Kako su algoritmi društvenih mreža ubili košarkašku diskusiju

Nekada je ulazak na društvene mreže nakon sjajne utakmice predstavljao pravi užitak. Mogli ste da čitate razne analize utakmica, diskutujete o trenerima i akcijama tokom same utakmice ili da se jednostavno divite odličnoj partiji koju je neko pružio to veče. Danas je to zadovoljstvo zamenjeno osećajem besa.

Ako vam je praćenje košarke na društvenim mrežama postalo izuzetno iscrpljujuće, ne priviđa vam se. Moderni medijski pejzaž u sportu više uopšte ne podstiče detaljne analize ni iskreno uživanje u igri i otvorene diskusije sa drugima. Umesto toga, hrani se neprekidnom dijetom namerno izbačenih “hot tejkova”, zlonamernim trolovanjem i drugim načinima da se izvuče (besna) reakcija drugih. Diskusija o košarci nije samo u padu, nju su sve više preuzeli algoritmi dizajnirani da izazovu što snažniju reakciju kod pojedinca, najčešće bes ili ljutnju, i tako nas zadrže što duže na mreži.

Algoritam zahteva bes

Da biste razumeli zašto je razgovor o košarci postao toliko toksičan, morate pogledati poslovni model koji stoji iza vaše početne strane ili tajmlajna. Društvene mreže ne daju prioritet tačnosti niti košarkaškom znanju. Jedan od njihovih ključnih prioriteta je angažovanje korisnika, odnosno engejdžment.

Nije slučajno što upravo najnegativniji komentari često najviše privlače pažnju. Istraživanja koja prate pogled korisnika pokazuju da negativan emocionalni sadržaj na društvenim mrežama privlači više vizuelne pažnje od pozitivnog, dok gnev posebno snažno zaokuplja pažnju. Detaljan video-snimak koji analizira kako ekipa izvodi akciju iz tajmauta privući će možda par hiljada pregleda. Ali neosnovana, zapaljiva tvrdnja da je neki višestruki Ol-star igrač obična “prevara” izazvaće hiljade besnih komentara, deljenja i citiranja.

Za algoritam, besan komentar vredi potpuno isto kao i promišljen kompliment, a često i mnogo više. Interni podaci Fejsbuka pokazali su da je platforma u jednom periodu svaku emotivnu reakciju (uključujući bes) vrednovala pet puta više od običnog lajka, a kasnija analiza samog Fejsbuka pokazala je da su upravo objave koje su izazivale najviše besa disproporcionalno sadržale dezinformacije i toksičan sadržaj. Rezultat? Medijski ekosistem agresivno gura “rejdžbejt”, izraz koji je postao toliko prisutan da ga je Oksford proglasio za reč godine. Bes je postao proizvod, a na društvenim mrežama najuspešniji sadržaj često nije onaj koji vam nešto objašnjava, već onaj koji vas tera da reagujete.

“Hot tejkovi” bez pokrića

Najopasnija stvar u vezi sa modernim “hot tejkovima” na društvenim mrežama jeste što često nije ni važno da li njihov autor zaista veruje u ono što govori.

U klasičnom sportskom novinarstvu, da biste izneli radikalan stav, morali ste da ponudite barem kakav-takav argument. Međutim, danas je to postalo neisplativo. Analize traži vreme, gledanje snimaka i poznavanje igre, dok izmišljanje zlonamernih besmislenih “hot tejkova” ne traži ništa osim malo bezobrazluka.

Kreiranje sadržaja se tako pretvorilo u svesno provociranje zarad pažnje: izreći ćete najbesmisleniju, najneznalačkiju ili najtoksičniju moguću tvrdnju o nekom igraču ili treneru, potpuno svesni da će se hiljade ljubitelja košarke upecati da vas demantuju.

Ovde se ne radi o tome da neko “drugačije vidi košarku”, već o malicioznosti.

