Mijatović: Ne mogu ja da budem u istoj rečenici sa Obradovićem

Tomislav Mijatović, dugogodišnji pomoćnik u Anadolu Efesu, odnedavno je preuzeo mesto šefa struke turskog velikana. U razgovoru za Meridian Sport, pred duel sa Partizanom, govorio je o radu sa trenerima, pritisku na klupi…

Intervju prenosimo u celosti.

Kada smo poslali poruku Mijatoviću da bismo voleli da popričamo, da ga predstavimo kao trenera i ličnost, ujedno i najavimo utakmicu sa crno-belima, stigao je glasovni odgovor:

“Biće mi jako drago. Hvala na lepim željama i rečima. Kad god uhvatite priliku, kad god je vama zgodno, stojim vam na raspolaganju.”

Odgovor je bio takav da su sve kolege u redakciji morale da čuju da može i tako.

“Pa ne smemo sebe da posmatramo kroz životne pozive, koji su bogom dani. Sad sam ja trener Efesa, pa, kao… Naprotiv”, osećamo kako sa druge strane žice sagovornik Meridian sporta odmahuje glavom.

Kratka digresija. Radili smo intervju i sa Mijatovićem prethodnikom, Erdemom Džanom, kada je došao u Beograd na megdan sa Crvenom zvezdom. Bio je i on izuzetno ljubazan.

U međuvremenu, Džan je postao žrtva pošasti zvane „smene trenera u Evroligi“, tako da je Efes imenovao za šefa struke čoveka koji je 2010. došao u klub kao asistent Velimira Perasovića. I ostao na istoj funkciji kroz periode devetorice trenera (u deset mandata)!!! Jedini nezamenjiv šraf, posle nepunih 14 godina sada se popeo stepenik više.

O radu u Efesu

“Kad si tako dugo negde, ti si, jednostavno, kod kuće. Samo radiš i sve što se dešava postaje normalno. Nisam očekivao da će se ovo desiti, ali kada sam obavio razgovor sa ljudima iz kluba, brzo sam napravio reset u glavi”, priča Mijatović o trenutku kada je postao prvi trener.

I dodatno pojašnjava.

“Ovaj posao nikada nisam radio zato što sam se spremao za nešto. Radio sam – i dalje ga radim – samo zato što ga volim. U NBA postoji fora – kada radiš kao trener, budeš neko vreme, možda čak i postaneš najboji u NBA-u, onda te prebace na mesto dži-ema, pa se onda vratiš da budeš asistent… Ali, ti si – trener! To je tvoj poziv. Koja je pozicija manje je bitno. Ne valja robovati funkcijama. Dovoljno je nekada samo popiti kafu sa svim vrhunskim trenerima kojima sam ja imao privilegiju da budem blizu, pa da naučiš lekcije. A ja sam mnogo srećan što sam bio okružen takvim ljudima!”

Mijatović je samo u Efesu radio sa: Perasovićem (dva puta), Saridžom, Zurosom, Mahmutijem, Angeluom, Ivkovićem, Džakijem, Atamanom i Džanom. Koliko je od koga pokupio? (Znali smo da nećemo dobiti odgovor koji sadrži imena).

“Najpametniji savet sam dobio od svih njih – kada su mi rekli da ne smeš da kopiraš nekoga, jer onda više nisi svoj. Imao sam privilegiju, i dalje imam, da prikupljam znanje koje ću možda upotrebiti, možda i ne. Ali, ne kopiram ih, jer… To su preveliki karakteri, preozbiljni treneri. I da hoću – ne mogu. A neću, jer i ekipa će primetiti da to nije tvoje mišljenje, već tuđe. Važnije je stvaranje iskustava, videti kako tim reaguje.”

Kako je ekipa Efesa reagovala kada je asistent – očigledno obožavani – postao neko ko, bilo to njemu u karakteru ili ne, mora da naređuje.

“Otvoreno sam im rekao: ’Ljudi, mi smo u ovome zajedno. Niko od nas nije očekivao da ćemo biti u ovoj situaciji. Pomozite vi meni, da bismo svi zajedno pomogli klubu i vama. Da upremo u jednom smeru.’ Gledajte, sa nekima od njih sam već šest godina, sa nekima pet, nekima malo manje, ali sa svima sam stvorio komunikaciju gde mi oni veruju na ljudskom nivou. A to je 50 odsto posla. Onda se dalje svakog dana ide tempom napred, da se vidi kako dišu, šta je previše, šta premalo. Već je kraj februara, ne možemo mi sada da izmišljamo nešto. Biti reaktivan i proaktivan, kako bi se izvuklo najpozitivnije.”

Razgovor sa Mijatovićem je poput neobaveznog ćaskanja. Kao da čovek nema opterećenje vođenja kluba sa najvećim ambicijama u Turskoj i Evropi. A ima. Samo što to opterećenje njemu nije – opterećujuće.

“Moj stav je: Kada radiš u Efesu, ako ne stvoriš sam sebi pritisak, u krivom si poslu. To je nemoguće kada se boriš za titule. Ali, zato se i radi ovaj posao. U sportu hoćeš uvek da budeš rame uz rame sa najboljima. Pa privilegija je biti u situaciji da se potučeš sa najvećima.”

O Željku Obradoviću

Sledi jedna takva tuča. Kažu, sa najvećim. Jer, ko ne kaže, neka pogleda trofeje. I uticaj. I reči kolega. U četvrtak, Tomislav Mijatović ide na Željka Obradovića.

“Pod broj jedan… Ni pod kojim uslovom ja ne mogu da budem u rečenici sa gospodinom Obradovićem. Svako ko je normalan, njemu je to jasno. Da ne pričam ja sada šta je i ko Obradović.”

Prvo smo rešili…

“Drugo, sa sportske i ljudske strane, kada si u Efesu, moraš da staviš po strani sve veličine i magnitude njihovih imena i da se boriš. Radi se o 40 minuta gde ćemo sa naše strane učiniti sve da odigramo na najvišem nivou. Da dokažemo veličinu Efesa kao kluba i izborimo dobar rezultat. Pa čak i protiv kluba kakav je Partizan i trenera kakav je Obradović. Sportska strana priče je da želiš protiv najboljih da se takmičiš. A ovo sada je sam vrh. Ali…”

“To što si u istom fajtu, ne znači da neki trener u mlađoj fazi karijere može da bude u istoj rečenici sa gospodinom Obradovićem. To je drugi par cipela. Možda nam baš to bude još veći motiv, jer preko puta stoji čovek koji je kroz sve to već prošao bezbroj puta. Čast je boriti se.”

Partizan u krizi? Ili ipak ne?

Partizan ima 12 pobeda i nalazi se jedno mesto ispod plej-in crte. Efes ima 11 trijumfa i… Ne moramo da crtamo. Ali, crno-beli imaju tri uzastopna poraza u Evroligi, šest u poslednjih šest mečeva.

“Ne vidim ja to tako. U ovom ritmu gde se igra svaka dva dana, ne znam nikoga ko je u stanju da posmatra kako neko drugi radi ili igra. Dođeš kući sa treninga ili utakmice, poljubiš ženu i dete – nastavljaš dalje. Sezona je maratonska. Apsolutni sam pristalica da se ne priča o serijama. Kao, dobili smo pet zaredom, ludilo, a onda se izgube dve i – šta se dogodilo? Dakle, ne vidim nikakve naznake krize u Partizanu. Štaviše! To je vrhunska ekipa, sa onakvom publikom, vođena od strane trenera o kojem ne treba trošiti reči. Svi ti aspekti od nas zahtevaju da budemo na istom nivou.”

U četvrtak će se, na terenu, više pričati o utakmici. U utorak pričamo o nekim drugim „pojavama“. O fenomenu asistenta kojeg klub ne pušta nigde, dok glavni treneri odlaze.

“Verovatno neka skromnost, mnogo rada i malo sreće. Ne, puno sreće! To je potrebno da kakav je Efes prihvati čoveka koji dođe sa strane i učini da se on oseća kao domaći. U poslednjih 30 godina ovo je jedan od najkonstantnijih košarkaških kolektiva u Evropi. I kada ti je pružena šansa da budeš deo nečeg tako velikog, moraš troduplo da vratiš. Ne samo klubu, već svi tim trenerima. Od prvog do poslednjeg. Do Erdema sa kojim sam bio i ostao prijatelj. Da ne govorim dalje o imenima. Mnogo puta sam sebe uhvatim kako razmišljam koliko je velika privilegija što me svi ti ljudi zovu prijateljem. Fanatici smo, košarka je naš život, oni su najbolji u tom poslu, a naše su porodice bliske! Čast.”

O Dudi Ivkoviću

Neće Mijatović o imenima, ali mi hoćemo. Kratko i jasno – Dušan Ivković. Prvi put tokom ovog razgovora Tomica nije odmah imao spreman odgovor koji počinje sa „čuj“ ili „dapače“.

“Teško biram reči. Bez lažne patetike. On je bio čovek – košarka. Za mene ne postoji veći kompliment što sam svakog dana, svake večeri, na svakom putovanju, na svim porodičnim druženjima, bio blizu jedne veličine. Ne bih da umanjim…”

“Dan danas ne mogu do kraja da se pomirim sa činjenicom da se ne čujemo svakodnevno. Meni je to… Imao sam privilegiju da sam odabran od strane Ivkovića da mu budem prijatelj. To je jedan od najvećih komplimenata u mom životu. Nadam se da sam barem pet, ma tri odsto vratio. Nema tog novca kojim bi moglo da se plati to iskustvo, te priče koje ne mogu da se opišu. Genijalac, košarkaški i životni. Teško biram reči.”

Pitamo se – i pitamo sagovornika – da li je lepše čuti da si vrhunski u svom poslu ili da si vrhunski čovek. Jer, Mijatović ima mnogo ljudi koji ga zovu prijateljem.

“To je jedan od najvećih komplimenata. Kao i kada ti se javljaju ljudi iz sveta košarke i šalju isključivo pozitivu, u svakom trenutku. Suma sumarum da li nešto radiš dobro u životu jeste to kakvu ti energiju ljudi, potpuno različitih karaktera i životnih poziva, šalju. Kompliment na ljudskom nivou je najveći.”

Kecmanova trojka

Nekada „Mali Tomica“ (videćete, sam je rekao tako) dvostruki je šampion Evrolige sa Efesom. Zna ovaj Zagrepčanin šta je najveći uspeh u svetu košarke, ali zna i koliko je mala granica između ogromne radosti i velike tuge. Granica od 0,6 sekundi.

Kada je Bojan Bogdanović pogodio trojku u finalu ABA lige, između Cibone i Partizana, za vođstvo domaćih u Zagrebu, Mijatović – tada asistent u stručnom štabu Perasovića – utrčao je na teren, sve do reketa, da proslavi. I postao čovek koji je sa terena gledao kako Dušan Kecman ispaljuje projektil i pogađa jedan od najluđih šampionskih šuteva u istoriji evropske košarke.

“Najiskrenije, ne razmišljam o tome toliko, jer se mnogo toga izvrtelo u međuvremenu. Nemaš vremena da slaviš ni tuguješ. Mada…”

Vraća se vedrina u Mijatovićevom glasu iako priča o bolnom trenutku:

“To je jedna od najtraumatičnijih situacija u mom životu, bez daljnjeg! Svaki put kada sretnem Duleta, super smo, ali… Sada je ta situacija nezamisliva zbog tehnološkog napretka košarke, utakmice se prekidaju svaki čas i to bi se gledalo. Ali, tada nije bilo i…”

“U tom trenutku ništa nisam pomislio. Samo znam da mnogo dlaka sa moje sede kose potiče iz tog vremena. Jednom u životu. Deblji kraj. I dalje potiskujem to u sebi”, smeje se Mijatović.

