Greg Popovič: Arhitekta dinastije, kulture i pobedničkog duha

Nakon skoro tri decenije provedenih uz aut liniju, komandujući igrom vojničkom preciznošću i stoički prateći promene u NBA kulturi, nakon nekoliko ozbiljnih zdravstvenih problema i komplikacija Greg Popovič se povukao sa mesta glavnog trenera San Antonio Sparsa. Njegov odlazak sa klupe tima iz Teksasa označava ne samo kraj jedne ere za franšizu, već i kraj verovatno najimpresivnije i najuspešnije trenerske karijere u istoriji američke košarke. Popovič, koga igrači i komentatori često nazivaju jednostavno- „Pop“, nije samo trenirao tim, već je negovao kulturu, filozofiju i porodične vrednosti unutar istog.

Kada je Popovič 1996. godine preuzeo ulogu glavnog trenera, Sparsi su bili solidna, ali ne i elitna ekipa. Ono što je usledilo predstavlja jednu od najimpresivnijih transformacija u profesionalnom sportu, budući da su pod njegovim vođstvom Sparsi 22 uzastopne sezone igrali plej-of, osvojili pet NBA šampionata (1999, 2003, 2005, 2007. i 2014.) i postali simbol doslednosti fundamentalnim košarkaškim principima u ligi koja se stalno menjala. Jednostavno, da ne znate koja dva tima igraju na nekoj utakmici, bilo 1990ih, 2000ih, ili od 2010. na ovamo, igru i identitet San Antonio Sparsa mogli ste da prepoznate, bez obzira na to koji igrači su na terenu. Za takav košarkaški identitet je zaslužan isključivo Greg Popovič.

Svaka titula nosila je svoju priču, ali svaka je nosila i Popov pečat. Prva titula 1999. godine, osvojena u skraćenoj sezoni zbog lokauta, uspostavila je Sparse kao silu u post-Majkl Džordan eri. Takođe je označila i oproštaj Dejvida Robinsona, legendarnog centra Sparsa, MVPa lige iz 1995. koji je u tandemu sa Popovičem postavio nove standarde profesionalizma, dominacije, ali i skromnosti u ligi. Robinsonovo poverenje u Popoviča pomoglo je da se izgradi temelj buduće dinastije, pa je popularni Admiral poslužio kao uzor i role-model svom nasledniku, mladom Timu Dankanu. Titula iz 2003. označila je i zvanični prenos vođstva sa tada već veterana Robinsona na Tima Dankana—glatku tranziciju koja je pokazala Popovičovu sposobnost da upravlja egom svojih superzvezda bez da igra i tim snose bilo kakve posledice.

U 2005. i 2007. Sparsi su usavršili svoj stil igre—elegantan balans discipline i kreativnosti, zasnovan na perfektnom protoku lopte u napadu gde svaki igrač ima priliku da bude faktor i opasan po koš. Kod Sparsa jednostavno nije bilo nevažnih šrafova i niti jedan pojedinac nije smeo da privatizuje igru.

Šampionat iz 2014. ostao je najupamćeniji i po subjektivnom mišljenju autora ovog testa, možda i najimpresivnija titula jednog tima na svom vrhuncu. Nakon bolnog poraza od Majami Hita, predvođenim super star triom Lebron Džejms-Kris Boš-Dvejn Vejd u finalu 2013. godine, Sparsi su se vratili sa osvetničkom odlučnošću. U pet utakmica su deklasirali Hit, igrajući možda najlepšu timsku košarku ikada viđenu u NBA ligi. Njihova dodavanja, nesebičnost i preciznost predstavljali su pravu lekciju iz Popovičove trenerske filozofije.

Popovičov uspeh nije se oslanjao na glamurozna pojačanja, megalomansko trošenje novca ili na svetla velikog grada i tržišta, jer San Antonio to nije. Građen je u teretani, u sobi za analizu snimaka, skautingu i bezbrojnim tihim trenucima gde su se gradili poverenje i timski duh. Okružio se igračima koji su odražavali njegove vrednosti: tihi autoritet Tima Dankana, neustrašiva kreativnost i vreli južnoamerički mentalitet Manua Đinobilija, neumoljiva energija i hladnokrvnost Tonija Parkera i nepokolebljivi integritet i vojnička čvrstina Dejvida Robinsona. Pod njegovim vođstvom zablistali su i brojni sporedni igrači uloge poput Brusa Bounea, Roberta Orija i Borisa Dijaa.

Osim šampionata, Popovičov CV je impresivan i svrstava ga u sami vrh košarkaške struke. Najuspešniji je trener u istoriji NBA sa 1422 pobede u regularnoj sezoni. Tri puta je proglašen za trenera godine (2003, 2012, 2014), a 2020. godine primljen je u Kuću slavnih. Predvodio je i reprezentaciju SAD do zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Tokiju 2020. godine. Trenirao je mnoge NBA All-Star igrače i oblikovao karijere više MVP-ova finala, poput pomenutih Dankana, Parkera, Robinsona, Djinobilija, ali i Kavaja Lenarda, Pau Gasola, Dejvida Vesta, Lamarkusa Oldridža, Demara DeRozana i mnoge druge…

Neki od njegovih najupečatljivijih trenutaka pored terena prevazilaze taktiku. Setimo se namernog fauliranja Šekila O Nila odmah nakon početnog podbacivanja, praćenim smehom —čime je popularizovao kontroverznu „Hack-a-Shaq“ strategiju fauliranja O Nila iz nemogućnosti da se dominanti centar zaustavi na drugi način tokom 2000ih, u doba njegove dominacije. Setimo se legendarnih kratkih intervjua tokom utakmica, gde Pop u svega par reči mrzovoljno, ali i šaljivo da svoj utisak o meču. Setimo se i emotivnog govora iz 2016. nakon smrti supruge, koji je svetu pokazao ljudsku stranu ove trenerske legende.

Ne samo što je bio vrhunski trener, Popovič je bio i učitelj. Intelektualno, kulturno i etički je izazivao svoje igrače. Na putovanjima su bile obavezne posete muzejima i istorijskim mestima. Razgovori su se protezali od košarke do politike, književnosti i šire. Popovič je verovao da da bi neko bio bolji košarkaš, mora prvo postati bolji čovek. Ta filozofija postala je znak prepoznavanja Sparsa. Njegova trenerska filozofija bila je duboko ukorenjena u osnovnim principima timske igre, spejsinga, protoka lopte i odgovornosti. Zahtevao je izvrsnost i trud, ali nikada na račun karaktera. Njegove svlačionice bile su poznate po koheziji, profesionalizmu i odsustvu drame.

Van terena, postao je moralni autoritet u američkom sportu. Nikada se nije libio da govori o teškim temama—od rasizma, nejednakosti, do političke nepravde. Njegove reči imale su težinu i dolazile su iz iskrenosti, ne iz potrebe za aplauzom. Podržavao je različite humanitarne inicijative, promovisao prava žena u sportu (posebno kroz angažovanje Beki Hemon za svog prvog asistenta), zalagao se za inkluziju LGBTQ+ zajednice i otvoreno govorio o važnosti mentalnog zdravlja kod sportista.

Njegovo mentorstvo nije bilo rezervisano samo za igrače, već i za pomoćne trenere, funkcionere i čak sudije. Petorica sadašnjih trenera u ligi-Vil Hardi, Stiv Ker, Dok Rivers, Kvin Snajder i Ime Udoka — direktno su igrali za ili trenirali pod Gregom Popovičem. Dodajmo na to i poznata trenerska imena poput Majka Brauna, Majka Budenholzera i Tejlora Dženkinsa, koji su svi ove sezone dobili otkaze u svojim timovima, takođe su radili unutar Popovičevog sistema u organizaciji Sparsa. Još dvojica, Erik Spolstra i Džamal Mozli, bili su Popovi asistenti u nekom svojstvu tokom njegove četvorogodišnje uloge u reprezentaciji SAD. Dakle, skoro trećina trenera lige može se povezati s Popovičem kroz neku vrstu direktnog mentorstva!

Dejvid Robinson je jednom prilikom rekao: „Pop je uvek trenirao iz srca. Nije nas samo pripremao za pobede, već da postanemo veliki ljudi.“ Tim Dankan ga je opisao kao očinsku figuru, a Manu Djinobili se šalio da „ne možeš igrati za Popa ako nisi spreman da svakog dana postaneš pametniji.“

Osim toga Popovič je imao ogroman uticaj i na internacionalizaciju NBA lige. Njegovo poverenje u strane igrače kao što su Djinobili, Parker, Dijao, Tijago Spliter i Peti Mils promenilo je način na koji se talenat širom sveta skautira, procenjuje i razvija. Sparsi su postali globalni tim, Popovič predvodnik te transformacije, a opšte je poznato da gaji veliko prijateljstvo sa trenerima sa ovih prostora, poput Duška Vujoševića i Željka Obradovića, od kojih je po sopstvenom priznanju “krao” neke zanimljive ideje i implementirao u svoj tim.

U svojim poslednjim godinama, Popovič je imao još jednu misiju—mentorstvo Viktoru Vembanijami, francuskom fenomenu koji je stigao u San Antonio sa ogromnim očekivanjima. Popovič je u njemu video ne samo talenat, već i osobu koju treba pažljivo oblikovati, baš kao što je radio sa Timom Dankanom 20ak godina ranije. Tokom Vembanijamine ruki sezone, Pop ga je vodio sa pažnjom i strpljenjem, usmeravajući ga kroz izazove prilagođavanja NBA životu, dok je istovremeno dopuštao njegovoj kreativnosti da procveta. Ta sezona nije donela plej-of, ali je donela nadu i novu stranicu istorije Sparsa, jer je postalo jasno da je Vembanijama generacijski talenat za kojeg vreme radi i kome je nebo granica. I sam Vembanijama je često isticao koliko mu znači mentorstvo legendarnog trenera, dok su navijači videli u tom odnosu prenos svetog plamena sa stare garde na novu generaciju.

Njegov odlazak sa mesta trenera na protokolarno mesto predsednika franšize iz Teksasa otvara mnoga pitanja oko pravca u kome će tim ići, ali njegovo nasleđe ostaje. Njegov uticaj ostaće vidljiv u načinu na koji se košarka igra, trenira i doživljava širom sveta. U njegovom povlačenju nema praznine, već je ostao plan i putokaz kako se gradi tim, karakter i nasleđe. Na kraju, tim koji je stvorio i koji ostavlja iza sebe prepun je mladih talenata, bez loših ugovora i sa pregršt draft pikova, što daje nadu da će Sparsi vrlo brzo ponovo postati velesila na Zapadu.

Daleko od terena, Popovič je poznat po ljubavi prema vinu, interesovanju za istoriju i volonterskom radu u cilju služenja lokalnoj zajednici kojoj pripada, što su vrednosti koje je poneo iz detinjstva i vojne službe. Kao diplomac Vazduhoplovne akademije i bivši oficir, pet godina je služio u američkoj vojsci, što je duboko oblikovalo njegov stil liderstva.

U vreme oproštaja, jedna reč se izdvaja: poštovanje. Ne samo zbog titula, već zbog načina na koji je vodio, brinuo i ostao veran sebi. Možda će Sparsi opet podići šampionsku zastavu, ali nijedna neće imati simboliku nasleđa koje Greg Popovič ostavlja. I sada, kada se zavesa lagano spušta, NBA se poslednji put poklanja ne samo treneru, već majstoru svog zanata—čoveku koji nije samo izgradio dinastiju, već inspirisao generacije.