Narativi se izmišljaju bez ikakvog pokrića. Tvrdnje da je neki vrhunski košarkaš “kukavica”, da “beži od odgovornosti” ili da je “potpuno beskoristan” iznose se bez ijedne odgledane utakmice. Dovoljno je uzeti jedan promašaj ili hajlajt od tri sekunde i oko njega isplesti svoju priču.

Najveći apsurd modernog sportskog Tvitera i drugih mreža jeste to što dobronamerni navijači ulaze u raspravu pokušavajući da činjenicama i argumentima odgovore nekome ko je stav izneo iz čiste zle namere. Za kreatora tog sadržaja, vaš besni odgovor pun činjenica je samo još jedan uspeh – jer mu donosi pažnju, preglede i novac od algoritma.

Ovaj mehanizam je stvorio čitavu novu generaciju samoprozvanih “analitičara”, influensera i anonimnih profila kojima sama košarka ili diskusija uopšte nije bitna. Bitna im je samo pažnja, a najbrži i najjeftiniji put do pažnje je zlonamerno pljuvanje po nečijemu radu.

Nekada čak nije bitna ni pažnja koliko je bitno da se pogura neki narativ, pa ponavljaju istu stvar hiljadu puta jer hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Najgora stvar je što im to često uspeva. I možda nijedan igrač ne oslikava ovu pojavu bolje od Rudija Gobera.

Prema bilo kojoj objektivnoj metrici, Gober je jedan od najboljih defanzivaca svoje generacije (ako ne i najbolji defanzivac svoje generacije) – četvorostruki osvajač nagrade za najboljeg odbrambenog igrača NBA lige i osmostruki član prve defanzivne petorke lige. Pa ipak, na društvenim mrežama prema njemu se odnose kao prema šali. Zašto? Zato što se moderna košarka svela na hajlajte od 10 sekundi i gledanje površne statistike.

Tajmlajn na društvenim mrežama ne nagrađuje sve ono što Gober radi što se ne vidi u opštoj statistici ili na hajlajtima. Ono što postaje viralno jeste Luka Dončić koji pogađa dramatičnu trojku preko Gobera nakon preuzimanja u izolaciji. Algoritam taj jedan, izolovani detalj “pogura” prema milionima gledalaca, servirajući ga kao “dokaz” da Gober ne zna da igra odbranu, već je samo visok. Prethodnih 50 poseda u kojima je Gober samostalno uništio ceo napadački plan protivnika bivaju potpuno obrisani kao da se nisu ni desili.

Kada navijači upijaju košarku isključivo kroz kratke snimke i poene, skokove i asistencije, površni napadački atrakcionizam uvek odnosi pobedu nad temeljnom, pobedničkom košarkom.

“Ekonomija citata” i zamka legacy-ja

Naravno ovom toksičnom fenomenu ne doprinose samo navijači, već veliku ulogu ima i sam medijski aparat koji polako odustaje od izveštavanja o samoj igri.

Danas živimo u “ekonomiji citata”. Novinari na konferencijama za medije rutinski postavljaju navodeća pitanja u potrazi za jednom jedinom provokativnom rečenicom. Ta rečenica se zatim ekspresno pretvara u atraktivnu grafiku za društvene mreže, deli milionima ljudi i analizira na televizijama sa nacionalnom frekvencijom naredna tri dana, dok analiza same utakmice ostaje u drugom planu.

Još gora od toga jeste opsesija medija prevremenim raspravama o legacy-ju nekog igrača. Mladoj zvezdi koja odigra dominantnu plej-of seriju nije dozvoljeno da jednostavno bude sjajna u tom trenutku, odmah mora biti rangirana u odnosu na Majkla Džordana ili Lebrona Džejmsa.

Vrhunske partije su počele da služe kao sredstvo za raspravu na internetu oko toga ko je bolji od koga. Pojedincima više nije bitno to što je njihov omiljeni igrač imao dobru utakmicu jer im je stalo do tog igrača, nego zato što sada to mogu da koriste kao oružje u raspravi kao “dokaz” da je taj igrač bolji od nekog drugog igrača kog ne vole.

