Lučić: Olimpijske igre su kruna svakog sportiste

Vladimir Lučić je košarkaš koji već osmu godinu igra u Minhenu. Ima status legende kluba, a nedavno se nakon osam meseci pauze zbog povrede, vratio na parket kapiten ekipe Bajerna. U razgovoru za Mozzart Sport dotakao se mnogobrojnih tema, poput povratka u voljeni klub, igranju za reprezentaciju, povredi…

Intervju prenosimo u celosti.

Krajem aprila prošle godine ste doživeli peh. Dug je proces iza vas. Više od mesec dana ste na terenu. Kakvi su prvi utisci posle povratka košarci, da li je povreda leve šake definitivna prošlost?

“Posle osam meseci pauze počeo sam da igram. Imao sam najtežu povredu u karijeri i operaciju šake koja nije na nivou na kome je bila i verovatno nikada i neće biti ista. Iz tog razloga nisam 100 odsto. Veliki deo oporavka, zbog nekih metalnih žica koje sam imao u ruci, nisam mogao da treniram, da se spremam. Pokušavam da uhvatim ritam i formu kroz utakmice koje su na svaka dva-tri dana. U poslednjih nekoliko mečeva ide nabolje i nadam se da će tako da ostane do kraja sezone.”, rekao je Lučić na početku razgovora za Mozzart Sport.

Svi sportisti kaže da je oporavak posle teške povrede teži psihički nego fizički. Kako ste gledali na to, kao sastavni deo sporta ili…?

“Apsolutno, posebno na ovom nivou na kome sam već 15 godina. Igrač sam koji se ne štedi, koji nikada nije razmišljao o smanjenoj potrošnji i na treninzima i na utakmicama. Moja fizička građa je pogodna za povrede. Definivno je bilo teško za oporavak. U klubu imam jedan od najboljih medicinskih timova u Evropi i kroz razgovor sa mojim doktorima, ali i trojici–četvorici specijalista s kojim sam pričao, znam da su bile veće šanse da se neću vratiti na parket. Kao i uvek, što te ne slomi, ojača te. Izašao sam mentalno jači posle tolike pauze. Iskoristio sam da provedem više vremena s porodicom, suprugom, ćerkama, bliskim prijateljima koji su bili mi bili podrška svih ovih godina.”

Da li su vam doktori preporučili da završite karijeru? Znamo da su oni uvek pesimističniji…

“Ne! Ovde u Nemačkoj su realni i direktni. Ne postoji ni odnos recimo doktor-uprava, šta reći igraču, šta prećutati. S obzirom na sport koji se bavim, bitno je da imate ceo pokret šake, jako ozbiljnu povredu sam zadobio. U Partizanu su me mučila leđa na početku karijere, ali ovakvu povredu nisam imao. U početku je bila sreća u nesreći što je bila leva ruka u pitanju i što su mi noge bile slobodne, da mogu da trčim, krećem se normalno, da ostanem fizički aktivan.”

“Vreme je da Bajern ponovo osvoji titulu”

Ove sezone u Bajernu, tranzicioni period. Otišao je Andrea Trinkijeri prethodnog leta, stigao je trofejni španski stručnjak Pablo Laso posle godinu dana pauze zbog zdravstvenih problema. Kako ste videli prvi deo sezone, koliko možete u Evroligi i nemačkom prvenstvu? Šta su ciljevi?

“Već u ovom delu sezone, imali smo tu nesreću da smo veliki broj utakmica, šest ili sedam iz glave ako mogu da se setim, izgubili u poslednjih minut, minut i po. Nije to bio slučaj prethodnih godina, tada smo većinu takvih mečeva dobijali. Možda sada nismo konkurentni za plej-of u Evroligi. Promenjen je sistem, ide i taj plej-in. Raspored je važan, imamo sada veliki broj utakmica kod kuće, ajde da kažem da je to povoljna okolnost, pa ovog meseca i do sredine februara i finalnog turnira Kupa Nemačke u Minhenu, uz dobre rezultate, možemo da izgradimo novo samopouzdanje što će biti veoma važno posle reprezentativne pauzeTo će kasnije i da meri sezonu.”

Ulm je prošle sezone isplivao u Nemačkoj, osvojio titulu, srušio poredak Bajerna i Albe. Kako gledate na to, da li je vreme da se titula vrati u Minhen?

“U svim drugim sportovima i ligama, ekipe koje igraju najjače evropsko takmičenje se troše, imaju veliki broj utakmica, često i dupli program tokom nedelje kao mi u Evroligi, dok se ti klubovi cele nedelje spremaju samo za tebe. U nekom konačnom ishodu, posle kikseva bez prednosti domaćeg terena, onda je to moguće da neko iz drugog plana iznenadi. Ako pričamo o prošloj godini, imali smo veliki broj povreda. Uvek jedna ili dve takve ekipe koje pogode prave strance, na kraju zasluženo naprave rezultat. Za ovu ligu, za intezitet koji se igra ovde u Nemačkoj nije to neko veliko iznenađenje. Mislim da je definitivno vreme da Bajern osvoji titulu.”

Imao je Ulm Brazilce, Jaga dos Santosa i Bruna Kabokla, sada uzdanice Crvene zvezde i Partizana.

“Jago, Kaboklo, Brendon Pol, godinama evroligaški igrač, nekoliko mladih Nemaca koji su imali izvanredne sezone, dobro raspoređene uloge, mlad trener koji je uspeo da ih dovede do toga da igraju timsku košarku, visokog intenziteta i u napadu i u odbrani. Tu je bio i Anton Gavel, koji mi je bio kapiten prve godine u Bajernu. To su ti stranci koje pogodiš, ali onda nisi više u mogućnosti da ih zadržiš, oni odu uglavnom u evroligaške klubove i onda naredne godine nemaš više sezonu kakvu si imao. To je problem sa kojim se susreću manje ekipe, čak i na nivou Evrolige i Bajern se bori s tim problemima. Bon i Ulm su ekipe koje su pogodile sve to prošle sezone.”

Imali ste samo tri kluba u karijeru – pet godina u Partizanu, tri u Valensiji i evo već osam u Bajernu. Sigurno niste zamišljali tako svoju karijeru?

“Nisam, naravno. Sećam se da sam posle odlaska iz Partizana posle pet godina, mislio da nigde neću da ostanem duže od dve, najviše tri sezone. To je igrom slučaju ispalo tako. Osnova toga je što sam košarkaši sebe pronašao u Bajernu. Ja sam rastao, i klub je rastao zajedno sa mnom, od Evrokupa do osvajanja prvog Kupa Nemačke posle 50 godina, pa onda duple krune, plej-ofa u Evroligi, kao prvi nemački tim kome je to uspelo, pa A licenca… Sve to i sa mojim dobrim igrama uticalo je da ostanem toliko dugo, uz život van terena. Ovde sam formirao porodicu, rodile su mi se dve ćerke u Minhenu. Grad pruža sve što mi treba van terena za život koji vodim, stalne obaveze, putovanja. Vidim da su mi supruga i ćerke srećne ovde. Bilo je ponuda, finansijski boljih, ali nekako kada sam seo, stavio sve na papir, plus, minus, šta dobijam, gubim, drago mi je da sam i dalje deo Bajerna.”

Radili ste s velikim brojem vrhunskih trenera, od Duška VujoševićaAleksandra ĐorđevićaDejana RadonjićaAndree Trinkijerija, sada Pabla Lasa. Da li je najbolja vaša sezona ona 2020/2021 pod komandom Italijana Trinkijerija?

“Nisam izgrađen u Partizanu kao neko koji svoju igru meri kroz isključivo individualne nastupe. To je možda sezona kada sam dobio najviše priznanja. Bio sam u idealnoj petorci Evrolige, MVP Kupa Nemačke koji smo osvojili. Igrao sam tada najbolje, ali je ekipa bila jako dobro. Da, imao sam sreću da radim sa vrhunskim trenerima. To je i verovatno i osnovni razlog što sam došao na nivo koji sam sada.”

