprocenjivo“.

Fenomen Zvezde Partizana nije interesantan Raduljici. Iako je igrao za oba beogradska kluba, večiti ne bude emocije kod 35-godišnjeg košarkaša Marusija… Barem one dobre.

„Meni to ne znači ništa. Nikada nisam navijao ni za koga, pa nemam taj odnos prema tome. Super kada neko navija za neki klub, podržavam dok ne ide u ekstremizam. Ali na mene aposlutno nema nikakav uticaj, ne vidim što neko ne bi mogao da igra za oba kluba. Kod nas je sve fatalizam. I Grci me pitaju o rivalitetu Panatinaikos – Olimpijakos, iako nisam igrao za oba kluba. Mene da je zvao Olimpijakos, otišao bih da kao profesionalac igram tamo, jer se nikada nisam busao u grudi. Kada sam bio u Panatinaikosu, navijao sam normalno i radio sve da moj tim pobedi, voleo sam što sam tu, ali nikada nisam “pljuvao“ druge timove, pošto smatram da je to bezveze“.

Nivo netrpeljviosti između pristalica jednih i drugih prevazilazi granice. Mržnja je postala sastavni deo navijačkog folkolra, kao nešto normalno, svakodnevno.

„Ako malo razmisliš, shvatiš koliko je to nebitno. Sad, što ljudi toliko tome poklanjaju pažnju, to je samo njihov problem. Može da bude problem kada te neko vređa. Da, vređali su me, ali opet ti ljudi imaju problem“.

Osvrnuo se na situacije koje je imao po potpisivanju ugovora sa Crvenom zvezdom Meridinabet.

„Nikada nisam bio neki Grobar, pa da se priča da sam prodao. Ja nikoga nisam prodao, a voleo bih da vidim njih. Pričam za obe strane, nebitno da li Zvezda ili Partizan. Voleo bih da vidim njih da li bi oni odbili dobru ponudu u karijeri. Ali, mnogo puta ponavljam, super je kada te navijači vole, ali više bih voleo da me poštuju i mislim da me poštuju, bez ozbira što će uvek biti onih koji te vređaju. Na kraju, njihovo mišljenje je za mene neibtno“.

„U Grčkoj sam jedino uspeo da osetim povezanost kao u Srbiji“

Prva runda košarkaškog pretresa završena. Idealno vreme da se vratimo godinu unazad. Kao neko ko je proputovao skoro pola sveta i veliki deo profesionalne karijere proveo van granica naše zemlje, konačno je stanica na životnom putovanju bila Beograd.

„Posle dugo sam prvi put bio mnogo vremena kod kuće u komadu. I bilo mi je fino, nije da se nisam snašao, ali ni sam ne znam kako da objasnim. Baš sam mnogo menjao mesta po celom svetu i onda se svuda osećaš kao kod kuće, a svuda si gost. Na kraju, dođeš u svoju zemlju, pa se osećaš i tu kao gost, da si u prolazu. Valjda ću se negde smiriti. Neću da kažem da sam nemiran i da ne mogu nigde. Naprotiv, mogu svuda, ali nekako i dalje imam “drive“ za putovanjima. Volim da budem avanturista, a ne turista“.

Kuda posle karijere i zašto?

 „Imam neku ideju, ali je to uvek lomljavina – između toga da se vratiš kući posle toliko godina i onoga gde ti je zaista lepo. Uvek napominjem Grčku, ovde se osećam kao kod kuće. Mislim da će biti pola-pola ili većina vremena ovde, a ostatak u Srbiji“.

Živeo je u devet različitih zemalja, ali samo na dva mesta je uspeo da ostvari neraskidive veze sa ljudima.

„Nema toga nigde u inostranstvu, osim u Grčkoj, da možeš da ostvariš nešto slično što mi smatramo prijateljstvom u Srbiji. Ovde sam jedino uspeo da ostvarim tako jaku povezanost. Osećam se možda i bolje nego kod kuće. I ako budem savladao jezik, da se još više približim, jer ako ne govoriš tečno njihov jezik, onda nikada do kraja vas neće prihvatiti. Težak je jezik, ali baš to mi je izazov. Trenutak kada nešto savladaš, meni je to neprocenjivo“.

“Štapom možeš samo da slomiš štap ili da ja slomim štap“

Košarkaška runda broj dva. Tema – Marusi. Posle završetka epizode na Malom Kalemegdanu, pomalo iznenada se pojavila vest da je centar rodom iz Inđije stavio paraf na ugovor sa novim grčkim prvoligašem. Čim je stigao u klub, pokazao je da uprkos tome što je celu prošlu sezonu sedeo na klupi, i dalje majstor ispod koša.

„Oni su presrećni prvo što su ušli u najviši rang.  Ali sad se priča predstavlja, da je želja samo da ostanemo u ligi, da tim želi da se samo prošeta, pa da bude šta bude… Ne mogu da kažem da su apetiti porasli, ali svaku utakmicu ideš da pobediš. Sve je istorijski. I kada smo kod kuće pobedili, bila je istorijska pobeda, jer je Marusi obezbedio trijumf posle 12 godina. Sada i ova. Sve može da bude istorijski i lepo je biti deo takve priče. Zato mi je bilo sve interesantno, pošto volim da budem deo novih stvari i da stvaram istoriju u nekoj drugoj konstalaciji“.

Osim što puni statističke kolone, vreme na terenu koristi i da prenese znanje na mlađe.

