Đurišić: Ostvario se san, gde ćeš bolje? Zvezda je moje mesto za dokazivanje!

Dok se u Crvenoj zvezdi slaže tim za novu sezonu, Nikola Đurišić već uveliko radi na svom novom početku. Posle turbulentne američke epizode stigao je na Mali Kalemegdan sa jasnim ciljem – da nadoknadi propušteno, spremno dočeka debitantsku sezonu u Evroligi i pokaže zašto se od njega toliko očekuje.

U razgovoru za Meridian sport govorio je o svakodnevnim treninzima, Zvezdi, Ibonu Navaru, periodu u Americi, brojnim povredama, savetima Bogdana Bogdanovića, reprezentaciji i ambicijama za sezonu koja dolazi.

Đurišić već radi punom parom, zajedno sa Nikolom Jovićem i Kodijem Milerom-Mekintajerom.

„Nikola Jović i ja treniramo sa trenerom Dragoljubom Avramovićem konstantno, a od nedavno nam se priključio i Kodi Miler Mekintajer, tako da igramo jedan na jedan, šutiramo, između pauza se šalimo… Baš je dobro i uzbudljivo“, počeo je Đurišić veliki intervju za Meridian sport.

Najviše voli duele sa Jovićem, kojeg poznaje godinama.

„Najteži protivnik mi je upravo Jovke, jer se poznajemo toliko godina, tako on zna sve moje pokrete i moram da izmislim nešto potpuno novo da bi me iznenadio i dao koš, a isto važi i obrnuto. Igramo baš jako. Bez faula – zeknem ja njega, on mene i idemo dalje. Ne vodimo evidenciju ko je bolji dugoročno, već gledamo samo rezultat na tom trening i ko je napravio bolji potez”.

Sa Dragoljubom Avramovićem ima poseban odnos još iz Mege.

„Znam ga otkad sam bio pionir, a on je tada došao u kadete Mege. Prija mi da radimo zajedno, gledam ga kao prijatelja.  Zna kako da radi sa mnom, da mi pristupi, da me isprovocira da treniram bolje. Nema popusta uopšte. Mnogo mi znači što je u Zvezdi, jer sa njim mogu da pričam o svemu i uvek je tu za mene“.

Ovog leta odlučio je da prioritet bude potpuna priprema za Evroligu.

„Morao sam da se maksimalno posvetim treningu, jer sam poslednje dve godine u Americi imao toliko povreda i pehova… Malo šta mi je polazilo za rukom. Moram da žrtvujem leto da bih nadogradio sve što sam izgubio, da se pripremim za sezonu što bolje i smanjim mogućnost za nove probleme.”

Povratak u Evropu za njega je došao posle dve teške godine u Americi, ali zbog toga ne žali.

„Imam 22 godine, što bi mi bilo žao? Okej, bio sam gore. Da li nisam uspeo zbog povreda, mene ili nečeg trećeg, ne znam. Jednostavno, možda mi nije bilo suđeno, možda nekada kasnije. Bože moj, šta je tu je. Ne mogu da se žalim. Igraću Evroligu, kod kuće sam, pred najboljim navijačima…  Gde ćeš bolje?”

Prvi veliki peh dogodio se odmah po dolasku u Ameriku.

„Pre odlaska u Ameriku, imao sam stres frakturu cele sezone sa Megom, gde su mi objašnjavali da su šanse 50/50 da će da pukne ili ne. Ja sam rekao – igram pa kud puklo da puko. I stvarno nisam imao nijedan problem tokom čitave sezone. Posle toga sam otišao, ali tamošnji treninzi su neverovatni – danas ste u jednom gradu, sutra putujete na drugu stranu Amerike kroz tri vremenske zone. Bio sam iscrpljen. Otišao sam u Ameriku sa 96 kila, a pred Letnju ligu pao sam na 91. I onda dođe utakmica, totalno drugi ritam, sjajne atlete oko mene… Slučajno nagazim čoveka na nogu i pukne mi stopalo. Nisam ni znao da je puklo, nastavio sam da igram još minut ili dva. Mislio sam da me žulja uložak. Međutim, kad sam seo na tajm-aut, takvu bol u životu nisam osetio. Bio sam bled, znoj me je preplavio. Odmah su mi snimili nogu, videli da je pukla kost i posle tri dana sam operisan.”

