Lični stav – „Kadija te tuži, kadija ti sudi“

Svedoci smo možda i najluđim vremenima za evropsku i svetsku košarku. Rat FIBA-ECA se dobrano razvukao i ne nazire se kraj ovoj interesnoj pizdariji između ove dve košarkaške organizacije. Paradoksalna posledica – najjače prvenstvo u poslednjih 25-30 godina. Čime su to ove organizacije zaslužile? Nebitno, posledice zgusnutog kalendara, loše organizacije takmičenja i odvratnog suđenja osećaju najviše sportski radnici (igrači, treneri i selektori pre svega), a ostali kako ko. Poslednja navedena falinka – suđenje predstavlja temu ovoga naklapanja. Pa da krenemo.

Budući da sudije pod okriljem ECA organizacije ne smeju da sude FIBA takmičenja, dolazimo do velikog i sve teže rešivog problema zvanog loše suđenje na reprezentativnoj sceni. Sudije pod okriljem ECA predstavljaju prvu i drugu klasu sudija na evropskoj sceni i njihov nedostatak se vidno oseti na legendarnim FIBA pendžerima, a i na aktuelnom Eurobasketu.

Srbija kao zemlja sa elitnim sudijama na evropskom nivou ima samo jednog predstavnika na ovom Eurobasketu – Aleksandra Glišića koji sudi svoj drugi evropski šampionat, budući da je sudio i na prethodnom koji je održan 2017. godine. Stoga dolazimo do situacije da sva FIBA takmičenja od kada traje ovaj FIBA-ECA sukob (a to je već jedno 4-5 godina brat bratu) da sude neiskusne i nedorasle sudije ovom nivou takmičenja, odnosno neka treća, četvrta ili peta klasa evropskih sudija.

Kada uporedimo sa našom domaćom ligom, kvalitet suđenja na FIBA takmičenjima je otprilike nivo srpskoligaških sudija (odnosno sudija regionalnih liga Srbije, od 1 Muške Regionalne Lige Srbije pa na dole do tonbe lige, u prevodu 3. 4. ili 5. rang Srbije po suđenju, ne računajući dve ABA lige).

Te lige sude arbitri početnici uglavnom koji po broju odsuđenih utakmica sukcesivno napreduju po ligama, a pošto jednostavno nema dovoljan broj sudija, taj napredak bude neretko i munjevit. Ostala grupa tih sudija su iskusnije sudije koje su iz ovog ili onog razloga pale sa saveznog na neki regionalni nivo, u to mi ne pada na pamet da ulazim u ovoj kolumni.

Elem, da se vratimo na FIBA sudije. FIBA sudije su uz samu organizaciju takmičenja nesumnjivo najslabiji segment ovog šampionata na kom se okupio krem de la krem evropske i svetske košarke, a uz malo sreće je moglo još više zvezda da se pojavi na ovom Eurobasketu koji je tek počeo da se zakuvava sa rezultatima, a i dešavanjima u i oko terena.

Nažalost, u ovih uvodnih nekoliko dana grupne faze napravljeno je niz kardinalnih grešaka što sudijskih, što zapisničkog stola, a neke od njih su i direktno uticale na rezultate par utakmica.

Prvi konkretan primer, na utakmici Nemačka-Litvanija dosuđena je tehnička greška selektoru Nemačke Gordonu Herbertu krajem treće četvrtine i nije izvedeno bacanje za tehničku grešku, iako je drugačije napisano u zvaničnoj statistici. Utakmicu je dobila Nemačka posle dva produžetka, a Litvaniji je ukradeno slobodno bacanje koje bi možda i odlučilo utakmicu u regularnom delu na ovu ili onu stranu.

Sledeći primer, na 4:48 do kraja četvrte četvrtine regularnog dela između Gruzije i Turske dolazi do koškanja Furkana Korkmaza i Dude Sanadzea gde zapisnički sto ne zaustavlja vreme i gde na satu protiče 22 sekunde u mrtvom vremenu, umesto da se sat zaustavi i napravljen je još veći previd sudija, budući da su gledali snimak, propustili su ovu krupnu stvar i napravili neviđeni presedan, bez obzira na dešavanja posle utakmice.

Raniji primer, Crna Gora-Turska, poen prednosti za Turke, i napad Crne Gore gde se Simonoviću sudi faul u napadu nad Osmanom koji je zapravo njemu ušao u cilindar i taj faul je odlučio utakmicu.

Sledeća stvar koja smeta i najobičnijem laiku koji gleda košarku, a kamoli igračima, trenerima, selektorima i generalno sportskim radnicima je definitivno nejasan kriterijum suđenja. Ne zna se ko ima protekciju kod sudija, Luka Dončić na primer dobije po nekoliko poklonjenih faulova i slobodnih bacanja a i dalje se ironično kezi sudijama i prigovara, smatrajući da ga sudije ne štite dovoljno kao zvezdu ovog prvenstva.

