Svakog leta stvara se utisak da je dovođenje kvalitetnih evroligaških igrača jednostavan posao, ali realnost je znatno drugačija. Tržište je danas možda konkurentnije nego ikada, a sama finansijska ponuda više nije jedini faktor koji odlučuje.
Veliki broj igrača će, kada imaju slične uslove, gotovo uvek dati prednost klubovima poput Reala i Barselone, dok su gradovi kao što su Istanbul i Atina izuzetno privlačni zbog kvaliteta života, porodice, međunarodnih škola, poreza i svega što prati život van terena. Da bi klubovi poput Partizana ili Crvene zvezde uspeli da promene takvu odluku, često moraju da ponude značajno bolje finansijske uslove. Pritom, konkurencija je sve veća.
Evroliga sada broji 20 klubova, što znači više timova koji traže kvalitetna pojačanja, dok istovremeno pojedini klubovi raspolažu budžetima koji su pre nekoliko godina bili nezamislivi za evropsku košarku. Zbog toga se za iste igrače danas bore mnogo ozbiljniji finansijski projekti nego ranije, pa je tržište znatno zahtevnije.
Treba imati u vidu i da se tokom prelaznog roka u medijima pojavljuje veliki broj informacija koje nisu nužno tačne. Menadžeri često koriste interesovanje pojedinih klubova kako bi povećali cenu svog igrača ili ubrzali pregovore sa drugim ekipama. Zato činjenica da se neko ime svakodnevno povezuje sa Partizanom, Crvenom zvezdom ili bilo kojim drugim klubom ne znači automatski da su pregovori ozbiljni ili da je transfer blizu realizacije.
Na kraju, uspešan prelazni rok ne zavisi samo od želje kluba. Potrebno je uskladiti finansije, želje igrača, porodice, konkurentske ponude, tržišni trenutak i niz drugih faktora koji nisu vidljivi javnosti. Zbog toga je često potrebno mnogo više vremena nego što se sa strane čini, a najbolji pokazatelj kvaliteta jednog prelaznog roka biće ekipa kada izađe na teren, a ne broj imena koja su se tokom leta pojavila u medijima.
