Flouter
„Košarka spada u polistrukturalnu kompleksnu grupu sportova što znači da sadrži ciklična
i aciklična kretanja, sa i bez lopte. Ova grupa sportova uključuje aktivnosti u kojima se teži
pogađanju određenog cilja u prostoru vođenim ili bačenim projektilom i u kojima rezultat zavisi
od saradnje članova tima. Kretanja u košarci su lokomotornog i manipulativnog karaktera sa
izuzetnom zastupljenošću i povezanošću tehnike i taktike.“.
Ovaj uvod seminarskog rada koji sam pisao za predmet Programiranje takmičarske forme sa teorijske strane pokazuje složenost našeg matičnog sporta a i samog trenerskog i selektorskog posla koji mora da namiri više faktora koji utiču na sportski rezultat.
Jakovljevićeva i Karalejićeva (2001.) jednačina specifikacije koja određuje faktore uspešnosti u košarci najbolje teorijski prikazuje hijerarhijski poređane potrebne kriterijume za ostvarenje sportskog rezultata. Naveli su ukupno 11 kriterijuma:
• antropometrijske karakteristike,
• funkcionalne sposobnosti,
• osnovne motoričke sposobnosti,
• specifične motoričke sposobnosti (tehnika i taktika),
• kognitivne sposobnosti,
• taktičko mišljenje,
• konativne dimenzije ličnosti,
• faktor sociološke prilagodljivosti,
• faktor objektivnih uticaja,
• faktor trener
• faktor greške. (Jakovljević i Karalejić, 2001. Osnove košarke)
Iz priloženog vidimo da je faktor trener na 10. mestu od 11 nabrojanih faktora, a najviše se
u praksi bavimo faktorom trenera, gde trener polaže račune usled loših rezultata.
U neformalnoj diskusiji pokrenula se tema o načinu treniranja Partizanovih igrača kod Duška Vujoševića i
povredama igrača koji su prošli kroz Vujoševićev sistem. Neki igrači su se povredili u toku
boravka u Partizanu, neki kasnije, pa su pojedini mediji povezivali te povrede sa Vujoševićevim
načinom rada.
Duško Vujošević je trener koji je u svojoj karijeri radio po starom jugoslovenskom
sistemu treniranja – veliki obim i veliki intenzitet treniranja, odnosno dugački treninzi sa velikom
potrošnjom igrača gde su igrači šutirali iz različitih situacija, sa dosta kretnji, gde se ujutru sat i po
vremena treniranja trošilo na grupnu i kolektivnu taktiku, a narednih sat i po vremena na
individualnu tehniku igrača, što iznosi ukupno tri (možda čak i četiri) sata treniranja i još toliko
sati treniranja i popodne. Nekim igračima je to prijalo, čak i promenilo karijere, nekim igračima
jednostavno nije.
Duško Ivanović je takođe pripadnik stare jugoslovenske škole i tim načinom rada
gde je po nezvaničnim izvorima išao i u drugu krajnost – da su igrači tražili druge angažmane da
bi izbegli taj način rada poput Huan Karlos Navara ili Fabricia Oberta ili imali ozbiljne zdravstvene
probleme kao što je Mario Kasun priznao u Podcast Inkubatoru nedavno.
Pobornici jugoslovenskog načina treniranja mimo Evrolige su i Vlada Jovanović i Nenad Čanak. Imamo i
primere takvog treniranja i u domaćoj ligi gde po takvom sistemu prema dostupnim informacijama
rade Dragan Jakovljević i Lazar Spasić. Prednost ovog starog jugoslovenskog sistema je što je
metodički tačan i raznovrsan, što omogućuje pravilan razvoj igrača na duže staze i gde su vežbe
poređane u logičke i smislene celine i gde je duži, ali sigurniji put ka ostvarenju kumulativnih
trenažnih efekata i sportske forme što nam je i krajnji cilj u današnjoj košarci.
Osnovna zamerka tom sistemu leži u tome što je zgusnut kalendar i potreban je baš dugačak roster, odnosno više igrača u sastavu kako taj sistem ne bi davao kontraefekte u vidu povreda, loše tempirane forme, sagorevanja igrača koje ulazi u sportsku formu, itd.