„Drago mi je što kao najstariji mogu da doprinesem, da pomognem, ali ne samo pričom sa klupe, već konkretnim primerom i stavom prema košarci. Ne kažem da je moj način najspravniji, ali smatram da je odnos ispravan trenutno, što možda nije bio uvek u životu“.

Brojke kažu sledeće – prosečno 13 poena po utakmici. Dovoljan pokazatelj da su se pojedini ogrešili o košarkaša koji je igrao za 16 raziličitih timova . 

Čim mogu da završim utakmicu sa 35 godina, onda nisam za bacanje. Još ako uradim nešto dobro, dam neki poen, to definitvno nije da te neko otpiše. Mene šalju već dugo u penziju zato što imam i druga interesovanja osim košarke, pa je ljudima to čudno i kreću da stvaraju svoje priče. „Njega to ne zanima, on je za penziju“… Onda, ako ćemo tako, ja sam od 20 godine za penziju, pošto razmišljam o drugim stvarima, ali moja karijera je pokazala nešto drugačije“.

Pošto se već priča o penziji, sledi logično pitanje – kada će Raduljica odsvirati kraj.

„Dok sam bio klinac, mislio sam da ću igrati do 30. Ali, tada nisi pametan niti znaš da razmišljaš na pravi način, tako da se razmišljanja menjaju. Neću igrati dokle god mogu da stojim, jer želim da sačuvam zdravlje za veliki deo života posle. Ali, za sada se osećam dobro, pogotovo u Marusiju, jer je mnogo manja potrošnja. Verujem da ću uspeti da izguram sigurno još jednu sezonu, a zašto da ne i više“.

Za razliku od mnogih kolega sportista, ima ideju čime će se baviti posle, ali ne želi da otkriva detalje.

„Već 15 godina razmišljam šta ću posle. Slušao sam savete starijih i pametnijih ljudi, koji su mi govorili da karijera neće trajati ceo život. I kada si mlad, u riziku si da karijera prestane, jer košarka je fizički zahtevan sport. Desi se nešto nepredviđeno, povrediš se i postaviš sebi pitanje šta sad. Nisi posvetio pažnju da bi nešto drugo mogao da radiš. Veliki šok za sportistu. Nije lako kada ceo život posvetiš nečemu, a onda odjednom treba nešto drugo da radiš. Ja sam slušao savete i čak pokretao razne stvari, koje su već u povoju, tako da mogu samo lagano da uplivam u to i napravim tranziciju mnogo lakše“. 

Ni sam ne zna koliko je trenera promenio u karijeri, ali zato vrlo dobro zna kakav odnos danas ceni i poštuje,  odnosno koja vrsta stručnjaka prija njegovom senzibiltetu.

„Samo da bude iskren. Da ne krije nešto. To što želiš, kaži i biće sve u redu. Potrebna je samo normalna komunikacija. Ne treba da budemo drugari i pijemo kafe, imaj poštovanja prema meni, prema mojim godinama. Mislim da nije komplikovano, ali ispostaviće se da jeste. Autoritet koji nije autoritet silom, nego normalnim odnosom. To može da se postigne. Samo treba malo više da se radi, da se čovek posveti nečemu, a to ljude mrzi ili ne znaju. Kod nas Srbaa je autoritet uvek štap. Jeste da nam nekada treba, ali pokazaće se da može i drugačije“.

Skica idealnog trenera…

„Zvučaće romantično, ali moraš da inspirišeš. Jeste teže, ali kada stekneš takvo poverenje mnogo je kvalitetnije. Prvi bih skočio na glavu za nekoga ko me je inspirisao da verujem u njega. Ne moraju to da budu velike stvari. Naprotiv! Normalni odnosi, budi iskren, kulturan. Štapom možeš samo da slomiš štap ili da ja slomim štap“.

„Voleo bih da napišem knjigu, samo ne znam kako da počnem“

Mnogo je tema, a vremena malo. Za kraj nešto specijalno. Knjige. Danas ne tako popularne, ali u životu Raduljice neizostavne. Epska fantastika je žanr u kojem najviše uživa. Pisac iz Inđije trenutno inspiriše košarkaša iz Inđije.

„Sada čitam svog sugrađanina Novicu Grgurevića. Burazer mi je preporučio i čekam da mi stigne treća knjiga“.

Uvek nezahvalno pitanje, ali odgovor se nije dugo čekao. Koja je omiljena knjiga?

„Mračna kula. Ima sve žanrove u jednoj knizi, koja doduše ima sedam delova i četiri i po hiljade strana“.

Čest je slučaj da sportisti nakon karijere napišu autobiografiju, a zamislite kakvo bi štivo dobili iz pera Miroslava Raudljice. Blogovi koje je pisao su nagoveštaj, ali knjiga… Ideja levitira, a prvi kupac već stoji u redu.

 „Zanima me i voleo bih, samo ne znam kako bih počeo. Imao sam blogove kada su stvarno bili blogovi. Ljudima se sviđalo. Kratki tekstovi iz Istanbula i Ukrajine. Ide mi pisanje, umem lepe posvete da napišem dragim ljudima. Jedino što se knjiga tiče, nekako se uvek bojim da će biti kopija nečega što čitam. Ali valjda treba početi. Možda bude jednog dana“, završio je priču za Meridian sport.

Ako bude pisao kao što govori, definitivno neće biti ničija kopija.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *