Dijana Grubor
Iako je jedna od evropskih prestonica košarke bila domaćin ovogodišnje završnice FIBA Lige šampiona i okupila brojna zanimljiva imena košarkaškog sveta, mlađa sestra je opet ostala u senci starije – Evrolige.
Na temeljima konflikta između krovne košarkaške organizacije FIBA i Evrolige, prošlog leta je, mukotrpnim radom, izgrađen nov i (nešto) zdraviji odnos. Moralo je doći do brojnih kompromisa ali dogovor je postavljen, kalendari FIBA i Evroliga takmičenja će biti usklađeni. Bar, kada su u pitanju reprezentativna takmičenja. Kada je reč o FIBA Ligi šampiona i Evroligi, podudaranje termina nije izbegnuto. Čak ni kada su same završnice u pitanju. Tako su utakmice prvog dana F4 Lige šampiona igrane u isto vreme kada i okršaji plej-of serija između Barselone i Olimpijakosa, te Monaka i Fenerbahčea.
Atraktivnije opcije za košarkaški svet u Kataloniji i Kneževini, delom su uticale na skromnu posećenost tribina u srpskoj prestonici. Tako smo više ljudi iz sveta košarke mogli videti u Palau Blaugrani ili na utakmici Monaka i Fenerbahčea. Svakako, to je samo deo problema. Glavni razlog skromnog odziva gledalaca definitivno je odluka čelnih ljudi da završnicu turnira, koju igraju tri ekipe iz Španije – Unikaha, Tenerife i Mursija, te grčki Peristeri, organizuju u Srbiji. Tenerife su od Beograda udaljene 4500 kilometara, dok je Malaga nešto bliža, sa oko 3000 kilometara udaljenosti. Pa kako je onda hiljadama kilometara udaljen grad dobio domaćinstvo?
LED parket ili publika? Patrik Komninos nije imao dvojbu!
Imao je prvi čovek takmičenja objašnjenje zašto je grad, toliko udaljen od aktera završnog turnira, bio domaćin. Patrik Komninos je istakao da je prioritet bilo postavljanje LED terena, te je fokus usmeren na pronalazak hale koja nudi odgovarajuće uslove. Takođe navodi kako je trebalo, zbog izraelske agresije nad Palestinom, pronaći neutralan teren – pa je tako iz šireg izbora isključena Turska. Možda se pitate zašto bi Turska uopšte bila među mogućim destinacijama, obzirom da su hale Istanbula više od 6000 kilometara udaljene od pomenutih Tenerifa? Na to pitanje odgovor nemamo. Kako bilo, iako glavni grad Srbije nije bio među favoritima za domaćinstvo, na kraju je ipak doneta odluka da Beograd ugosti četiri najbolje ekipe Lige šampiona. Siguran je Komninos da to, pogledamo li sa aspekta navijača, nije bila najbolja odluka. Kako kaže, svestan je da hala nije bila popunjena ali navodi da ovog puta cilj nije bio privući gledaoce, već promovisati inovativni parket.
Problem nisu samo poluprazne tribine. Organizacija puna nelogičnosti, naterala je i televizijsku publiku da bira između atraktivne i kvalitetne košarke u elitnom takmičenju i nešto manje atraktivne i kvalitetne Lige šampiona, bar kada je reč o polufinalnim utakmicama. Ukoliko ste želeli da ispratite okršaj Monaka i Fenerbahčea ili bravure Džabarija Parkera, onda ste morali propustiti MVP nastup Marselinja Huertasa ili uzbudljivu završnicu španskog duela između Mursije i Unikahe. Slično je bilo i tokom poslednjeg dana finalnog turnira. Za trofej su se borili Tenerife i Unikaha, a u isto vreme su Filadelfija i Nju Jork igrali četvrtu utakmicu plej-of serije, te je tako i finalni meč ostao uskraćen za pažnju gledaoca pred tv ekranima.
Dvomeč u finalu ili F4?
Tokom prethodne dve nedelje igrala se, u drugačijem formatu, završnica još jednog FIBA takmičenja. Dve najbolje ekipe iz Evrokupa igrale su dvomeč za trofej. Prvi susret odigran je u Nemačkoj, gde je domaćin bio Kemnic. Dok se drugi i odlučujući susret igrao u Istanbulu kod Bahčešehira. Navijači su imali priliku da svoje timove bodre u svojim halama. Bez komplikovane i preskupe organizacije, dobili smo dve popunjene hale, lepu atmosferu i zadovoljne aktere. Dvomeč u kojem koš razlika odlučuje pobednika nije idealno rešenje ali je za FIBA takmičenja svakako smislenije od organizacije Final 4 (kada se organizuje na ovaj način).
Rešenje?
Daleko od toga da košarkaška Liga šampiona nema šta da ponudi gledaocima. Vikend u Beogradu doneo je izuzetno uzbudljivu košarku i majstorije dobro poznatih imena. Ipak, deluje da su nastupi Huertasa, Todorovića, Kajla Gaja i drugih ostali u senci dešavanja na najvećim košarkaškim scenama. Stoga, potrebno je da čelnici takmičenja pronađu rešenje, kako bi što više promovisali samu košarkašku igru, te u hale i pred tv ekrane, doveli što više gledaoca. Kako bi to ostvarili, potrebno je doneti neke promene.
Pre svega, obzirom da je FIBA Liga šampiona manje kvalitetno i atraktivno takmičenje, ključ je izbeći podudaranje termina sa doigravanjem u Evroligi. Da bi se to izbeglo, F4 vikend bi morao biti organizovan pre početka plej-ofa. Recimo, ukoliko se plej-in utakmice Evrolige igraju od ponedeljka do četvrtka, četiri utakmice Lige šampiona bi se mogle nesmetano odigrati u periodu od petka do nedelje. Ipak, da bi to bilo ostvarivo, moralo bi doći do promena i u regularnom delu takmičenja. Pre svega, trebalo bi se rešiti nepotrebnog plej-in turnira za top 16 fazu. Takođe, dve nedelje pauze između osmine i četvrtfinala deluju suvišno. Ukidanjem plej-ina i dvonedeljnog odmora, stvorili bi se uslovi da se sezona završi već početkom aprila i tako izbegnu ukrštanja sa doigravanjima u drugim takmičenjima.
Za kraj, ukoliko je Final Four zaista jedina opcija, onda bi jedino logično rešenje bila organizacija u gradovima koji bi navijačima sve četiri ekipe bili što pristupačniji. Sada, kada je i čuveni LED teren uspešno predstavljen, možda je vreme da se pažnja posveti i onome zbog čega smo tu – košarci i ljudima koji je gledaju.
Miloš Nikolić