U najtežim trenucima najveća podrška bili su mu roditelji.

„Mnogo razgovaramo. Dok sam bio gore i mučio se sa povredama, stalno sam ih pitao: ‘Zašto ja? Zašto taman krenem dobro i nešto me saseče, pa opet moram mesec-dva na pauzu?’ Oni su mi uvek govorili da svako ima drugačiji put – neko lakši, neko teži. Jednostavno mi je tako suđeno i moram da se izborim sa time.”

Period nakon prve operacije bio je posebno težak.

„Bilo mi je baš teško. Operisao sam stopalo, pa mi je majka došla u posetu da mi pomogne. Nisam mogao da se krećem, a kad bih vozio onaj trotinet bolelo bi me koleno. Bilo je noći kada nisam mogao da spavam od razmišljanja. Moji su mi tu mnogo pomogli. Kad sam se vratio na teren, imao sam 104-105 kila. Noga me je i dalje ubijala od bolova, pa sam morao stalno da pijem tablete protiv bolova. Srećom ljudi u klubu su me trpeli, davali slobodu i dozvoljavali da pravim glupe greške. Tek oko polusezone počeo sam da ulazim u formu, smršao sam i krenuo da igram bolje. I na kraju te iste sezone, pukne mi meniskus. Još jedna operacija.”

Ni druga operacija nije ga slomila.

„Samo sam počeo da se smejem. Iskreno, šta sam mogao da uradim? Bio sam nervozan i bilo mi je žao, ali to su stvari koje ne mogu da kontrolišem. Sve sam radio preventivno, išao na terapije i masaže, ali desilo se. Ipak, taj oporavak sam podneo mnogo lakše nego prvi.”

Najveću euforiju doživeo je kada je potpisao profesionalni ugovor, ali je i tada sve krenulo neočekivanim putem.

„Potpisao sam profesionalni ugovor veče pred utakmicu sa Majamijem. Bilo je oko 10 uveče, spremao sam se za spavanje, kad me zovu agenti i kažu da su mi poslali ugovor da potpišem. Kad sam ga video, uhvatila me je tolika euforija da sam skoro krenuo da trčim po sobi! Zvao sam moje u Srbiju, budio ih oko 4-5 ujutru. Tata me se žalio što sam ga probudio, ali posle niko nije spavao. Ujutru me je čekala utakmica, a nikad gore se nisam osećao na terenu. Nisam bio umoran, ali bukvalno nisam uopšte spavao! Posle te prve, odigrao sam još dve utakmice, ali bio sam pod adrenalinom i stvarno sam bio dobar. Ipak, imao sam neki čudan osećaj…“

Usledio je novi niz povreda koji mu je dodatno otežao boravak u Americi.

„Stvarno sam tog leta odlično radio. Otišao sam dva meseca ranije, odigrao dobro predsezonu, i onda su me poslali u G ligu kako bih bio sa njima od početka. Međutim, čim sam otišao, na prvom treningu dobijem potres mozga! To automatski znači sedam dana pauze. Oporavim se, izađem da igram prvu utakmicu, i dobijem rupturu na laktu. Saigrač me prvo slučajno udari laktom u mali mozak, a onda pri padu, dok sam postavljao ruke iza sebe, čovek mi uleti kolenom i lakat ode u suprotnu stranu. Mehaničke povrede na koje nikako nisam mogao da utičem. Propustio sam početak, ekipa je odigrala već 15 utakmica kad sam se ja priključio, nismo imali dobru hemiju… Taman je počelo da ide nabolje, kad u februaru pred Ol-star pauzu dobijem i koštanu modricu na levom kolenu…“

Veliku podršku imao je od Bogdana Bogdanovića, koji mu je bio jedan od najvažnijih oslonaca.

„Mnogo mi je značio što je Bogdan bio u Atlanti. Provodili smo zajedno vreme, nekoliko puta sam i prespavao kod njega. Pričali smo o povredama, životu, govorio mi je šta je on trebalo da radi više, a šta manje u mojim godinama. Davao mi je odlične savete koje sam prisvojio. On je legendaran igrač i jedan od mojih idola. Pomogao mi je u svakom smislu“.

Prvi susret sa Bogdanom dogodio se odmah nakon povrede stopala.

„Upoznali smo se kada sam polomio stopalo. Bilo je rano, a ja sam bio u teretani, kad mi jedan od trenera kaže – „Evo ga Bogdan“. Ja nisam verovao šta mi priča, jer je bilo nešto baš rano. Nisam na oči video, a kad sam shvatio da je zaista on – istog trena sam se razbudio. Odmah smo se skapirali kao da se znamo sto godina.”

Srpski igrači u Americi često su bili njegovo utočište, posebno tokom Ol-star pauze.

„Za Ol-star pauzu smo svi bili u Los Anđelesu i družili smo se u Bogdanovoj kući. Bili smo tu Jović, Karlo Matković, Tristan Vukčević, Jokić, a došao je i Bobi Marjanović. To druženje i taj naš humor vam tamo najviše treba, jer sa strancima ne možete da se šalite na isti način. Bobi, Jovke i Bogdan su uvek glavni za atmosferu, Jokić se samo ubaci s vremena na vreme i odvali nešto genijalno. Plakali smo od smeha.”

Bogdan mu je posebno pomogao da promeni odnos prema treningu, odmoru i ishrani.

„Najviše mi je ostalo da treba da poznajem svoje telo. Da radim, ali i da moram da odmorim. Mnogo mi je pomogao oko hrane. Sećam se kad sam došao prvi put kod njega kući. Obojica smo bili povređeni i pitao me je da li sam gladan, ja sam mu odgovorio da jesam. Očekivao sam da će da naruči burgere, krilca ili tako nešto… Čovek je izvadio ogromnu činiju salate sa malo piletine, a ja nisam ljubitelj salate. Ali, rekao sam sebi – šta ću, moram, zbog Bogdana… I na silu sam pojeo. Sad sam promenio način ishrane i pazim šta jedem“.

Posebno iskustvo imao je i sa Ekpeom Judom.

„Nešto me je na početku malo provocirao, u stilu ‘ne znaš ti ovo, ne znaš ono’. Sećam se treninga gde sam stvarno pokidao, nisam mogao da promašim. Okrenuo sam se i rekao mu: ‘Valjda ti znaš nas Srbe.’ Nasmejao se i tu me je baš zgotivio, pomogao mi je mnogo tih nekoliko dana. Ima dobra anegdota. Radio je sa nama na treningu i igrali su dirigovanu odbranu, što znači da nas lagano prate. U jednom trenutku mu trener kaže da pojačaju. Ja nisam obratio pažnju na to i govor tela mu je bio takav da ću rutinski da ga prođem i završim, ali kad je skočio i zapelio o tablu… Nisam znao šta se dešava, a to je tako puklo… Ubeđen sam da je mogao još da igra u Evroligi.“

U teškim periodima često je razgovarao sa prijateljima, a posebno je bio blizak sa Nikolom Topićem.

„Kad je bilo teško zvao sam drugare i pričao sa njima, a mnogo sam i igrao igrice sa Topićem. Umeli smo po celu noć da zaglavimo. Jednom smo igrali šest sati u cugu…  Zaboravio sam da hodam. Tada sam samo rekao – nikad više ovako. Posle smo se dogovorili da uvek pravimo pauzu posle sat i po vremena.“

Topić je u Americi imao još teže iskustvo.

„Videli smo se Hjustonu kad je imao testiranja i tada mi je sve rekao. Ne dao Bog nikome…. Trudio sam da budem uz njega, ali nisam hteo ni da mu dosađujem. Pričali smo kad god je mogao, a mene je fasciniralo što je ostao neverovatno pozitivan. Svaka mu čast na tome. To bi malo ljudi moglo“.

„Roditelji plakali od sreće zbog potpisa za Zvezdu“

Odluka o povratku u Srbiju bila je pre svega lična, a Zvezda je predstavljala ostvarenje dečačkog sna.

