U sklopu medijskih obaveza, Bogdan Bogdanović je izašao pred novinare u pauzi nastaloj igranjem završnice NBA kupa.
Međutim, umesto o stanju njegove ekipe na tabeli i formi, povela se priča o – mehanici šuta.
Partizan kao velika škola
„Prvi put kada sam počeo da menjam šut i radim na svojoj rutini, bilo je u Partizanu. Mislim da sam imao 20 godina. Nisam mogao da šutnem dovoljno brzo, uvek bi me izblokirali sa leđa. Onda sam počeo da radim na svim detaljima. Gledao bih snimak i analizirao gde tačno gubim vreme. Da li je u nogama, da li u mehanici. Malo po malo radio sam na tome da ubrzam šut“, rekao je Bogdan i nastavio sa sećanjem na četvorogodišnje iskustvo u Humskoj:
„Na startu je bilo baš teško. Izgledalo je dobro na treningu, ali kada sam počeo da dobijam šansu u utakmicama, previše sam razmišljao o tome. A kada si otvoren, ti samo moraš da šutneš, bez razmišljanja. Trebalo mi je vremena da naučim da to sa treninga prenesem na utakmice.“
Novinari su bili impresionirani i što Bogdanović ispušta loptu u istoj tački, sa istom rotacijom…
„Više se fokusiran na treningu da izbacujem loptu u pravoj zoni. To pomaže za brzinu izbačaja. Moraš da veruješ u instinkte, trening, ono što si radio.“
Instinkti se izoštravaju na treninzima. A Bogdanovićevi su bili specifični u Partizanu. Da li je istina da su šutirali preko metle – upitan je Bogdan o ovde dobro poznatoj praksi koju je imao Duško Vujošević.
„Da, to je bila jedna od vežbi. Mi mladi smo imali dril kada dotrčimo do sredine i dignemo se na šut preko trenera, koji je stajao na stolici i držao visoko metlu! Moraš da šutneš preko iz dotrčavanja. I da ubaciš 15 puta na kraju treninga. Simulirali smo taj šut. Trebalo ih je prebaciti. Ali, to pomaže kada ne vidiš obruč. Koristiš druge tačke da bi se orijentisao.“
Pomoć saigračima za šut
Bogdanović na treninzima pomaže saigračima kada je u pitanju šut. Ali, kada on primeti da je nekome potrebna pomoć?
„To je teško. Uvek probam da nešto sugerišem kada su u krizi, ali moraš da osetiš kada je nekome potrebna pomoć. Kada im ide, igrači ne vole da im se smeta. Bolje je nekada pustiti ih da sami shvate. Neki, opet, moraju da čuju, neki da vide… Svako je drugačiji. Trudim se da pročitam šta im je potrebno – nekada pogrešim, nekada sam u pravu.“
Kada priđe saigračima, u svakom slučaju ne nameće svoj stil.
„Uvek im kažem da treba da prate svoj osećaj. Svaki šut je drugačiji, svako je drugačije građen. Nemamo svi ni istu snagu u ramenima, nogama… Treba da čuju što više saveta, ali da odaberu ono što im se sviđa. Dođu do mene, do Gerisona Metjuza, Kajla Korvera ili nekih mlađih, jer oni dolaze sa novitetima… Badi Hild je doprineo mojoj prvoj tranziciji u NBA košarku. Na treningu sam video da su mu stopala postavljena suprotno, leva noga mu je ispred desne, umesto obratno. Mala je razlika, ali kada sam to video, pomislio sam: ’Čekaj malo, znači moja desna ne mora da bude ispred, može i iza.’ Onda sam počeo da treniram tako. U utakmici ne razmišljaš kako ćeš da postaviš, zato i treniraš, za situacije kada si van zone komfora.“
Bogdanović ističe da u ovom trenutku ne razmišlja toliko o formi šuta koliko čita odbranu.
„U dobroj sam formi, ne baš konstantan koliko bih želeo da budem, ali doći će.“