O Partizanu

Nezaobilazna tema je Vladimir Lučić i Partizan Mozzart Bet. Kada bi bila neka anketa među navijačima koga bi želeli opet da vidite u crno-belom dresu, verovatno biste bili ubedljivo prvi na listi. Kako gledate na to, vidite li sebe možda opet jednog dana u voljenom klubu?

“Za Mozzart Sport sam baš dao izjavu, da sada ovaj Partizan nije isti nego kada sam ja odlazio. Ne može da se meri. Drago mi je da konačno ljudi mogu da igraju u Beogradu za veliki novac, da ne moraju da odlaze u Evropu da bi imali bolji finansijski ugovor. Što se tiče mene i Partizana… Od trenutka kada sam odlazio, nikada nisam imao kontakte te vrste s klubom. Takođe, znam da nikada ne bih došao u Partizan, ukoliko nisam spreman da pomognem, da budem na nivou na kome je sada, posebno sa Željkom Obradovićem u poslednje dve godine kada se prave ovakvi rezultati. Imam ugovor sa Bajernom do juna 2025. Tog leta imaću 36, što su ozbiljne košarkaške godine. Nikad se ne zna. Sve zavisi kako se budem osećao. Šta će tada da se dešava, mislim da niko na to ne može da utiče.”

Ima li želje, nostalgije?

“Normalno da ima. Partizan je klub u kome sam se formirao i kao košarkaš i kao ličnost. I Valensija i Bajern su tome doprineli, kao i svi treneri sa kojima sam radio, ali Partizan je jedini klub koji i dalje osećam, pratim njegove rezultate i u svakom intervjuu unazad 12-13 godina ne izostane to pitanje od novinara. Ja sam imao sreću da igram u Partizanu u generaciji gde je nastariji imao 23 godine, ja malo manje, ekipa sličnih interesovanja, koja je na kraju obezbedila Evroligu. Osvojili smo ABA ligu, domaće prvenstvo i na najlepši mogući način sam završio tih pet godina u Partizanu. Pet domaćih kruna, četiri regionalne titule u ABA ligi. Svaka serija je bila uzbudljiva. Mi klinci smo tada izneli teret igranja za Partizan, uz sav pritsak koji ide uz to, posebno u derbijima, veliki zahtevi, tenzija koja je bila oko nas. Partizan će definitivno da bude moj klub zauvek. Kroz razgovor sa rukometašima Srbije, odmah su se grupisali na crno i crveno-bele. To je u našem mentalitetu. Gledajući sa strane posle osam godina života ovde u Minhenu, već mi sada to prevazilazi okvire normalnog, taj nivo navijačke ostrašćenosti, što jednih, što drugih, priče oko derbija, komentari, radovanju kada jedni ili drugi izgube s kim god da igraju. I dalje najbolje igram u takvim uslovima. Da li zato što sam tako odrastao, ne znam… Volim taj naboj, pune tribine. Čitao sam skoro da je Andrea Trinkijeri ’izmerio’ da ekipa igra 30 odsto bolje. To je sigurno tako, sa toliko treninga, priprema, ali ta energiju koja dolazi sa tribina, retko kada osećaš umor. Vraćaš se iz velikih minusa. Partizan i sada to pokazuje ove sezone, kao što se vratio protiv Makabija, posle 24-25 poena zaostatka.”

Da li bi vam bio šok sa privatne strane, da se posle osam godina u Minhenu, više od decenije u inostranstvu, vratite u Beograd?

“Ne, ne bi mi bio. Ja dolazim svake godine u Beograd, tu sam rođen, odrastao, cirkulišem sa ljudima koji su crno ili crveno-beli, gde se po nekim grupama i četovima komentarišu igre i jednih i drugih, priča se o derbiju i verovatno bi bilo više tenzije jer bih bio deo toga. To je mentalitet svih nas, što se to komentariše na dnevnom nivou, posebno košarka, sport kojim se bavim. Sve je super ako su rezultati dobri, ako nisu, naravno osetio bi se pritisak.”