„Ostvario se san. Ja sam sa Zvezdom bio u kontaktu još pre odlaska u Ameriku, dok sam imao sjajnu sezonu u Megi. Sve vreme sam bio na vezi sa predsednikom Drčelićem i održavali smo kontakt, tako da je Zvezda uvek bila opcija. Istovremeno, postojala je ta želja da odem u Ameriku i vidim kako će biti. Otišao sam, video i vratio se. Iskreno, želeo sam da budem kod kuće jer posle dve godine u Americi stvarno nisam bio na dobrom mestu, posebno što se psihe tiče. Nije to bilo zbog košarke ili života tamo… Kad sam doživeo poslednju povredu, znao sam da ću da se vratim. Odluku da se vratim doneo sam zbog psihe. Bio sam sam u Americi godinu i sedam meseci, postao sam asocijalan, nisam mogao sam sebe da prepoznam. Hteo sam da se vratim kući blizu porodice i prijatelja. Kada je stigao potpis za Zvezdu, roditelji su bukvalno plakali od sreće. I ja sam bio presrećan, jedva sam sakrio emocije. Nisam očekivao da će odjek biti toliki pošto je bio pola sezone i ekipi nije išlo idealno, ali dobio sam neverovatan broj poruka i poziva.”

Pre dolaska u Zvezdu, ritam je uhvatio u Megi.

„Prijalo mi je jer sam se oporavljao od povrede i nisam mnogo trenirao. Poznavajući sebe, obično mi treba nekoliko utakmica da uđem u ritam, pa sam mislio da će Mega biti savršena za to. Međutim, čim sam došao, nisam ni osetio pauzu. Odmah sam počeo odlično da igram, valjda me je nosila ta euforija povratka kući“.

Debitantski nastup za Zvezdu dočekao je bez velike treme.

„Pre utakmice nije bilo treme. Ali, kad je počela utakmica. Gledao sam u sat i odbrojavao… Težak je grb! Ipak, kad sam ušao, sve je prošlo“.

Broj 23 izabrao je iz ličnog razloga.

„Broj sam izabrao jer sam rođen 23. februara, da ne bude da je zbog Džordana kojeg, naravno, obožavam. Čim sam došao u Zvezdu, pitali su me koji želim broj. 21 – koji sam nosio kod Vlade Jovanovića bio je kod Bolomboja, 11 – koji voilim zbog majke je bio kod Kartera, a sedmicu više ne nosim, jer mi je bila malerozna. Zato sam izabrao 23“.

Najveći problem na početku bio mu je sistem igre i prilagođavanje novoj sredini.

„Najteže mi je bilo da ukapiram akcije i da se prilagodim. U istoj sezoni sam igrao u G-ligi i Megi, a onda je došla Zvezda. Slični su pozivi, a drugačije akcije. Zato sam se malo pogubio… Krenem levo, a zapravo treba desno… Srećom, Obradović i saigrači su imali ogromno strpljenje i mnogo su mi pomagali.”

Iako je prošla sezona završena razočaravajuće, Đurišić u novu ulazi sa velikim optimizmom.

„Mislim da je Zvezda uradila odličan posao u prelaznom roku. Što se moje motivacije tiče, uzeo sam samo 10 dana odmora ovog leta, mislim da to dovoljno govori. Stvarno sam maksimalno motivisan i jedva čekam da krene sezona. Evo, treniram sa Gidrom svaki dan i stalno mu pričam da  ne mogu da dočekam da sve zvanično počne.”

Sa novim trenerom već je stupio u kontakt.

„Nismo se videli, ali mi je poslao poruku, tako da smo iskomunicirali pošto je došao. Kad je bio u Beogradu, ja nisam bio tu, jer sam otišao na taj kratki odmor“.

Minutaža je tema o kojoj razmišlja, ali uspeh ekipe stavlja ispred lične statistike.

„Naravno da se razmišlja, bio bih neiskren kada bih rekao suprotno. Svako želi da igra što više. Ali, ja na to gledam kroz prizmu tima – što tim bolje izgleda, ti ćeš bolje izgledati. Ako ja na jednoj utakmici igram 20 minuta i dam 15 poena, a sledeću mi ne ide, neću biti smoren. Navijaću za saigrača da on ubaci 20 i da pobedimo. Krajnji cilj svih nas je uvek na prvom mestu, a on je uspeh na svim frontovima. Ali, za to moraju da vam se poklope kockice i da izbegnete povrede.”

