Flouter
Srbija – zemlja košarke.
Ovom krilaticom se busamo i tešimo već decenijama unazad, na krilima rezultata iz prošlosti kao posledica rada stare jugoslovenske škole. Sudeći po skorašnjim rezultatima i činjenici da u periodu od pet godina nemamo nijednu medalju, propuštene Olimpijske igre u Tokiju 2021. i najsvežiji debakl – deveto mesto na Eurobasketu 2022., opravdano se postavlja pitanje u javnosti: “da li smo i dalje zemlja košarke?”
Kod žena je nešto bolja situacija, jedno zlato i jedna bronza, četvrto mesto na Olimpijskim igrama, očekujemo rezultate sa Svetskog prvenstva, ali ovi uspesi se vezuju isključivo za Marinu Maljković i njen kontinuitet rada (o čemu će biti reči u daljem tekstu).
Ovih dana se pojavilo dosta kvalitetnih kolumna koji su načeli ovu problematiku i drago mi je što možemo ovim putem da damo neko realno i objektivno viđenje ove nimalo bezazlene situacije za srpsku košarku. Treći vezani neuspeh u periodu od tri godine me je nažalost inspirisao da iz nekog ličnog ugla, sa primesama analize sagledam trenutnu situaciju i ponudim neka rešenja ili makar razmišljanje o ovoj temi.
Prodefilovalo je kroz Savez mnogo legendi i funkcionera, niz bivših košarkaša, sportskih radnika, ljudi iz sveta politike, igračkih legendi, a situacija nam je nikad gora. U javnosti se posle lošeg rezultata promptno traži odgovornost, traže se odlasci selektora, predsednika, ali problem i dalje ostaje nerešen.
Nije sporna činjenica da je potrebno preuzeti odgovornost za loše rezultate, međutim opet će da se menjaju ljudi na bitnim funkcijama, doći će novi ljudi sa novom energijom i zamislima i na kraju će opet da pokleknu na gotovo istim problemima i ti novi ljudi će na kraju da budu potrošeni.
Potrošili smo već tri selektora za tri godine, od odlaska Đorđevića (koji je poslednji selektor sa kontinuitetom rada i najuspešniji posle Dude Ivkovića, što je direktno vezano za pomenuti kontinuitet rada.), imali smo Igora Kokoškova, koji je bio prvak Evrope sa Slovenijom, sa modernim pristupom košarci, smenjen je bez ijedne utakmice u najjačem sastavu, stigao je Svetislav Pešić, selektor koji nam je doneo poslednje zlato pre okruglo 20 godina, desio se fijasko na Eurobasketu i ljuta borba za prolaz na Svetsko prvenstvo što će nam bitno odrediti sudbinu reprezentativne košarke u narednim godinama, javnost traži i od njega da odstupi.
I da podnese ostavku, ko posle Pešića treba da dođe i šta će taj selektor imati na raspolaganju u budućnosti?
Ponudiću jednu analogiju iz stvarnog života – porodica jedna duguje za struju, zbog nastalog duga im seku struju, a porodica umesto da plati dug – menja sijalice u nadi da će se upaliti svetlo. Mi menjamo sijalice, umesto da plaćamo dugove kako bi normalno funkcionisali u stvarnom životu, odnosno ne bavimo se konkretnim problemima koji izjedaju srpsku košarku, a menjamo ljude, propuštamo kvalitet, izgubili smo jasnu razliku između kvaliteta i nekvaliteta, što prevazilazi košarkaške okvire i ulazi u mentalitet naroda i sklanjamo realne probleme pod tepih, umesto da se direktno pozabavimo njima.
Ova kolumna neće biti upućena na ovoga ili onoga, već na konkretan problem koji ljudi počinju da vide, a to je sistem rada i praćenja košarke u Srbiji.
Osnov svega, na čega se pozivaju i ljubitelji stare jugoslovenske škole košarke i na čemu su temeljili ranije uspehe – mladi domaći igrači i rad sa mladim igračima. Istovremeno ću se i složiti i kositi sa njima i tezom o mladim igračima. Nekada su mladi igrači 16-17. godine uvođeni u prvi tim i dobijali su šansu da iskažu svoj talenat, koji su morali da opravdaju zalaganjem na treninzima, utakmicama, kao i ponašanjem van terena.
U to vreme se nisu dovodili stranci, stoga je bilo lakše mladima da dobiju šansu u toj zlatnoj eri jugoslovenske košarke. Klubovi su bili kudikamo stabilniji nego danas, stariji igrači su bili pravi mangupi, moglo se svašta naučiti od njih i na terenu i van terena.