Utakmice Partizana sada su spektakl. Mnogi stranci dolaze u Arenu da osete tu energiju s tribina, da uživo vide taj ambijent o kome priča košarkaška Evropa. Ulaznice su kao zlato, uvek puna dvorana, 20.000 ljudi…

“Igrom slučaja znam da je došlo do promene u marketingu, znam ljude koji su zaduženi za to. Rade dobar posao. I društvene mreže su važne u današnje vreme, služe za promociju Partizana, navijača, svega šta se dešava u i oko kluba, uz gospodsko ponašanje na tribinama i mnoge stvari koje su radili prvi, letovi sa dronom, upaljenim telefonima, sada zlatne stolice. Ima mnogo dobrih stvari što ljudi prepoznaju. O tome se priča i ovde u Minhenu unutar moje ekipe, komentariše atmosfera na utakmicama Partizana, ali i Zvezde. Mislim da je to draž sporta i što Evroligu čini posebnom.”

Kako saigračima, posebno Amerikancima, objasnite da će u Mihenu da bude više navijača Partizana ili Zvezde nego Bajerna?

“Ove godine je bila specifična situacija. Imam insajdersku informaciju da niko iz kluba nije očekivao da će u jednom danu karte da planu. Morali su da zatvore prodaju. Ja sam tri meseca pred utakmicu počeo da dobijam narudžbine. Dvorana je bila stvarno, da ne preterujem, 80 odsto ispunjena navijačima Partizana. To se dosad nije dešavalo. Veliki broj nas igrača uživa da igra u takvoj atmosferi. Zaista je bio izvanredno.”

Kada igrate sa Bajernom protiv Partizana, naravno da se Arenom ori „Luča kapiten“, ali čini se da nikada niste imali pogrdne povike ni od navijača Zvezde?

“Sve zavisi… Kad igraš dobro, vređaće te. I protiv Partizana ti ne bi oprostili da odigraš dobro. Kroz istoriju derbija, i tu svu tenziju, bude tu i čarki, malih fizičkih okršaja, naboja i sve što se dešava u takvim mečevima, ali se igrači ponašaju jako dobro. Živim u Beogradu i nisam imao nikada nijedan problem sa navijačima Zvezde.”

Koliko može Partizan ove sezone? Prošle je bio na korak do završnog turnira u Kaunasu. Šta može Zvezda posle slabijeg starta?

“Ovosezonska Evroliga je možda najujednačenija dosad. Koš razlika deli ekipe na tabeli. Ono što Partizan ima, a ima i Zvezda, to je domaći teren koji ti omogućava da i kada imaš recimo 25 poena minusa možeš da se vratiš. Partizan ima šansu da ponovi uspeh iz prošle sezone, možda i da napravi korak više. Zvezda se podigla pobedom u Milanu, igra bolje, prošla je mnogo toga sa Šabazom Nejpirom i promenom trenera. Trebalo je vreme da to sve legne. Vidim da se Nedović povredio, sad i Teodosić, da je stiglo novo pojačanje. Mnogo stvari utiču na plasman.”

Da li F4 realan za neki od beogradskih večitih?

“Nezahvalne su prognoze te vrste. Prošle sezone, posle 2:0 za Partizan u četvrtfinalu plej-ofa, i sve ono što se tada događalo, mislio sam da će 99,99 odsto da ode, a onda je Real vezao tri pobede i kasnije osvojio Evroligu. Ukoliko Partizan bude imao prednost domaćeg terena u plej-ofu, ima velike šanse da se nađe na završnom turniru.”

Popularnost košarke u Nemačkoj

Kakva je košarka u Nemačkoj? Ima li većeg interesovanja? Svojevremeno je Stefan Jović rekao da nije imao nijedan intervju dok je branio boje Bajerna.