Imamo i starije trenere koji su kroz godine rada, stručnog usavršavanja, pozitivnog i
negativnog iskustva čak i menjali način rada i pristupa igračima kao Željko Obradović, Etore
Mesina, Serđo Skariolo, Dušan Alimpijević, Andrea Trinkijeri, itd. što ne znači da se gorenavedeni
treneri koji su pristalice starog jugoslovenskog sistema nisu prilagodili današnjem vremenu,
naprotiv, ostvarivali su prilično dobre rezultate na svim nivoima košarke koji su obuhvaćeni ovom
analizom (od KLS do EL, ne umanjujući i ostale rangove košarke u Srbiji o čemu će biti posle
reči.) zahvaljujući optimalnom kombinacijom stare škole i zgusnutog rasporeda i rezultatskog
naboja koji je čak i u našoj Drugoj ligi (prvoj B ligi, rangu ispod KLSa) izuzetno veliki.
Imamo primer i američke škole, gde nema velikog obima treniranja, ali je intenzitet na nivou, primer
Dejvida Blata, gde su se igrači u šampionskoj sezoni 2013/14 prema njihovim rečima osećali
gotovo kao u šopingu, gde gotovo da nisu ni osetili napore, a osvojili su Evroligu.
Današnja košarka u 2022. godini se razlikuje od košarke u periodu od neke 2012/13 godine
npr. a kamoli od košarke ’70ih, ’80ih, ’90ih i ’00ih godina. Proslavljeni trener Kentakija, Džon
Kalipari je u emisiji „U Obruču“ kod Edina Avdića i Nenada Kostića na Areni Sport izneo tvrdnju
da se košarka menja na svakih pet godina.
Velika je razlika u samom formatu lige, kalendaru takmičenja, uvođenju FIBA kvalifikacionih prozora koji komplikuju ionako komplikovani oporavak igrača i tempiranje forme što predstavlja osnovni ključ ka ostvarenju projektovanog sportskog rezultata. Evroliga se bezuspešno ugleda na NBA ligu, a ostale lige na Evroligu i značajno menja tradicionalni makrociklus elitnih klubova.
Makrociklus po profesoru Koprivici (2013.) predstavlja zaokruženu celinu koja može da traje u periodu od godinu dana do četiri godine što se poklapa sa jednim olimpijskim ciklusom, odnosno Olimpijadom. U prevodu, makrociklus se odnosi na jednu takmičarsku sezonu koja u praksi traje oko 7-10 meseci (KLS-EL raspon je uzet u obzir). Taj makrociklus čini više mezociklusa, odnosno mesečnih ciklusa koji mogu da traju od 15-45 dana, najčešće mesec dana (npr. celokupni plej-of ABA lige).
Ti mezociklusi su dalje podeljeni na više mikrociklusa, koji traju od 7-10 dana, što po sadržaju odgovara jednom duplom kolu Evrolige + kolo u ABA ligi. I na kraju te mikrocikluse čine trenažne jedinice – pojedinačni treninzi.
Osnovna stvar, kakvim god sistemom radili, je definisati cilj ekipe, odnosno odrediti
glavno takmičenje kojem će se ekipa posvetiti. Da bi ostvarili dati cilj, potrebno je odraditi
kvalitetnu selekciju igrača.
Stara je krilatica u košarci da postoje dve grupe trenera – treneri koji
prave ekipu po svojoj meri i treneri koji se prilagođavaju datoj ekipi. Obe situacije su zastupljene,
pogotovo kada treneri usred sezone preuzimaju poljuljanu ekipu usled loših rezultata i gde nemaju
puno prostora za velike promene, budući da ekipa već trpi rezultatski.
Trener subotičkog Spartaka Srećko Sekulović je minule sezone preuzeo Spartak od Filipa Soceka i od ekipe koja je do njegovog dolaska imala već dva poraza u grupi koja bi prenela u plej-of i prilično je bila upitna za ulazak u KLS ligu i njegovim dolaskom ekipa više nije imala nijedan poraz i bila je prvak Druge
muške lige Srbije (prve B lige). On je za zvaničan sajt kluba izjavio da je njegov zadatak bio da
rastereti ekipu pošto je uvideo da je ekipa bila kvalitetna, samo prilično stegnuta. Njegovo veliko
iskustvo je u toj situaciji bilo presudno, osnovno poznavanje psihologije i uspeo je da napravi
idealnu koheziju sa ekipom i da ostvari osnovni cilj kluba – plasman u rang više.