Takođe sada sve utiče na legacy. Jedna loša plej-of serija poništava sve dobre. Ukoliko određeni igrač ima jednog ili više Ol-star saigrača njegovi uspesi nisu impresivni.

Bivši igrač i sadašnji trener Lejkersa, Džej Džej Redik, direktno se dotakao ovog problema, naglasivši kako moderni mediji urušavaju legacy današnjih zvezda:

"Naša generacija igrača, predvođena Lebronom, suočavala se sa većom i konstantnijom pažnjom javnosti nego bilo koja druga generacija. To ne znači da druge generacije nisu bile pod lupom. Džordan je svakako bio izložen velikoj pažnji na početku karijere, postojala je čitava priča koja se gradila oko njega. Ali, stvar je u tome što je tada sve to ostajalo u štampi i na radio-emisijama. Nije zauvek ostajalo na internetu, nije se svaki komentar godinama širio kroz rasprave na Tviteru, Instagramu ili Jutjubu. Razmislite samo o Jutjubu danas i o tome odakle navijači dobijaju informacije i na osnovu čega formiraju stavove i narative o igračima. Mi smo prošli kroz sve to."

- Džej Džej Redik u podkastu The Old Man and The Three

Kada je svaki promašen šut, izgubljena lopta ili loša utakmica zabeležena zauvek na mreži i iskorišćena za zlonamernu raspravu o legacy-ju, sama radost gledanja košarke u realnom vremenu nestaje.

Nakon što smo prošli kroz to kako su globalni algoritmi društvenih mreža uticali na košarkašku diskusiju, zamenjujući je “rejdžbejtom”, vreme je da se pozabavimo ovim fenomenom u domaćim okvirima.

U Srbiji košarka nije samo zabava, ona je kulturološka religija, stvar nacionalnog ponosa i duboko emotivan deo svakodnevnog života. Kada tu količinu sirove strasti pomešate sa toksičnim podsticajima modernih društvenih mreža, onlajn okruženje ne rađa samo loše stavove, već ono stvara iscrpljujuće, hiperpolarizovano bojište na kom stvarna košarkaška analiza umire.

Zamka Večitih: Objektivnost postaje jednaka izdaji

Rivalitet između Crvene zvezde i Partizana jedan je od najintenzivnijih, najslavnijih i najlepših spektakala u svetskom sportu. Atmosfera u Beogradskoj areni tokom večitog derbija privlači pažnju navijača iz cele Evrope, pa i sveta. Ipak, na društvenim mrežama taj isti rivalitet mutirao je u represivan, binarni filter kroz koji mora da prođe svaka pojedinačna informacija.

Na srpskom tajmlajnu, objektivnost se tretira kao izdaja. Više vam nije dozvoljeno da pohvalite rivala ili priznate da je sudija doneo ispravnu odluku protiv vašeg tima u toku derbija. Svaki događaj se u sekundi srozava na rat narativa.

Nakon odigranih derbija najviše se priča o sudijskim odlukama – svaka prolazi kroz lupu, i ono što nije greška često postaje greška samo zato što je tako zgodnije za narativ. Ta ista logika, gde se svaki detalj tumači u korist unapred izabrane strane, prelazi i na pojedinačne igrače.

Ako navijač voli nekog igrača, činiće razne vidove mentalne gimnastike da ga odbrani bez obzira na to koliko loše odigra, prebacujući krivicu na trenera i njegove odluke, na saigrače koji su mogli da budu bolji ili prostu nesreću. Ali ako navijač odluči da mu se neki igrač ne dopada (često iz potpuno proizvoljnih razloga) taj igrač postaje trajni dežurni krivac ekipe. Svaki promašaj, izgubljena lopta ili loša odbrana uveličavaju se milion puta, dok se njegovi pozitivni doprinosi potpuno ignorišu.

