U smiraj kalendarske 2024. godine hvatam sebe u razmišljanju koliko dugo ne mogu odvojiti vreme da sednem i napišem par redaka o stvari koja u meni pobuđuje najlepše emocije, naravno, reč je o Partizanu.
Ušlo se u novu sezonu sa potpuno novim timom, ali očekivanja “crno – bele” javnosti su uvek ista. To je borba za sve moguće trofeje, a sumnjam da išta skromnija očekivanja ima i najtrofejniji evropski trener – Željko Obradović, vidi čuda, trener istog tog Partizana.
Više puta je pisano i pričano o tome da nijedan trener na svetu ne može imati kredit kod Uprave nekog kluba da promeni ceo tim nakon neuspešne sezone, ali “ruku na srce”, ne može ni baš bilo ko uspeti da ukomponuje nove ljude u sinergičnu celinu. Nije baš krenulo sve kako je planirano, ali ko može uopšte nešto da planira u sezoni u kojoj se igra praktično bez pauze?! Evroliga je započeta sa dva poraza, pa se bilans vratio na pozitivnu nulu sa dve pobede protiv Makabija u “gostujućem” Pioniru i protiv Bajern Minhena u Areni. U jadranskom prvenstvu su se nizale rutinske pobede, baš onakve kakve treba da budu i sve je delovalo da je Željko ipak, odmah u startu, pronašao “žicu” svom novom timu.
Kako naši stari kažu, kad ti se čini da ti je sve dobro i idealno u životu, stavi kamičak u cipelu, da te on malo žulja. Ako je neko navikao da ga nešto žulja tokom celoživotnog navijačkog staža, to su navijači Partizana. Dolazio je u Beogradsku arenu Virtus iz Bolonje koji do tog trenutka nije imao pobedu i verovatno je svaki čovek koji verno prati crno – bele imao opravdan razlog za strah od poraza od tako “kilavog” Virtusa… Najbliži opis daljeg negativnog niza Partizana se može reći samo kroz stihove jedne pesme “ispod radara” Đorđa Miljenovića aka Sky Wikluh-a, a to glasi ovako: “Kada govno uleti u ventilator ono se rasprska na sve strane”. E to je najbukvalniji mogući opis Partizana u tom narednom periodu. Redom su igrači Željka Obradovića gubili od Monaka, Fenera, Pariza, Barse i Milana, od toga tri meča na svom terenu. Svaki Grobar će vam reći da je ključan, da ne kažem prelomni momenat u dosadašnjem delu sezone bio poraz od Milana i sada već čuvena konferencija za štampu koja je isprovocirala u ovom timu Partizana, a pogotovo kod Željka Obradovića, inat i sportski bezobrazluk kojim se “začepe” usta svim dežurnim kritičarima.
Dragi čitaoče, iako sada očekuješ da te zamaram suvoparnim informacijama, a ti te iste verovatno znaš, neću – ne brini. Na crveno slovo kod pravoslavnog življa, na Aranđelovdan, Partizan je bio gost na papiru u Beogradskoj areni, a protivnik je bio najveći rival – Crvena zvezda. Eeee, baš tu dolazi do zapleta situacije, paz’ sad! Željko Obradović svojim trenerskim umećem izmišlja pobedu protiv Zvezde, a sve to na krilima igrača koji je kod navijača bio praktično precrtan – Ajzee Majka. Partizan je u tom meču pobedio sa mršavih 12 razlike, iako je zasluživao mnogo više.
Od tog trenutka se zaista rodio neki novi Partizan. Sa čuvenih 2-8 u Evroligi Željkova ekipa veže pobede protiv grčkih velikana – Olimpijakosa i Panatinaikosa i nezgodnog Trinkijerijevog Žalgirisa, a u Berlinu se “na mišiće” izborila pobeda protiv fenjeraša Albe, a kažu da su takvi, unapred dobijeni mečevi najteži za igru. Zadesile su Partizan povrede Lundberga, Marinkovića i Nilikine, te je Partizan tako oslabljen i umoran ipak doživeo poraz protiv Asvela u Areni i napravio ponovo sebi problem, vezao poraze od Budućnosti i Zvezde u ABA ligi, ali se zato ponovo vratio u pobednički kolosek i osvetio Feneru za ubedljiv poraz u Istanbulu i tako pokazao da ova, nova skupina koja nosi na sebi crno – bele boje nikome neće ostati dužna i da poseduje karakter i mentalitet pobednika, baš kakav je vođa njihovog “čopora”– Željko Obradović.
Po ko zna koji put je Obradović pokazao zašto je tu gde jeste i time “prodrmao kavez” na više nivoa, a njegovi izabranici su pokazali da Partizan nije tim koji se tako turistički ŠEĆE (j)evropom i bori se za čast, kako bi neki rekli – već se bori za najviše ciljeve kakvi se i očekuju od njih u predstojećoj 2025. godini.