“Nije se promenilo to. Tenzija i pritisak ne treba da pravi sredina u kojoj si već mi sami treba to da stvaramo. Definitivno, ne postoje pravi ili ima mali broj košarkaških novinara oko kluba i u samom Minhenu. Mislim da i publika raste sa klubom. Zaređali smo nekoliko rasprodatih dvorana u prethodnom periodu što na uslove u gradu, jer nekada vežemo tri utakmice pred svojim navijačima, na nekim VIP ulaznice mogu da idu i na 250-300 evra, je odlična stvar za klub i nemačku košarku. To ne razumeju ljudi u Srbiji da je to velika suma i za Nemca. Ako dođeš sa porodicom, tročlanom, četvoročlanom, to su rashodi koji su veliki za svakog. Moraš da veruješ i voliš. Iskreno, kao košarkaš ne znam da li bih mogao da ispratim svaku utakmicu na ovoliki broj u Evroligi i domaćem prvenstvu. Interesovanje je veće, ljudi žele da gledaju Bajern i u košarci, a ne samo u fudbalu. Nova dvorana SAP Garden biće spremna za sledeću sezonu. Delićemo je sa hokejašima Red Bula. Kapacitet je 12.500 mesta za košarku i 1.000 manje za hokej. To će za ljude u Minhenu da bude novitet, biće posebno i na nivou Evrolige i siguran sam da će popularnost da bude veća.”

Da li sa košarkašima Bajerna ide neki novinar na mečeve Evrolige?

“Ne, ali klub ima više od 50 zaposlenih za razne stvari i oblasti bitnih za funkcionisanje Bajerna. Tako da uvek jedan član iz marketinga putuju s nama, više zbog nekog video materijala, slikanje, eventualno intervjua posle utakmice za sajt kluba, za kačenje na društvene mreže. Sportski novinar – ne, samo klupski.”

Posle fudbala koji je drugi najpopularniji sport u Nemačkoj?

“Fudbal je kategorija za sebe, a posle idu rukomet, košarka i hokej, zavisi od regije. U Minhenu su košarka i hokej odmah iza fudbala.”

O NBA ligi

Ostaje li žal za NBA ligom?

“Imao sam mogućnost da odem posle Partizana. Međutim, tada su bile i pripreme reprezentacije, nisam imao vremena za Letnju ligu, a klubovi iz NBA ligu su to zahtevali. Uz moje obaveze, nije to tada bilo izvodljivo. Zvučaće da sam star, ali u moje vreme se teže odlazilo ’preko bare’. Jokić i mnogi drugi su otvorili put i sada mlađi idu lakše u NBA ligu. Sada se potpisuju i garantovani trogodišnji ugovori i posle se vraćaju u Evropu posle sezone ili dve. Tada sam izabrao da odem u Valensiju i da kroz ACB ligu napravim korak više. Nisam se pronašao tamo iako mi je Valensija ponudila novi trogodišnji ugovor. U tom trenutku sam se možda vratio korak nazad u Bajern i eto, sada sam zajedno sa klubom došao na najveći nivo evropske košarke.”

Gledajući Miloša Teodosića i Vasilija Micića, da li je neka zakonitost da ako želiš da ostaviš dublji trag u NBA ligi da moraš da odeš ranije, a ne u nekim zrelim igračkim godinama?

“Jeste tako. Lično, nisam ljubitelj NBA lige, posebno ne do plej-ofa. Za mene, imajući priliku da igram sa igračima koji su bili deo toga ili protiv timova iz NBA lige, to je drugi sport u odnosu na evropsku košarku. Nije dilema da je Evroliga zanimljivije takmičenje od NBA lige.”

Možda plej-of kad dođe?

“Pa, čak ni tada.”

Reprezentacija i Olimpijske igre

Što se tiče reprezentacije. Pre godinu i po na EP velika očekivanja sa Nikolom Jokićem u timu i poraz od Italije. Prošle sezone, srebro na SP. Kako ste videli ta dva velika takmičenja? Kad smo verovali u zlato, doživeli smo krah, kad su očekivanja bila skromnija, malo je falilo za svetsku titulu.