Ovo stvara dinamiku u kojoj dva navijača koji bodre isti tim mogu da gledaju istu utakmicu i odu sa potpuno nepomirljivim viđenjima realnosti, samo zato što jedan voli određenog igrača, a drugi ga mrzi. Onlajn diskusija prestaje da bude o objektivnom učinku na parketu i pretvara se u neprekidni rat ličnih sujeta.

Dehumanizacija i merna jedinica zvana “ugovor”

Možda najapsurdniji oblik srozavanja srpske košarkaške diskusije jeste to koliko se ljudska dimenzija izgubila u opsesiji finansijama.

Na košarkaše i trenere više se ne gleda kao na profesionalce, pa ni kao na ljudska bića od krvi i mesa koja mogu da imaju loš dan, već kao na cifru čija se celokupna vrednost meri visinom ugovora. Kada javnost u čoveku vidi samo iznos, svaka empatija prema njemu nestaje, a teren postaje pijaca na kojoj se sudi isključivo po ceni.

Paradoks domaćih igrača

Nigde toksičnost srpskih košarkaških društvenih mreža nije toliko licemerna kao u diskusiji o domaćim igračima.

S jedne strane, na tajmlajnu se (pogotovo ako ste navijač Crvene zvezde) neumorno zahteva jaka domaća osnova – igrači koji “razumeju težinu dresa”.

Ipak, onog trenutka kada domaći igrač doživi pad forme, napravi grešku u završnici važne utakmice ili ne odigra na nivou na kom neko misli da treba da igra, ista ta publika sa društvenih mreža okreće se protiv njega bez milosti.

Navijači istovremeno zahtevaju vrhunske rezultate u Evroligi i napad na Fajnal-for, što zahteva dovođenje skupih stranih igrača kako bi se pariralo velikanima poput Reala i Panatinaikosa – a zatim odmah negoduju zbog nedostatka “srpskog identiteta” na terenu. Za igrače je to situacija u kojoj ne mogu da pobede.

Zloupotreba nostalgije

Takođe, vredi napomenuti konstantno pretvaranje istorije u oružje. Bogato, legendarno košarkaško nasleđe Srbije trebalo bi da bude izvor ponosa, a ne batina za udaranje po sadašnjosti.

Ekipa “u moje vreme” insistira da su moderni igrači mekani i da je nekadašnja igra bila čistija, odbijajući da prizna koliko je košarka uznapredovala u tempu i fizičkoj spremi. Umesto da se ceni to što Beograd trenutno ima dva evroligaška tima koji privlače fanove i igrače visokog profila širom Evrope, onlajn konsenzus konstantno omalovažava sadašnju eru u korist nedodirljivih mitova.

Srpska košarka trenutno proživljava svojevrsnu renesansu. Strast navijača je predmet zavisti celog kontinenta. Pa ipak, ako provedete sat vremena skrolujući po domaćem košarkaškom Tviteru ili komentarima na forumima, pomislili biste da je sport na ivici propasti.

Ne možemo promeniti algoritme društvenih mreža, niti možemo izbrisati vek burnog klupskog rivalstva. Ali kao navijači, analitičari i novinari, možemo da biramo čime se hranimo. Možemo da izaberemo da ignorišemo besmislene rasprave, da ne nasedamo na zlonamerni “rejdžbejt” i da odbijemo da učestvujemo u dehumanizaciji igrača i trenera.

Košarka je zaista prelepa igra o čijim različitim aspektima možemo pričati do beskonašnosti. Ona je toliko lepa da je to što se sve više i više svodi na toksične rasprave po društvenim mrežama uvreda za sam sport. Zato, kako se nova sezona sve više bliži, treba da se fokusiramo na ono što je važno, na igru koju svi volimo, i da ne padamo na zamke osmišljene radi pažnje koje služe da nam pokvare divno iskustvo praćenja ovog sporta.