Lični primer autora od pre nekoliko sezona, situacija gde trener dolazi usred sezone u izuzetnoj nezavidnoj situaciji (borba za goli opstanak u tom momentu koji usled drugih faktora nije ostvaren) i u lošem psihološkom stanju ekipe u kojem smo kao igrači bili i gde smo dolaskom trenera vezali nekoliko
pobeda i vratili se u igru za opstanak.
Primeri Partizana kroz istoriju, dolazak Aleksandra Džikića gde Partizan iz borbe za opstanak dolazi na 5. mesto u ABA ligi, Andrea Trinkijeri gde menja Nenada Čanka i od ekipe koja je gubila usred Arene od Zadra 30 razlike dolazi do situacije da se uzima Kup Radivoja Koraća i sa Crvenom zvezdom bori u plej-ofu ABA lige do majstorice polufinala. Kasnije je ta Crvena zvezda bila šampion ABA lige.
Dejan Radonjić kada je preuzeo poljuljanu Crvenu zvezdu od Saše Obradovića sezone 2020/21 i kasnije uzeo triplu krunu. Za to sve je potrebno trenersko iskustvo (procena trenutne situacije i tehničko-taktičke reakcije na datu situaciju) i harizma trenera koji će da pokrenu ekipu iz letargije. To su specifične situacije gde trener mora jako brzo da tempira sportsku formu i da pravi instant rezultat, što se kosi sa nekim teorijskim tokom tempiranja sportske forme.
Sportska forma predstavlja stanje optimalne, odnosno najbolje pripremljenosti za sportska dostignuća koje sportista dostiže odgovarajućom pripremom na svakom novom stepenu sportskog usavršavanja koje se stiče, ograničeno vreme održava i zakonomerno menja u okvirima makrociklusa (Koprivica,
2013.).
Profesor Koprivica u Teoriji sportskog treninga navodi da je sportska forma i proces, jer se
kroz godine sportska forma menja, odnosno shvatanje sportske forme, što znači da nije ista forma
kod pionira, kadeta, juniora ili seniora. Sportska forma kod mlađih kategorija (pionira, kadeta,
juniora) se tempira tako da mladi sportisti budu na vrhuncu u seniorskom uzrastu, a u seniorima se sportska forma tempira radi ostvarivanja sportskog rezultata.
Sportska forma ima i svoje komponente:
- fizička pripremljenost
- tehnička pripremljenost
- taktička pripremljenost
- psihološka pripremljenost
- teorijska pripremljenost
- integralna pripremljenost.
Ukoliko jedna od datih komponenti nije na nivou (npr. nije dan sportisti), sportska forma
izostaje. Sportska forma nije apsolutna, ona se stiče, održava (oko 2-2,5 meseca) i privremeno gubi, stoga veliki posao stručnog štaba je da tu formu tempira tako da ekipa bude na vrhuncu forme za ciljano takmičenje (pogotovo individualna forma glavnih igrača da se poklopi sa ekipnom formom).
Tradicionalna podela treniranja na periode – periodizacija se komplikuje evolucijom košarke, promenom formata takmičenja, zgušnjavanjem rasporeda gde su u problemu i treneri kroz sezonu i selektori u reprezentativnim kampanjama sa sve FIBA kvalifikacionim prozorima gde je nezgodno planirati i treninge same, a kamoli pripreme i takmičarske ambicije iz razloga što se ne zna koje će sastave trenirati i u kom će stanju da im dođu igrači.
Više nema onih starih priprema na Zlatiboru kod pokojnog Dude Ivkovića ili u Pirotu kod (još uvek) aktuelnog selektora Svetislava Pešića od po 2-3 meseca gde će igrači izgraditi i sportsku formu i zajedništvo koje će ih držati kroz čitavu karijeru. Danas se pripreme odvijaju ubrzanim tokom, poput NBA predsezonskih trening kampova od po mesec, mesec i po dana gde dolaze igrači već fizički pripremljeni ili dovoljno oporavljeni, ukoliko su imali dugačke sezone i gde se uvode i uigravaju osnovne tehničko-taktičke ideje i principi i odigravaju prijateljske utakmice.
