Ako ste mislili da će 2024. godina u svetu košarke biti mirnija i doneti nam manje sukoba mišljenja, debata i (ne)argumentovanih razgovora o svakakvim temama, grdno ste pogrešili. Društvene mreže nikada nisu bile ovako popularne, što zapravo ne mora da bude nužno loša stvar, naprotiv, ako bez problema možete da pronađete istomišljenike i ljude kojima se dopada ili će podržati vaš stav, još lakše ćete naići na one koji po svaku cenu žele da pokažu da grešite. Kada je zapravo najslađa otvorena „paljba“ između stavova? Pa verovatno onda kada je tema takva da istovremeno sa različitim pogledima možete i vi i vaši suparnici da budete u pravu.
Pre nekoliko dana se pojavila informacija koja je samo potvrdila ono što je većina ljubitelja Evrolige već i znala – Majk Džejms, košarkaš Monaka, veoma je blizu da postane najbolji strelac u istoriji ovog takmičenja. Pitanje je samo utakmice kada će Amerikanac prestići Vasilisa Spanulisa i ostati usamljen na prvom mestu. Ispod ovakvih objava se na društvenim mrežama otvorila velika debata, ako se uopšte može bilo kakva interakcija dve ili više osoba na internetu okarakterisati na tako kulturan način.
Pre nego što produbimo temu, jasno nam je svima da Evroliga iz nepoznatog razloga računa samo poene igrača koji su postignuti u ovom milenijumu, tako da je dobar deo košarkaša oštećen u novom poretku, ali to su zvanični statistički podaci kojih se pridržava sama najelitnija evropska košarkaska liga, pa ćemo morati da se nekako prikladimo, bilo to pravedno ili ne. Kada ste godinama prisutni na najvećoj sceni, a usput vam se približi i jedno ovakvo prestižno priznanje koje svet košarke nudi, jasno je da će vaša karijera doći „pod lupu“ mnogih analitičara i stručnjaka, ali isto tako i ljudi koji jednom ili dva puta mesečno pogledaju košarkašku utakmicu, to je neminovno i tako se postiže neki balans, zar ne?
Da pređemo na samu temu, šta zapravo znači biti „krem de la krem“ evropske košarke i da li Majk Džejms spada u tu kategoriju? Mnogo mu se stvari zamera, neke su često prenaglašene, mnogo dobrih stvari koje radi prolazi ispod radara, ali isto tako mu se u nebrojano situacija (ne)opravdano gledalo kroz prste – šta je istina i koji stav je ispravan? To nećemo saznati nikada, ali možemo da se potrudimo da objektivno sagledamo neke stvari.
NEUSPELO PUTOVANJE PREKO BARE
Svaki Amerikanac kojeg put nanese u Evropu uglavnom ima za cilj jednu stvar, povratak u SAD i pokušaj da se izbori ugovor u NBA ligi. Kao jedan od košarkaša koji se često isticao svojim pre svega skorerskim statističkim parametrima u Evropi, Džejms je u tri navrata uspevao da zaigra u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu, ali nikada nije zadobio ni izbliza onakav status kakav je imao Starom kontinentu.
U Finiksu je imao najzapaženiju ulogu i najveću minutažu (sezona 2017/18), dok se nešto kasnije u svojim kraćim mandatima u Nju Orleansu i Bruklinu nije baš naigrao košarke. Međutim, nije ni to čak ključna stvar za čitavu priču, u Evroligi je (uglavnom) imao poseban tretman i saigračima u timovima su ga gledali kao nekog ko je lider i glavna zvezda u rosteru, dok se u NBA ligi Majk morao potpuno podrediti ekipi i činjenici da on nije ni izbliza „taj koji se pita za sve“. Morao je da ugasi svoj ego, žargonski rečeno, kako bi uopšte imao priliku da izađe na parket i pokaže šta zna.
U jednom od podkasta koji su relativno skoro objavljeni, Džejms se tokom razgovora diskretno priznao da se plašio da ga trener (čitaj Stiv Neš) ne „klupira“ nakon što je odlučio da nabaci od tablu loptu na zakucavanje Kevinu Durentu, iako je imao otvoren parket za polaganje. Kako i sam kaže, da to nije ispalo onako kako jeste, verovatno duži period ne bi „video parketa“.
