U razgovoru sa: Bedak je dugačak, evo ide Mačak

„Puno loših ocena, mnogo mračnih procena, bedak je dugačak, evo ide Mačak“, samo je jedna od replika iz filma „1 na 1“.

Gotovo da ne postoji neki ljubitelj košarke koji nije pogledao ovaj film, pa makar jednom. Film govori o mladom, perspektivnom košarkašu, poznatijem kao „Mačak“ i njegovoj borbi između košarke i života u blokovima.

Čast mi je bila da za naš portal, razgovaram sa Zoranom Čičom, koji je tumačio lik Mačka. Pored filma, razgovarali smo i o seriji „Košarkaši“, kako je bilo raditi sa zvezdama kinematografije na našim prostorima, uspomenama i anegdotama.

Prošlo je 20 godina od filma „1 na 1“. Kakve Vas uspomene vežu za taj period?

Meni je sve za taj projekat, „1 na 1“ jako lepa uspomena. Sve što se dešavalo, sama priprema i snimanje filma, posle premijera i cela fama oko filma mi je lepa uspomena. Uvek se rado setim tih trenutaka. Nekad kad se nađemo, ekipa sa filma sa kojima sam ostao prijatelj, popričamo o tom periodu. Svima nam je ostalo u lepom sećanju, iako je kao u svakom poslu bilo raznih problema da se izvede do kraja i sve uradi kako treba. Sve u svemu, jako lepa uspomena.

Možete li nam ispričati neku anegdotu sa snimanja filma?                      

Snimanje celog filma je zapravo anegdota. Jedva se skupio budžet za snimanje filma, a nastao je za vreme bombardovanja 1999. godine. Dolazili smo svaki dan na snimanje sa rizikom šta će biti. Odnosno da li će nam ukinuti struju. Da li ćemo čekati na samom snimanju 10-15h da se opet pojavi struja da bismo mogli da uradimo nešto.

Prava anegdota leži na snimanju samog kraja filma, kada treba da upucam, ranim Baneta Sanšajna. On je više puta je pokušavao da promeni scenario. Čak je obećavao da će sam da isfinansira drugi deo filma, gde će on biti živ. Teško mu je palo da ja kao anonimus u to vreme, ubijam njega koji je velika zvezda. Sanšajn je 1999. godine bio na samom vrhu karijere. Tako da, to je jedna zanimljivost.

Da li Vas ljudi još uvek prepoznaju po ulozi „Mačka“?

Neverovatno, ali da, ljudi me prepoznaju po ulozi Mačka. To je jedina uloga po kojoj me zapravo i prepoznaju. Ljudi koji su videli sve moje projekte, recimo seriju Košarkaši i film Koriolan, koji se snimao i razne druge spotove za pesme. Uglavnom je Mačak ostalo, zato što je najviše ljudi pogledalo film. Negde je to bilo interesantno. Svi imaju neko normalno ime, uobičajeno u filmu, jedino sam ja bio Mačak. Verovatno je to svima ostalo upamćeno.

Koje scene su Vam bile najteže za snimanje?

Najteža scena za snimanje, ne po svojoj izvodljivosti ili što se to traži od mene, to nije bila gluma, jer su oni mene izabrali da budem to što jesam i da budem što prirodniji uz neke male korekcije. Tako da mi sama gluma nije pala teško.

Ono što je bilo teže su noćna snimanja. Recimo snimanje drugog basketa, najvažnijeg u filmu. Zamišljeno je da se snima noću, zato što se bolje tada snima. Takođe, trebao je da bude blago pokvašen teren, jer je to bolje za kameru. Trebali smo da igramo basket celu noć dok se ta scena nije snimila. Po mokrom terenu u novembru, otprilike, po noći zna da bude po četiri, pet stepeni. To mi je najteže palo.

Da se film snima sada, u ovom periodu, šta bi se razlikovalo od onoga koji je snimljen 1999. godine?

Da se film snima sada, dosta toga bi se razlikovalo. Film je obeležio to neko vreme, tako da kažem. Ako bi se sada tako nešto napisalo, bilo bi snimljeno na drugačiji način. Prava slika toga sada je Južni vetar, koji opisuje šta se dešava na teritoriji Srbije, odnosno Beograda, zadnjih desetak godina.

Serija “Košarkaši” je takođe privukla veliku pažnju. Da li ste još uvek u kontaktu sa ekipom iz serije?

Serija je privukla pažnju, samim tim što je zamišljena da zameni tadašnje serije koje su išle na RTS-u. To su Bolji život, Srećni ljudi, serije tog tipa. Imali smo i taj termin, nedeljom u 20h. Očekivalo se da napuni veliki bum.