Posebno ga raduje povratak Miloša Teodosića u Zvezdu.

„Mnogo je lepo što se vratio i drago mi je što se vratio u svoj klub. Nedavno je došao uoči mečeva reprezentacije  u Pionir, dok sam se spremao, i dao mi nekoliko košarkaških saveta. Pričamo o raznim temama – ne samo sportskim. Žao mi je što nisam igrao sa njim u istom timu, iako sam igrao protiv njega dok sam bio u Megi“.

Veliku pažnju posvetio je i šutu za tri poena.

„Često me provocira zbog šuta za tri… Ali sam ovog leta radio na tom kao lud! U Americi sam šutirao oko 20 odsto, a tamo su mi menjali šut, imao sam povredu lakta, što je sigurno uticalo, ali smatram da je sve do samopuozdanja. Na primer, kad sam se vratio u Megu, imao sam odlične procente. Sad sam protiv Bosne sam došao sa stavom da sam najbolji šuter i zaista je ulazilo. Čim postoji sumnja, odmah se maši. To mi je Bogdan stalno pričao“.

Svestan je da ga u Zvezdi očekuje mnogo veći pritisak.

„Stalno se priča o pritisku, koji je naravno veći nego na mnogim drugim mestima, ali iako nisam doživeo – samo mi prolazi kroz glavu scena da 20.000 ljudi peva uglas i gura vas napred. Kako tada da ja ne ostavim sve što imam na terenu, da se ne bacim za svaku loptu. Može da me ne ide napad, ali odbrana će uvek biti na nivou. Najvažnije mi je sebe mogu da pogledam u oči“.

Cilj mu je jednostavan – da iz sebe izvuče maksimum i nema za čim da žali.

„Sa velikim optimizom ulazim u sezonu. Voleo bih da izvuče maksimum iz sebe. Da za nekoliko godina, kad pogledam unazad, da ni za čim ne žalim. Da ne kažem sebi – jao, onog ponedeljka nisi hteo da treniraš… Već hoću da se osvrnem i da znam da sam dao sve – uspeo ili ne“.

Posebno mesto u njegovim planovima ima reprezentacija Srbije.

„Kad god sam se reprezentacijom osećam se fenomenalno. Trudim se da iz drugog plana budem najbolja verzija sebe. Svi znamo ko je najbolji, a istovremeno tu su još mnogi sjajni igrači, tako je na meni da odradim ako treba i prljav posao. Trudim se da im što više olakšam, da se ne umaraju mnogo“.

Kao najmlađi član prošlog okupljanja imao je i posebne obaveze.

„U reprezentaciji je lakše, tamo si zadužen da nosiš zvučnik, kupiš šampone i puštaš muziku, što je uobičajeno. Ali u Americi… Tamo su me terali da nosim ranac na predsezonske utakmice i onaj ludački kostim. Sreća pa je kostim imao ventilator ispod da me hladi. Moram da prijavim Jutjubu da skinu te snimke, sramota me je (smeh)! Ipak, te ruki obaveze i nisu toliko loše jer te stariji igrači časte. Pošalju te po sendviče, ti potrošiš 200-300 dolara, a oni ti daju hiljadu-dve. Faktički i zaradiš na tome.”

Sada ga očekuje novo okupljanje i ponovna saradnja sa Nikolom Jokićem.

„Igrati sa njim je neverovatno. On je uvek prvi na terenu, daje svoj maksimum. Kada on daje 100 posto, meni je glupo da ne dam 105 posto. Kod njega je ista faca i kad pogodi i kad promaši, i ja pokušavam da usvojim tu smirenost da se ne nerviram oko grešaka. Sećam se jednog treninga, ja bacim neki odličan pas i pomislim kako je to bila top asistencija. U sledećem napadu Jokić uzima loptu, ja okrećem glavu ka njemu i samo vidim kako mi lopta proleće tik pored očiju. Znači, takva brzina da nisam stigao ni da odreagujem. Lopta je otišla u korner i naravno da je ušla trojka. Ostao sam šokiran. Najluđe je što svi znaju šta će on da uradi, a opet ne mogu da ga zaustave“, zaključio je Đurišić.