Sve više se podudaraju reprezentativne i klupske pripreme po načinu rada usled nedostatka vremena i ranih početaka glavnih takmičenja. Stoga je neophodno da igrači dođu fizički izuzetno pripremljeni, kako ne bi došlo do lakših i težih povreda koje dodatno narušavaju koncepciju ekipe. Teorijska priprema u vidu dobrog skautinga protivničke ekipe, autoskautinga gde se identifikuju i analiziraju eventualne mane ekipe i predlažu rešenja za te probleme kako ne bi došlo do taktičkih iznenađenja i lošeg rezultata.
Tu i psihološka priprema igra veliku ulogu, što smo osetili na sopstvenoj koži na Eurobasketu 2022. u susretu sa Italijom, gde je Đanmarko Poceko po isključenju doslovno izgrlio i izljubio svoje igrače i stručni štab u cilju da ionako izuzetno motivisanoj ekipi doda još energije za nastavak utakmice gde smo
imali 4 poena prednosti i u suzama napustio dvoranu.
Epilog je serija Italije od 16-2, gde su bukvalno poginuli za svog selektora i izbacili jednog od glavnih favorita za zlatnu medalju – našu reprezentaciju i na kraju proslavili sa maestralnim Pocekom koji je još jednom pokazao tu motivatorsku ulogu selektora i trenera gde je uspeo da sruši favorita na konto maestralno pripremljene utakmice i motivacijom sopstvene selekcije gde je verovao gotovo svakome u ekipi i stručnom štabu.
Majstor za taj psihološki deo pripreme je bio i naš bivši selektor Aleksandar Đorđević, za čije vreme je lična karta naše reprezentacije bila vrhunska hemija među igračima i stručnim štabom (izuzev Kine 2019. koja je bila specifična po mnogo čemu.). Sve te stvari u jednu celinu spaja integralna priprema.
Kratak, ali jasan pregled trenera Partizana i njihovih sistema u kojima najbolje funkcionišu u poslednjih 20 godina je i bio inspiracija ove opsežne analize:
• Instant rezultat – Andrea Trinkijeri
• Sistem koji donosi rezultate na duže staze – Željko Obradović
• Rad sa domaćom bazom igrača – Duško Vujošević
• Harizmatični trener spasilac iz rezultatske dubioze – Aleksandar Džikić
• Ekstremno perspektivan trener – Nenad Čanak
Nisu navedeni još Sašo Filipovski i Miroslav Muta Nikolić (Aleksandar Aca Matović je kratko bio trener, odnosno v.d. trenera i dalje je u stručnom štabu) iz razloga što klub nije imao jasnu ideju i viziju za vreme njihovih mandata na klupi Partizana, dok je Vlada Jovanović samo predstavljao nastavak starog Vujoševićevog sistema sa nešto jačim stranim imenima.
Nepopularno mišljenje proizilazi iz ovog pregleda, a to je da su tvrdnje da je Partizan bio uvek poznat po
domaćim igračima delimično pogrešne, jer je ovde predstavljeno više trenera i trenerskih vizija
koje su se kroz prethodne dve decenije menjale u Partizanu kroz istoriju.
Kada su se prošli svi ovi faktori (ima sigurno prostora za još faktora), dolazi se do zaključka da idealan način treniranja jednostavno ne postoji. Prema rečima Andree Trinkijerija, svaki trener ima svoju istinu, svoj sistem i sopstvenu perspektivu posmatranja košarke, treninga, tempiranja forme, eventualnog prilagođavanja taktičkim iznenađenjima protivnika ili neplaniranim situacijama, stoga se mnogi treneri možda i neće složiti sa ovom analizom, neki treneri će čvrsto verovati u ovu analizu, neki treneri će uzeti pojedine stvari u obzir.
Etore Mesina je poručio trenerima na Trenerskoj klinici održanoj ovog leta u Hali sportova Ranko Žeravica da će biti srećan ako i jedan detalj ostane trenerima sa njegovog predavanja, tako da će i ova analiza biti uspešna ukoliko će se javnost detaljnije baviti ovom temom.
Ključ svega je da se uzme u obzir više faktora koji utiču na tempiranje takmičarske forme, samim tim i ostvarivanje sportskog rezultata, kojim će sistemom da se dođe do rezultata, to je na trenerima da otkriju šta im najviše leži i šta ih dovodi do željenog rezultata.