Nikolu Jokića mlate kao vola u kupusu u reketu, a dosude svaki peti faul njegovim čuvarima koji obilato koriste sudijsko neiskustvo i nedostatak doslednosti da ga udaraju ispod pojasa i provociraju, budući da je Jokić više puta pokazao da burno reaguje na provokacije, seljačke faulove i sudijske greške, što ima za posledicu tehničku grešku koju ne propuštaju da mu dosude zbog preterane reakcije.

To nam može predstavljati ozbiljan problem u nastavku prvenstva, ukoliko se nastavi sa ovakvim nejasnim kriterijumom, ulaziće u nervozu i izbacivaće sam sebe sa utakmica zbog korišćenja svih sredstava protivnika da zaustave Jokićevu dominaciju u reketu i oko njega.

Mario Hezonja i Jusuf Nurkić su se takođe javno žalili na čudan sudijski kriterijum, (opravdano) smatrajući da nisu dovoljno poštovani kao zvezde svojih reprezentacija i da bi i sudije trebalo da se spremaju za utakmicu kao što se igrači i selektori spremaju za naredne protivnike.

Selektor Turske, Ergin Ataman konstantno pravi pritisak na sudije da zadobije naklonost istih u završnicama utakmice što mu pali, pogotovo u Istanbulu gde imaju orkan u leđa od strane sudija, što smo i mogli da osetimo kroz bližu i dalju istoriju u reprezentativnim duelima odigranim u Istanbulu.

Ondrej Balvin koji je dobar igrač, ne klasa Dončića, Jokića, Gorana Dragića, Janisa, ranije pomenutih Hezonje i Nurkića, ali nije ni neki gušter, maltene hoće da prebije sudijsku trojku koliko je žustro prigovarao u duelu protiv naše reprezentacije i dobija tehničku grešku tek minut ili dva do kraja utakmice kada je utakmica već rešena, što je znak da sudije uopšte nemaju kontrolu nad utakmicom i akterima iste.

A da ne pominjem i legendarne sudijske kompenzacije posle grešaka gde dodatno unose nervozu svim prisutnima i u dvorani i preko TVa ili strimova, kao i polučasovno gledanje snimaka za očigledne faulove što redovno gledamo i od elitnih sudija u Evroligi i Evrokupu.

Ne mogu više da slušam one izlizane fraze da sudija ne može da promeni svoju odluku, može naravno da promeni u 21. veku i 2022. godini sa svom pratećom tehnologijom, još može da ti odluči prolazak u narednu fazu takmičenja svojom greškom, a da ne snosi maltene nikakve posledice za svoje greške.

Sa obzirom da imam dovoljno igračkog iskustva, gde sam osetio niz nenamernih ili tendencioznih sudijskih odluka, mogu da procenim da li je suđenje posledica čistog neznanja sudija ili određene tendencije gde se u ključnim momentima, u dve ili tri perfidne odluke maksimalno rešavaju utakmice.

Ovde u 90% slučajeva ne vidim da se nosioci igre tendenciozno pune ličnim greškama ili ekipe rano uvode u bonus da im se smanji agresivnost usled velikog broja faulova ili da im se gotovo ništa ne sudi u ključnim momentima utakmice, tako da mogu da mlate koliko im je volja, ovde je vidljivo neznanje i neiskustvo suđenja na velikim takmičenjima gde sudije podležu i igračima i selektorima i pritisku publike i na našu veliku žalost kvare ovo odlično prvenstvo koje gledamo.

Sudije su na kraju dana živa bića koja žive ili ne žive od košarke (u većem broju slučajeva i ne žive, košarka im je sporedna stvar u životu). Trpe raznorazne budale u košarci kroz svoje sazrevanje, zakulisne radnje, itd. i predstavljaju bitan faktor u košarci koja predstavlja sport gde se stvari okreću u milisekundama i u detaljima.

Budući da u košarci vlada opšti haos i nered od najvišeg nivoa u Evropi, pa do tonbe liga, možete da zamislite na šta liči situacija sa samim sudijama kojih i onako fali, kao i igrača i trenera, zbog pre svega finansijske neisplativosti i nezahvalne uloge, ko će da sudi za 2000 dinara i putne troškove i da odatle postane elitni evroligaški sudija trpeći sve i svašta?

Dok se ne usaglase oni od gore, gledaćemo sistem „kadija te tuži, kadija ti sudi“ do kraja prvenstva, a i u nastavku pendžera, narednih prvenstava i u našim ligama.