Partizanov centar prihvatio ulogu najstarijeg u ekipi, pa se našalio na svoj račun: Trudim se da im pokažem da nisam toliko star

Tonje Džekiri se vratio na parket posle dvonedeljne pauze i odmah pokazao koliko znači Partizanu. Nigerijski centar bio je najefikasniji u pobedi crno-belih nad Baskonijom rezultatom 80:66, a nakon utakmice govorio je o povratku, fizičkoj spremi, napretku u napadu i odličnoj atmosferi u ekipi.

Za Džekirija je povratak na teren bio posebno emotivan trenutak, s obzirom na to da mu je pauza teško pala, naročito na mentalnom planu. Ipak, podrška saigrača pomogla mu je da kroz treninge ponovo pronađe ritam i samopouzdanje.

Koliko mu je značio povratak posle povrede?

„Pre svega, veoma sam srećan što sam se vratio. Nedostajao mi je tim, kao što sam i ja nedostajao saigračima. Povratak na parket bio je poseban trenutak za mene, jer je bilo teško provesti dve nedelje bez košarke, posebno na mentalnom planu. Mnogo sam zahvalan saigračima, koji su me sve vreme bodrili i jedva čekali da se vratim. Već na prvim treninzima osećao sam veliko uzbuđenje i znao sam da ću odigrati dobru utakmicu, jer imam njihovu podršku. Jednostavno sam bio srećan što ponovo mogu da igram košarku“.

Iako je odmah po povratku imao značajnu ulogu, Džekiri priznaje da još nije dostigao optimalnu fizičku spremu. Ipak, kako je utakmica odmicala, osećao se sve sigurnije, a očekuje da će kroz naredne treninge i mečeve dodatno napredovati.

U kakvom je trenutno fizičkom stanju?

„Danas nisam bio na 100 odsto, ali trener je imao poverenja u mene i odlučio da počnem utakmicu. Kako je vreme prolazilo, osećao sam se sve bolje i sigurnije na terenu. Ipak, još uvek radim na fizičkoj spremi i pokušavam da dostignem pravi nivo. Verujem da ću kroz naredne treninge i utakmice u ABA ligi biti potpuno spreman“.

Jedna od zanimljivijih promena u Džekirijevoj igri jeste sve veći broj šuteva sa poludistance. Centar Partizana ističe da je tokom oporavka posebno radio na tom segmentu, a poverenje trenera i bekova dodatno mu je pomoglo da postane opasnija napadačka opcija.

Kako se oseća u novoj ulozi i koliko mu znači šut sa poludistance?

„Dobar je osećaj. Tokom oporavka od povrede posvetio sam još više vremena tom šutu, svakodnevno sam radio na njemu i stekao dodatno samopouzdanje. Trener ima veliko poverenje u mene, kao i saigrači. Kada igram sa bekovima, oni često traže tu opciju i može se reći da je šut sa poludistance sada postao moj zaštitni znak. Ipak, trudim se da čitam igru i što više širim teren, posebno kako bih otvorio prostor saigračima koji vole da napadaju koš prodorima. Uvek sam spreman da iskoristim priliku“.

Takav način igre menja i prostor koji se otvara za Karlika Džonsa. Dok je ranije američki plejmejker od Džekirija očekivao češće otvaranje ka košu nakon blokova, sada protivničke odbrane moraju da vode računa i o njegovom šutu.

Kako njegova igra sa poludistance otvara prostor Karliku Džounsu?

„Kao što sam rekao, odbrambeni igrač mora da vodi računa o šuteru. Kada ostane uz mene, Karliku se otvara prostor da ide pravo na koš. Naravno, ne izvlačim se svaki put na šut, ne želim da tako mislite. Danas sam nekoliko puta poentirao i nakon otvaranja ka košu. Ipak, najvažnije je da širimo teren, jer tako Karliku i ostalim bekovima omogućavamo više prostora za prodore“.

Džekiri ne planira da se zaustavi samo na šutu sa poludistance. Radi i na šutu za tri poena, ali smatra da je prvo potrebno dodatno usavršiti ono što mu trenutno najbolje ide.

Da li bi u budućnosti mogao da postane pretnja i iza linije 6,75 metara?

„Radim i na šutu za tri poena i nadam se da ću jednog dana imati priliku da ga pokažem. Na treninzima mi ide prilično dobro, ali jednostavno volim šut sa poludistance. Mislim da prvo moram još bolje da ga usavršim, pre nego što pređem na trojke. Sada imamo dosta igrača koji mogu da pogode za tri, tu je Robert, a uskoro će se vratiti i Vilis, tako da moram i njima nešto da ostavim. Ipak, imam i taj šut u svom arsenalu i jednog dana ću ga pokazati“.

Partizan se trenutno suočava i sa odsustvom Kevarijusa Hejsa, čije se prisustvo posebno oseća u defanzivnim zadacima. Džekiri je izdvojio nekoliko segmenata igre u kojima američki centar donosi posebnu vrednost ekipi, ali je istakao i optimizam kada je reč o njegovom povratku.

Koliko Partizanu nedostaje Hejs i šta je njegov najveći kvalitet?

„Najviše nam nedostaje njegovo prisustvo u odbrani. Odličan je bloker, ali i sjajan u otvaranju ka košu. Možete da mu bacite loptu visoko, a on će je uhvatiti. Ja ne mogu toliko visoko da skočim kao on. Takođe, veoma je dobar u preuzimanjima i može da čuva i niže i više igrače. Sve nam to nedostaje, ali verujemo da će se uskoro vratiti. Njegova povreda nije toliko ozbiljna koliko smo u početku mislili, tako da očekujemo da će nam se vrlo brzo ponovo pridružiti“.

Džekiri je poznat i po tome što ga navijači često doživljavaju kao jednog od najiskusnijih, odnosno najstarijih igrača u ekipi. Nigerijcu to ne smeta, naprotiv, rado prihvata takvu ulogu, mada se trudi da na parketu pokaže da još ima mnogo energije.

Da li mu prija uloga najstarijeg u ekipi?

„Mislim da je to kompliment, jer smo prošle sezone smatrali da je Nik Kalates najstariji u ekipi, a sada sam ja preuzeo tu ulogu. Prihvatio sam je i sviđa mi se. Ipak, trudim se da im na terenu pokažem da nisam toliko star. Recimo, danas sam zakucao, a oni kažu da mi je trebalo pet minuta da to izvedem. Ja se baš i ne slažem sa tim. U svakom slučaju, u ekipi vlada sjajna atmosfera, imamo odličnu energiju i zaista volim sve saigrače“.