Meseci su prolazili, a u meni se sva “safra” ovog sveta akumulirala, kako bi se u slengu mog grada reklo. Izgleda da je baš to bilo potrebno kako bi reči iz ove moje duše i glave prepune uskovitlanih misli konačno izašle na papir.
Od kad znam za sebe “održavam” ljubav na daljinu. Onu vrstu ljubavi za koju slabići tvrde da je nemoguće održati je. Naravno, u ovom slučaju mislim na svoju prema najlepšim bojama. Ili da ti približim dragi čitaoče: “I have said that black has it all. White too. Their beauty is absolute. It is the perfect harmony.“, reče jednom davno Koko Šanel. Ovo se ne mora nužno odnositi samo na to. I kao što rekoh… Meseci su prošli od početka ove sezone koja je imala svojevrsnu predigru u vidu transfer sage i o datoj reči jednog čoveka nezaslužnog mog pomena, igara duboke države i ostalih “institucija” koje su umešale svoje već dovoljno nesterilne prste. Prilično je očigledno da nečiji uspeh boli većinski deo ovog zatrovanog društva, ali nama nije ni to dovoljno jer ni sami sebe ne poštujemo dovoljno one koji su nam doneli najviše radosti.
Verovatno (ni)ste već ukapirali šta želim da kažem i šta je poenta ovog mog piskranja nakon višemesečnog odsustva. Previše smo pogubni sami po sebe, previše. Svaka iole samomisleća osoba je svesna kakve igre se dešavaju i kome se drma kavez, ali ne, mi moramo da pljujemo i dodatno otežavamo sve onima koji nose naše omiljene boje. Možda se na terenu ne opravdavaju sredstva uložena u njih, ne opravdava se brojčana, ali i pomalo licemerna “podrška” određenog broja ljudi koji dolaze tu samo da bi bili viđeni i samo zato što je prosto popularno biti tu. Gade mi se… Gade mi se takvi ljudi.
Vratio bih se na sam uvod svega ovoga. Od kada znam za sebe snalazim se na razne načine kako bih otišao da uživo bodrim svoj voljeni tim više stotina kilometara udaljen od mene, što ne znači da smem sebi dati za pravo da ih pljujem i izlažem javnom linču. Treba reći istinu. Da, igraju ove sezone prilično ispod očekivanja. Da, neretko izlaze na teren kao mekušci koji su tu da odrade posao, ali mi ljudi verni do smrti i do bolesne opsesije zaljubljeni u te boje moramo stati iza njih i kada rezultati izostaju.
Pre već skoro deceniju, jedan čovek je proteran iz zemlje i kluba sa kojim je osvojio najviše trofeja u istoriji. Ovaj put se radi na tome da se još jedna takva veličina satanizuje do maksimuma, da se njegove odluke osporavaju od strane mediokriteta sa svih strana i da se ne dozvoli ono šta on želi. Ono što on želi jeste da dočeka penziju u klubu koji ga je načinio takvim kakav danas jeste, ne u evropskim, već u svetskim okvirima. U suprotnom, klub će se vratiti na nivo koji svi dobro pamtimo. Na isti taj nivo do koga su ga doveli oni koji sada žele da ga sklone jer su shvatili da ne predstavlja po njih opasnost samo u sportskom smislu. Već u smislu da je sposoban da pokrene lavinu i tektonski poremećaj koji niko neće moći da zaustavi, a tek tada nema nazad. Ne smemo dozvoliti ono šta smo dozvolili već jednom.
Zato, dragi čitaoče – istomišljeniče:
Ne zaboravi nikad da ceo život (mi) smo proveli s tobom
i našu vernost prema tebi dokazivali iz dana u dan,
znaj da na ovome svetu ne postoji niko ko će da spreči…
P.S. Stavovi izrečeni u ovom tekstu su isključivo lični