Da se razumemo, kada pričamo o najvećima i vanserijskim igračima, poput npr. Luke Dončića, nikako nije strano da se evroligaški igrači fenomenalno snađu u NBA ligi, doduše, imamo i mnogo kontra primera danas uz Vasu Micića i Sašu Vezenkova, a ni sam Majk Džejms nije uspeo da se izbori za unosan ugovor i veću minutažu, jer da jeste, svi znamo da bi ostao u Americi. To su činjenice.
EGOCENTRIK SA PUNIM PRAVOM – ILI IPAK NE?
Još jedna stavka koja se ozbiljno zamera Džejmsu jeste činjenica da se gotovo ni u jednom klubu nije zadržao duže od godinu ili dve dana, a najčešće taj rastanak nije bio baš prijateljski. Sećamo se svi dobro sukoba sa Itudisom u CSKA, kada je uprava stala na stranu grčkog stručnjaka i rešila da „otera“ američkog košarkaša. Tu je naravno i epizoda sa ekipom Milana, nešto ranije u karijeri, koja takođe nije završena zbog loših rezultata ili bledih partija, već zbog toga što je Majk imao poseban tretman u „prestonici mode“. Pojedini izvori kažu da je često dolazio na pola treninga, te da stručni štab doslovno nije smeo ništa da mu prigovori tokom igre.
Saša Obradović, njegov sadašnji trener u Monaku, svesno je pristao na određene uslove rada u Kneževini, čak je diskretno i sam nekoliko puta na sekundu ili dve odlučio da propriča o tome. Stvar je jednostavna, ukoliko podredite čitav kolektiv i igru Džejmsu, on će se ubaciti u svoju (glavnu) ulogu i pružati svoj maksimum. U suprotnom, pa videli ste kako je između ostalog prošao i Zvezdan Mitrović. Da li je ovaj egocentrizam opravdan? Reklo bi se da ipak nije.
VANSERIJSKI TALENAT
Sada je vreme da pričamo i nekim dobrim stvarima, a nije da ih Majk ne donosi mnogo sa sobom. Ove sezone izgleda kao da je doživeo svoj „prajm“, tako između ostalog i igra, takve su i brojke. Već godinama je u stanju da u kontinuitetu protiv gotovo bilo kog defanzivca pravi razliku u igri „1 na 1“, popularno rečeno – može da napravi višak kada god poželi.
Kontrola lopte i savršen pregled igre, primetićete da Majk Džejms često spusti loptu i zaniže nekoliko promena „u mestu“, pre nego što pažljivo sačeka momenat kada oseti da je defanzivac najteži na nogama i u čvrstom stavu, a potom na prvom koraku napravi značajnu prednost. Pritom, sve to radi tako da izgleda kao da čak ni ne doseže maksimum svojih mogućnosti, ni izbliza. Ubedljivo najveći broj poena upravo on sam proizvodi za sebe, godinama je unapređivao prodore, a sve lakše i lakše je uspevao da napravi, korakom u stranu ili unazad, prostor za šut. To je gotovo nemoguće blokirati. Rad nogu i motoričke sposobnosti su nešto što možete da utrenirate, ali samo do određene mere, sve preko toga vam je Bog podario, što se kaže.
ALI ON NIJE PRAVI PLEJMEJKER?!
Možda bi ovo i bilo tačno, da smo u nekoj od sezona kada je nosio dres Baskonije ili Panatinaikosa. Igra Majka Džejmsa je od tog momenta mnogo evoluirala, njegove plejmejkerske sposobnosti su počele sve češće i češće da „izlaze na videlo“, a to čak i potvrđuje broj asistencija po meču u Evroligi, koji je iz godine u godinu sve veći.
Često neopravdano potcenjivan segment njegove igre, Majk Džejms i te kako čini saigrače boljima na terenu, možda ne u onoj meri u kojoj to radi Miloš Teodosić ili jedan Dimitris Dijamantidis (nekada), pronalazi odlična rešenja u napadu i pokazuje da ima sjajan pregled igre. Ove sezone ima 5.5 asistencija po meču u proseku.
KAD SE LOMI – LOPTA NJEMU U RUKE
Kao neko ko je u gotovo svakoj ekipi u kojoj je igrao (u Evropi) bio jedna od najvećih zvezda, takav epitet mu je donosio i loptu u ruke kada se utakmica „lomi“, odnosno kada je rezultatska klackalica i sekunde na semaforu samo što ne označe kraj meča.
Tzv. „klač“ šuteve pogađa u visokim procentima i upravo je ta izolacija i igra jedan na jedan sa protivnikom način na koji najčešće i obezbedi sebi relativno otvoren šut, čak i kada su u pitanju završne sekunde meča, kada je naboj na maksimalnom broju obrtaja.
PROCENTI TOKOM KARIJERE
Dešavalo se više puta da Džejmsu zameraju nizak procenat realizovanih šuteva za dva ili tri poena. Pogotovo su šutevi izvan linije 6.75 bili sporni. Istina, tokom dobrog dela karijere Majk je imao problema i „kuburio“ sa procentima šuta za tri, ali ukoliko uzmemo u obzir težinu tih šuteva i to da zapravo ne postoje izgrađene akcije koje bi mu obezbedile otvoren pogled ka košu, te brojke uopšte nisu toliko loše.
Naravno, to su šutevi koje Amerikanac često svojevoljno uzima, ume i da pretera sa količinom „ispaljenih“, ali konkretno ove sezone brojke govore sledeće: 48.3% za dva i 44.9% za tri, ovo su već MVP brojke. Gledano za čitavu karijeru (govorimo o Evroligi), za dva poena je na zavidnih 49.4%, dok je trojka svakako na niskih 33.9%. Tu je apsolutno moralo bolje, bez obzira na izbor šuteva. Slobodna bacanja su takođe nešto što je objektivno problem za Džejmsa ove sezone, za jednog elitnog skorera i plejmejkera, tek nešto preko 75% nije dovoljno dobro.
INDIVIDUALNA I TIMSKA DOSTIGNUĆA
Ne moramo ovde baš da prolazimo kroz internet članke i izlistavamo titule ili priznanja, to svakako svi možete u jedan ili dva klika da pronađete. Jeste bio šampion država u nekoliko navrata, pa čak i najbolji strelac/igrač sezona, uskoro će (uz naravno zdravlje) postati i igrač sa najviše datih poena u istoriji Evrolige, međutim, uvek postoji ono čuveno „ali“. Majk Džejms nikada nije osvojio titulu prvaka Evrope i to je sasvim legitimna zamerka i svojevrsna mrlja koju njegova karijera ima. Koliko god da ste vanserijski igrač i fenomenalan skorer, nešto što vas čini relevantnim u diskusijama o „najvećima ikada“ jesu upravo i titule, hteli to da priznamo ili ne.
Naravno da nisu ključne, ali upravo one predstavljaju razliku u visini dva stepenika – vrhunskog i najboljeg igrača.
ZAKLJUČAK
Svako može da izvede svoj, svako može da pronađe argumente „za“ i „protiv“, ali istina je uvek samo i isključivo jedna, ne može da ima množinu, makar ne u ovoj temi. Majk Džejms jeste vanserijski igrač, izuzetan talenat i čovek koji „žmureći“ pravi razliku na terenu, jedan od najboljih koji su igrali u Evroligi, svakako. Jedan od najvećih ikada u evropskoj košarci? Biće potreban i taj jedan trofej Majk, to jedno podizanje pehara namenjeno osvajaču Evrolige.
Već ima svoje posebno mesto u istoriji košarke, ne može nikako da ga izgubi, može samo da se popne na vrh. Mnogima je uzor baš zbog svog specifičnog karaktera i ponašanja, pravi majstor svog zanata – jedno je sigurno, svi uživamo kada ga gledamo na parketu, neko manje a neko više, do ukusa je, oni su uvek različiti!