Serija je snimana 2004. godine, povod Evropskog prvenstva u košarci koje je trebalo da se održi 2005. godine u Beogradu. Bila je ideja da će se tako podići gledanost serije. Predviđeno je bilo da se snimi prvih deset epizoda, a ako dobro prođe da se snima i dalje.

Prošlo je dobro, međutim, nikad se nije nastavilo snimanje serije. Verovatno što je bilo mnogo poznatih glumaca, pa je bilo teško okupiti sve te ljude.

U kontaktu sam sa mnogima od ekipe iz serije. Neki su mi i pre serije bili privatno prijatelji, tako da smo samo nastavili druženje, kao što je Viktor Savić. Sa pokojnim Glogovcem sam održavao kontakt.

Kako je bilo sarađivati sa legendama naše kinematografije kao što su Glogovac, Cvijanović, Bata Živojinović?

Sarađivati sa Glogovcem, Cvijanovićem i ostalima zvezdama na teritoriji Srbije je prelepo iskustvo. Oni su normalni, opušteni ljudi od kojih može mnogo da se nauči. Svi su mi pomagali, jer su bili svesni da sam naturščik, da nemam iskustvo u glumi. Sve najbolje o njima, divno iskustvo. Bilo je predivno raditi sa njima.

Koja Vam je najdraža uspomena sa snimanja serije?

Najdraža uspomena sa snimanja serije je samo poznanstvo tih ljudi o kojima sam pričao. Dotadašnji kontakt sa njima je bio samo preko televizije, tako da prvi put ih upoznajem uživo. Neki od njih mi postaju životni prijatelji. To je uspomena, stekao sam dobre prijatelje na snimanju.

Šta je presudilo da ne nastavite sa glumačkom karijerom?

Presudilo je to što se nikad nisam video kao glumac. Mene je oduvek zanimala košarka. Ja sam bio profesionalni košarkaš u to vreme kada sam krenuo da snimam seriju i film. Bilo mi je u nekim trenucima jako teško da se odlučim. Pogotovo kada je bilo snimanje filma „1 na 1“, dobio sam priliku da učestvujem u nečemu savršenom i da upoznam sve te ljude.

Sa druge strane, razvijala se moja košarkaška karijera. U tom periodu smo trebali da idemo u Ameriku, da igramo turneju, sa ekipom u kojoj sam tada bio. Trebalo je da se odlučim, da li da snimam film ili da odem na tu turneju. Odlučio sam da ostanem i mislim da nisam napravio grešku što se toga tiče. Košarka mi je uvek bila prva ljubav i znao sam da se neću baviti glumom. Mislim da te stvari nekako ne idu jedna sa drugom.

Da sada dobijete ponudu za ulogu u seriji/filmu, da li biste se ponovo oprobali kao glumac?

Nije da nisam imao ponude posle snimanja filma. To se uvek svodilo na neke ponude, tipa  „dođite da Vas vidimo, da se upoznamo“. Postojala je konkurencija, razni glumci konkurišu za tu ulogu. Otišao sam na nekoliko kastinga, shvatio kako stvari funkcionišu i odlučio da to ne radim.

Zapravo, smatram da kao košarkaš, ne mogu da idem po kastinzima kao glumac i takmičim se sa profesionalnim glumcima za dobijanje uloge kada je to njihov posao, a ne moj.

Negde sam smatrao da ako neko želi da vidi mene, moje lice na određenom projektu da će pozvati samo mene, bez da dolazim na kasting.

Da li pratite današnju košarku? Šta se promijenilo u odnosu na period kada ste Vi trenirali?

Naravno, košarka je deo mog života i uvek će biti. Promenilo se to što se košarka mnogo ubrzala. Igra se više utakmica, igrači su više opterećeni. Novac je, naravno, ključ u svemu tome. To je jednostavno mašinerija, industrija.

Da li igrate rekreativno košarku i danas?

Pa ne, nažalost, telo mi ne dozvoljava. Operisao sam oba kolena, baš imam poteškoća kada igram košarku. U svojoj teretani, na Vračaru, koju držim sam napravio jedan mini koš, mini teren za basket. Tu negde održavam kontakt sa košarkom.

I za kraj, film „1 na 1“ ima mnogo poznatih replika koje se i danas spominju, koja je Vaša omiljena?

Film je imao previše gotivnih replika koje se i danas pominju. Često mi ljudi prilaze govoreći neke replike. Tipa „puno loših ocena, mnogo mračnih procena, bedak je dugačak”, naravno, „evo ide Mačak“.