Na današnji dan: Kecman je uradio nemoguće

Ovaj dan kao da se desio juče. Partizan je igrao finale ABA lige protiv Cibone, i gubio je nakon trojke Bojana Bogdanovića. Kako to sudbina nalaže, u tom trenutku se pronašao heroj. Kada su svi mislili da je meč gotov, pa čak i cela klupa i stručni štab hrvatskog tima, “Božija ruka” se dogodila i u košarci.

Aleksandar Rašić je bio asistent, ni sam se nije nadao da će se time upisati u istoriju. Kecman je uzeo loptu, na čuvenih 0,6 sekundi i potegao. Lopta je letela godinama i na kraju udarila od tablu i ušla u koš. Erupcija je usledila, pitanja: Da li je koš važio? Bilo je i reči: Ovo se nije smelo igrati. (Reči hrvatskog komentatora) Ali i: Ide trojka, šta se ovo desilo!? Kakva je ovo utakmica! (Reči čuvenog Edina Avdića, koji je zajedno sa Nenadom Kostićem komentarisao ovaj meč verovatno na najbolji mogući način).

U velikom intervjuu za Meridian sport, heroj, čovek koji je učinio nemoguće, Dušan Kecman govorio je o tom šutu, o tom timu, o uticaju tog šuta na košarkaško nasleđe.

— S vremena na vreme mi neko u prolazu kaže: Dule, znaš da svako malo uzmem pa pustim onu trojku u Zagrebu. Ili čujem uvek ista pitanja: Kako si dao? Kako si se osećao? Ti ljudi me podsete da i ja pogledam. Onda pustim i probudi mi lepe uspomene.

— Ej, 15 godina je prošlo, a dan danas se priča o tome! Shvatim koliko je taj šut bio važan navijačima Partizana. Čak i ljudima generalno.

— Pa, ako uzmemo u obzir specifičnost, da je u finalu završnog turnira, da se i danas prepričava. Bilo je velikih šuteva, ne znam.

— Gledam sada, vidim da su svi počeli da šutiraju iz daljine. U prethodnim sezonama više nego ranije. Nije nekada bilo tako često da se šutira sa preko pola terena, posebno kad ističu prva, druga, treća četvrtina. Dosta se kalkulisalo, nisu želeli da kvare procente. Sada se promenila svest. Ne kažem da je zbog mog koša, ali zaista svaki šut može da bude ključni u krajnjem zbiru. Samo probajte.

Veliki je uticaj tog Kecmanovog pogotka, naprosto je pokrenuo lavinu.

— Nivo njegove igre govori da on uvek razmišlja logički. A logika je – ako dam to su tri poena. Ako ne šutnem, ništa se neće ni desiti. Nikada nisam imao problem da šutnem svaki put.

Objašnjavajući razmišljanje Nikole Jokića, sada već prepoznatljivog po šutevima sa svoje polovine.

— Nisam samo ja, stvarno smo te sezone 2009-2010 dobili mnogo utakmica na jednu loptu. Na kraju se često vraćamo na Fajnal-for Evrolige, gde se negde sve anuliralo onim promašajem Teodosića i uhvaćenom loptom Čildresa za produžetak. Ali, nismo baš bili na nuli. Bila je fenomenalna prilika da sezona bude još čarobnija, ali sam odlazak na F4 niko nije mogao da sanja. Titula u ABA, dupla kruna u Srbiji, Fajnal-for, tamo dve fantastične utakmice i porazi u obe posle produžetaka.

Naprosto je to bila takva sezona, puna neizvesnosti.

— Obzirom na važnost utakmice, na apsolutnog favorita protiv kojeg smo igrali i koji je imao prednost domaćeg terena. Da, to je bila moja najbolja predstava u karijeri. Stvarno je bio veliki brejk. Cela ekipa je ispratila. Kako se odvijala utakmica, obzirom da su vodili 21 razlike, ljudi su mislili da smo gotovi. Ali, krenuli smo. I svi smo bili svesni toga da dve u Areni nećemo ispustiti. Neviđeno samopouzdanje smo imali. To pamtim. Uz ambijent, navijače.

Da li je meč protiv Makabija bio njegov najbolji u karijeri i ako već niste znali, da, jeste.

— Trudio sam se da kroz trening prolazim sve te situacije. Nema veze da li je dva na dva, tri na tri ili pet na pet, uvek si u situacijama da tvoj tim ima šut za pobedu. Kroz sve te vežbe činiš da to postane prirodno. Posebno nas je Dule (Vujošević) vodio kroz sve situacije. Kad prođeš na treningu, pa još ponavljaš, samopouzdanje raste. Mi smo tako disali, svako je bio spreman da bude mini-heroj, ključni igrač u određenom trenutku, određenoj utakmici. Verujte, tako se gradi navika. Pa još kad te nosi ambijent.

Kecman je oduvek bio i ostaće, pobednik.

— Taj koš i jeste specifičnost, vežbali smo. Ponavljam kao papagaj tu priču, ali ja sam u Atini (u dresu Panatinaikosa, prim. aut) non-stop izvodio sa Dušanom Šakotom te ludačke šuteve na treninzima. I uđeš u automatizam. Nije mi bilo čudno kada šutnem odatle. Kad sad izađem na teren pomislim koliko je bilo daleko, ali tada je bilo prirodno.

Neverovatno, prosto neverovatno zvuči da je upravo takve šuteve i vežbao.

— Ha, zanimljivo pitanje! Ne znam da li mogu da urade retrospektivu. Ali, priznato je, tako da je ispravno. Imali smo pred svaku sezonu brifing sa sudijama, da nam objasne promene pravila. Jedno od njih pamtim, da za ispod 0,3 sekunde ne može šut. Znači, 0,6 je dovoljno.

Odgovor Kecmana na pitanje: Da li bi njegov šut prošao da je postignut danas, imajući u vidu tehnologiju?

— Bez obzira na težak ritam utakmica, mi smo tada imali prostor za treninge. Prolazili smo timski kroz razne situacije, vežbali specifičnosti, mogli dobro da se spremimo. I rezultati su bili ogledalo našeg rada. Mi iz prošlosti bismo se adaptirali. Da li bismo postigli isto? To ne možemo da znamo.

— Imali smo brzu, mladu, 210 santimetara visoku trojku u Veselom.

— Mekejleba koji bi i sada bio najbrži.

Opisivao je Dule taj čuveni tim koji je preko Makabija došao do Pariza, do istorijskog plasmana na F4.

— Nismo u svakodnevnom kontaktu. A i kada se vidimo, ne evociramo uspomene, više – šta rade tvoji, deca.