Posle te traume, postojala je ponuda Cibone da mladi trener preuzme slavni klub iz njegovog rodnog grada. Jer, Perasović je prelazio u Efes. Bila je to raskrsnica na kojoj je bilo neophodno krenuti pravim putem. Sada odluka deluje – savršeno.

“Imao sam neverovatnu sreću što sam bio blizu fenomenalnih ljudi. Moj šef i prijatelj Perasović rekao mi je: ’Mislim da apsolutno možeš da vodiš tim, ali ako to ne odlučiš, hoću da ideš sa mnom.’ Složićete se, nema mnogo ljudi koji ti daju takav izbor. Perasu ponavljam ’hvala’ svaki put kada se čujemo. I tada je verovao da mogu da ga nasledim, ali tajming nije bio pravi. Iz ove perspektive – nebesa znaju bolje od svih nas.”

O Vasiliju Miciću

U Efesu je upoznao mnogo velikih asova koji su igrali tamo. Vasilije Micić je čovek koji je obeležio najuspešniju eru u istoriji kluba.

“Jedan jedini, Vasa! Ta vrsta predanosti, posvećenosti košarci, fanatičnog pristupa i samokritike, dovela ga je do tih visina. Poslao mi pre neki dan video, na kojem smo nas dvojica posle jednog treninga. Jednog od mnogih na kojima je ponavljao, čini mi se, 550.000 ubačaja, kros-over… Kako smo mladi bili. Vasa je, jednostavno, pun košarkaški paket. Sve što je napravio, napravio je po starim pravilima. Talenat do 18. godine, mukotrpan rad, fanatizam, borba, nadogradnja… Perfekcija košarkaša. Sve nas koji smo bili sa njim, zadužio je. Živeli smo kuća do kuće, družili se i van košarke. Ništa mu nije dato na dlanu. Sve je zaslužio. Zato se i nadam… Kod mene nema grama, zrno sumnje da on neće sve isto napraviti i u NBA-u. Ako je to zacrtao, biće top plejmejker. Nema tima u kojem ne bih voleo da imam Vasu, makar to bili Lejkersi, Efes…”

Kad smo već preko Atlantika. Hrvatski trener je često išao preko Bare, usavršavao se, ima odnose sa stručnjacima koji tamo zarađuju hleb.

“Opet, najveće što nosim su prijateljstva sa Darkom Rajakovićem, Ivom Simovićem… Vidimo se na Letnjoj ligi, tu je i Jogi Jovanović koji je u UCLA, bio je Pera Božić… Non-stop šaljemo videa jedni drugima, učiš nešto novo. Ko pomisli da zna sve, to je prvi znak za kraj trenerskog posla. Pa Darko je prvi trener Toronta! Uz šalu i čašicu razgovora – i još nečega – pričamo o svemu. Amerika je posebna jer je najotvorenija. Košarkaški i sportski širokogrudna zemlja. Kroz te kontakte naučiš još 10-15 stvari. A kada se podvuče crta – tu su prijatelji.”

Znali smo da neće odgovoriti, ali smo morali. Za kraj: Top 5 trenera sa kojima je radio:

“A, ne. Jer ih ne rangiram. To su samo ljudi koji su me kao Malog Tomicu, a tako su me zvali neki, prihvatili. Počevši od Nevena Spahije sa svojom vizijom da dovede 25-godišnjaka u evroligaški tim Cibone. Svi ti ljudi su u određenom delu karijere pravili korak ili dva koraka unapred, a ja sam sa njima pravio hiljadu. Najveći kompliment je što sam prijatelj sa svima. Ništa bez takve podrške i vere. Kao što pesma kaže: „With a little help from my friends.”