Nakon sjajnih uspeha naših basketaša i šeste svetske titule, slični ishod priželjkuje se i od “starijeg brata” – košarke. Da li će talična Manila najzad opravdati očekivanja javnosti i još bitnije – da li su očekivanja prava i realna?
Od kako je basket 3×3 uvršten kao sportska disciplina u okviru Fibine organizacije, Srbija je na osam svetskih turnira, šest puta završala kao prva i jednom kao druga. Na prvenstvu Starog kontinenta, bilans je gotovo srazmeran – pet učešča, četiri zlata i jedna bronza. Ako ste i potpuni laik, bez ikakvog iskustva i staža gledanja basketa, ovi rezultati govore dovoljno. Pre svega, o dominaciji i kontinuitetu.
Ipak, za košarkašku reprezentaciju Srbije, ta dva pojma su postali složenice. Dominacija je nažalost davno prošlo vreme, a i kontinuitet obično vezujemo za sam vrh, a ne četvrtfinala i sve ređu borbu za medalje.
Poslednji podijum, paradoksalno, dogodio se u Istanbulu 2017, sa najslabijim sastavom u poslednjih desetak godina. Kina i Berlin doneli su znatno veće ambicije ali i razočarenja.
Možda je problem u nama. U slabijoj selekciji igrača, preteranim i nerealnim prognozama, taktički lošim utakmicama. Iskren da budem (a da to ne zvuči kao opravdanje), ni fortuna nas ne prati kao ranije. Videli ste koliko je naklonjenost sreće igrala ulogu u finalnom duelu basketaša protiv Amerike. Jedan šut mogao je lako promeniti narativ ovog teksta ali i oduzeti jedan pehar iz vitrine KSS. Na kraju, ne kaže se tek tako da sreću treba zaslužiti.
Zasluženo ili ne, situacija na bojnom polju se promenila. Basket je vremenom, tačnije od kada je postao relevantan, stekao status nacionalnog sporta zemlje. I sada će neko reći – pa kako i da ne bude, kada skoro svaka zgrada ima svoj teren. Pa upravo, jer nije suština na terenu (igralo se i osvajalo i na šljaci i na tartanu), već na onome ko igra. Boj ne bije svetlo oružje, već boj bije srce u junaka. Elem, oružje je drugačije i više ne preti iz NBA ili Evrolige.
Iako smo klupski nikada jači, timski – Zvezda i Partizan i individualno – Jokić, Micić, Bogdanović…to ne umemo ili ne možemo da prenesemo na polje reprezentacije. Sa druge strane, basket tim koji ni finansijski ni medijski nije za poređenje, donosi drugačiji vid slave.
Sva sigurnost i naizgled lakoća osvajanja trofeja Đorđevića, Danilovića, Rebrače, Bodiroge dospela je u ruke Majstorovića, Vasića, Brankovića i Stojačića.
PROČITAJTE NAJNOVIJE NA PORTALU:
https://flouter.rs/kada-kazem-bogdan-mislim-reprezentacija/
ZAŠTO NE BAŠ MI?
I ja se pitam, pravo da vam kažem. Kroz decenije uvek smo imali kvalitetne, talentovane i tražene igrače. Sposobne za najveće domete, sa šampionskim genom. Generalno, nikada nama nije bio problem personal. A i kada je bio, nekako, kao po obrnutoj psihologiji, osvajali smo medalje. Sastav koji (na papiru) čine najbolji košarkaš planete, jedan od najboljih u Evropi, jedan koji u dresu Srbije postane najbolji na turniru i mnoštvo iskusnih i upotrebljivih ljudi, nije i ne sme biti problem.
Mundobasket u Manili i eventualne Olimpijske igre u Parizu (čiji nam je odlazak muka pregolema) biće poslednji turniri i pokušaji nečeg velikog jedne generacije. Selektor svoj “The Last Dance” nije sigurno zamišljao fijaskom u skoro pa rođenoj Nemačkoj, a nismo ni mi.
Filipini su nam znatno taličniji, kako u košarkaškom tako i u basket smislu. Kada god smo tamo igrali, vraćali smo se sa trofejom.
Ipak, to je sve “tradicija” a ona je pre Evropskog prvenstva glasila da Pešić nije izgubio ni jedan turnir sa reprezentacijama, juniorskim, kadetskim, seniorskim, svojim i tuđim. Za titulu potrebno je više od “niko do sada”. Jer kao što se često kaže u okruženju sportskih fraza i floskula – zlato ne donose 12 najboljih već 12 najsložnijih , a epilog takvog mišljenja čekamo već 20 godina.
Jesu tako u nedelju Amerikanci imali sve u svojim rukama; Fridet je pogodio četiri trojke i trebala mu je još jedna za titulu, ali je upravo ona izašla iz koša. Verovatno će sledeća ući, ali ona neće biti za titulu.
ČEKAMO VAS IZA ĆOŠKA…
Kada smo već kod Amera, jedan od razloga pisanja ovog teksta, ide i u pravcu njihove seniorske A košarkaške selekcije. Stiv Ker je objavio spisak igrača koji su prihvatili poziv i među njima su – Džaren Džekson, Džejlen Branson, Ostin Rivs, Entoni Edvards. Ubrzo zatim, izašli su naslovi domaćih medija kako Pešić može da “trlja ruke” i kako je ovo „daleko od Dream Teama“. Sve OK, mediji koji to kače, time i služe.
Međutim, čitaoci bi ipak trebali umesto autora tih tekstova da uče na greškama. Ili bar pogledaju neku utakmicu prozvanih momaka. Oni svakako nisu na nivou LeBrona ili Durenta, ali su i daleko od slabe i lako pobedive ekipe. Najbolji defanzivac lige, igrač kadar da ubaci 40 poena i Ker sa pet igračkih i četiri trenerske titule.
Prošli put kada je narativ bio isti, susreli smo se sa Amerikancima, ali ne u finalu, već u borbi za peto mesto. Poslednji je čas da se manemo drugih, naročito kada kontra argumenat ne postoji (Argentina, Italija x2) i pokušamo da nam ovo svetsko prvenstvo ne ostane u sećanju „mnogo hteo, mnogo započeo“. Imamo dovoljno vremena za pripremu.