“Osnova oba takmičenja je da je Italija bila ključ i neuspeha i uspeha. Poraz od Italije na Svetskom prvenstvu u Manili je došao u pravom trenutku. Loša utakmica Bogdana Bogdanovića je došla u pravom momentu. On je mnogo puta u karijeri pokazao da ima karakter. Posle tog neuspeha od Azura, koji nas nije izbacio iz igre, nego možda i otvorio bolji put do finala, preuzeo je ekipu i doveo je na korak do zlata. Mi na EP nismo imali popravni. Igrali smo izvanredno do te utakmice. To je sport i sigurno jako težak poraz za sve nas. Znam koliko nas je bolelo iz te generacije, ali mi je drago da je veliki broj igrača godinu dana kasnije došao do srebrne medalje.”

Da li je vaša velika želja Olimpijske igre u Parizu narednog leta?

“Želja uvek postoji. Olimpijske igre su kruna svakog sportiste, pogotovo što nisam igrao nikada na tom takmičenju. Nema većeg motiva, ali poučen iskustvima, nažalost, poslednjih godinu i po, zaista se trudim da ne razmišljam uopšte, ne samo o reprezentaciji, nego i o klubu na neki duži period. I dalje sam u procesu vraćanja. Ruka je sada na 70-80 odsto. Jedina želja mi je da budem zdrav i da ekipa bude uspešna i da u tome pomažem koliko mogu. Kada dođe vreme za razmišljanje o tome, videću.”

Je l’ bilo razgovara sa selektorom Svetislavom Pešićem?

“Kari je bio tu pre nego što sam doživeo povredu šake. Tada mi je rekao da me opet vidi kao kapitena reprezentacije za Svetsko prvenstvo. Bilo smo i kasnije u kontaktu, on živi ovde u Minhenu, viđam ga u dvorani, ali ni on sada verovatno nije spreman da vodi razgovore te vrste jer ne zna u kom ću stanju da budem za četiri meseca.”

O planovima nakon završetka karijere

Imate 34 godine. Da li ste došli u taj period karijere da razmišljate šta posle? Ima li planova, želja?

“Plan mi je da budem uz svoju porodicu, prisutan u svim datumima koja sam dosad propustio. Presvahodno uz decu i suprugu. Ona je žrtvovala svoju karijeru zbog mene, pa da sada i ona može da je izgradi posle moje. Smatram da bi normalno bilo da ostanem u košarci, ono šta sam naučio uz sjajne trenere sa kojima sam radio, ali ne mislim da treba da žurim s tom odlukom. Daću sebi oduška kada dođe taj trenutak.”

Znači, postoji taj trenerski klik?

“Ne. Sa ovog stanovišta mislim da glavni trener sigurno nikada neću da budem. Ne mislim da sam sposoban da ’hendlujem’ 15 različitih karaktera u jedan kolektiv, posao koji ne prestaje kad napustiš dvoranu već ga prenosiš i kući. Veliki broj utakmica, spremanja… Kada se priča o košarci, smatram da je i dalje najlepše i najlakše biti igrač.”

Za pet godina, gde sebe vidite? U kom gradu?

“U Beogradu, definitivno.”

Iako ste osam godina u Minhenu?

“Deca su mi rođena u Nemačkoj, idu u vrtić, perfektno govore nemački. Sigurno ću se voditi i po tome gde je za decu najbolje da odrastaju. Beograd ima u tome dobre stvari, ali i neke loše, nažalost. Imam veliku porodicu koja se drži zajedno, dve sestre, brata. Hvala Bogu, imamo mnogo dece. Na porodičnom ručku najuže rodbine bude nas 30, teško mi je da funkcionišem bez toga i mislim da će to biti osnovni razlog, uz naravno bliske prijatelje, zbog kojih ću na kraju da živim u Beogradu.”, zaključio je Lučić za Mozzart Sport.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *