Postoji nešto šta je veće od sporta.
Sigurno svi znate one stereotipne priče o navijačima, fanaticima, njihovim burnim i neurednim životima, da ne kažem njihovom “divljaštvu”.
Biti navijače je neobjektivna kategorija, kategorija u koju spadaju i svi slepo zaljubljeni ljudi za koje ne postoje prepreke, no to ne znaju oni samo koji ne umeju da vole.
Navijači, iskreni navijači, ne huligani, vole svoj klub više od bilo čega drugoga, iako obično te njihove ljubavi nisu uzvraćene.
Odnosno, klubovi u koje su oni zaljubljeni ne vraćaju im to na način na koji zaslužuju.
Kada se pomene floskula “do smrti veran navijač”, mogu se kladiti da 90% ljudima na pamet padne Miša Tumbas, ma za koji klub navijali.
Kako bi neki rekli, čovek sa lepim plavim očima predstavlja sinonim za ljubav i odanost. Pravi primer onoga kako istinska ljubav treba da izgleda.
Ljudi često zapadnu u teške životne situacije, baš poput voljenih nam timova, a pravi ljudi su oni koji su tu za onog kome nije najbolje. I kada se pobeđuje i kada se gubi…
Tokom najcrnjeg perioda za svetsku populaciju u novijem dobu, tokom Covid lockdown-a izgubili smo Mišu.
Nije ni ispraćen na način na koji zaslužuje, ali ostaće zapamćen kao čovek sa najvećom dušom za svakoga, a najviše za svoju jedinu životnu ljubav, Partizan, bez koga nije mogao i čijim se bojama jedino divio, a svi su ga voleli…
Da je neko bolje vreme, Miša bi danas slavio svoj rođendan u društvu svoje jedine, crno-bele porodice i svog kuma Duleta Vujoševića.
Verovatno sada negde sa neba gleda i čuva svoju ljubav, dok u pozadini sviraju taktovi pesama posvećenih njegovom Partizanu.
Miša Tumbas živi večno!