Treneri su jedni od drugih učili, usavršavali su se, npr. Krešimir Ćosić i profesor Aleksandar Nikolić su iz Amerike doneli dosta novih stvari koje su prilagođavali evropskom stilu košarke, Željko Obradović je imao neke napadačke setove koji su danas neizbežni u košarci svih nivoa, poput španskog pika (Spain PNR), Duško Vujošević i Duda Ivković su igrali sa nekonvencionalnim petorkama, pravi primeri big ball i small ball košarke, Svetislav Pešić sa čuvenom juniorskom generacijom iz Bormia uvodio težinske treninge i visinske pripreme na Staroj planini u saradnji sa prof. dr Milivojem Karalejićem.
Španski stručnjaci su maltene prepisali taj sistem rada, doneli ga u Španiju i prilagodili današnjim uslovima, pre svega lucidnost i tehničko-taktička obučenost igrača, što im se isplatilo u vidu gotovo svakog mogućeg odličja koje su pokupili u mlađim kategorijama i seniorima (i u muškoj, i u ženskoj košarci.). Kod nas fali tog prilagođavanja novim tokovima košarke, gde je Eurobasket 2022. još jednom pokazao da se košarka drastično ubrzala, da je danas izuzetno bitno pratiti igru u visokom intenzitetu u oba pravca, gde je sve manje igrača koji su napadački talentovani, ali katastrofalni defanzivci, gde izumire košarka na više poseda sa tromim visokim igračima, što se surovo kažnjava.
Najnovija promena pravila, vezuje se za Endesa ligu, gde sudije do poslednja dva minuta utakmice ne moraju da uručuju loptu izvođaču kada se lopta uvodi iz zadnjeg polja, sa ciljem da se još više ubrza igra.
Utisak je da treneri još od mlađih kategorija ne teže ubrzanju, čitanju i uprošćavanju igre što potvrđuje gorenavedena teza da se ne prate moderni tokovi košarke. Jako je veliki problem nedovoljna tehničko-taktička obučenost igrača koja se pokazuje kasnije u seniorskoj košarci.
Izuzetno potcenjena, ali bitna obučenost, psihološka obučenost je na jako niskom nivou gde se igrači teško prebacuju iz uloge glavnih igrača u ulogu mladog igrača koji mora da nauči da sedi na klupi i da svoje minute zaradi svojim zalaganjem i na terenu i van terena.
Sve je to posledica zaglavljenosti u Bermudskom trouglu koji čine škole košarke – timovi – klubovi.
Razliku između timova i klubova je najbolje objasnio Boško Đokić pre skoro deceniju, gde je u jednoj od svojih legendarnih kolumni naveo da klub predstavlja prvi tim sa svim mlađim kategorijama (pioniri, kadeti, juniori sa svojim trenerima), a da tim čini isključivo prvi tim od 15-ak igrača i trenerima, bez mlađih kategorija. Škole košarke bi trebalo da budu vezane za košarkaške početke igrača i da u tom okviru funkcionišu, kako bi igrači mogli nastaviti svoj razvoj po klubovima.
Osnovni je problem što su klubovi razbijeni i ne sarađuju međusobno, što imamo slučaj u Nišu, gde su došli u situaciju da imaju pet klubova u Prvoj muškoj regionalnoj ligi (1MRL), region Istok, koji obuhvata samo istočni i južni deo Srbije, što je sramotno za grad kakav je Niš, decenijski organizator nacionalnog Kupa Radivoja Koraća, studentski grad, najveći grad u Južnoj Srbiji i treći grad po veličini u celoj Srbiji.
Sledeći problem je što košarka na neki način postaje luksuz u Srbiji za prosečnu srpsku porodicu. Mnogi roditelji ne mogu da isprate članarine od kojih se u 90% slučajeva izdržavaju klubovi uz nekoliko donacija prijatelja i roditelja.
Članarine u gradovima idu i do stotinjak evra na mesečnom nivou, kako bi klubovi pokrili osnovne potrebe (kotizacije, sudije i delegate, termine, prevoz i niz dažbina koje moraju da se plate…), stoga te škole košarke neminovno idu na masovnost i kvantitet na uštrb kvaliteta i jednu generaciju prosečno čine 20-30 klinaca, što je vrlo težak posao za trenere.
Treneri su u celoj priči glineni golubovi, bez prihoda ili sa minimalnim prihodima kojima ne pokrivaju ni nešto jaču kupovinu u Lidlu, a kamoli da žive od tih prihoda, pa se dovijaju u vidu alternativnih izvora prihoda (neki generički posao, individualni rad, Synergy platforme za skauting…).
Ukoliko rezultati ili roditeljske ambicije ne budu ispunjeni, gine trener, stoga treneri moraju da budu izuzetno oprezni i promućurni.
Nastavak problema školi košarke predstavlja i selekcija samih trenera za jednu školu košarke. Veliki broj trenera u školama košarke počinje tako što ih vlasnici škola košarke (bivši košarkaši sa određenom finansijskom zaleđinom uglavnom) regrutuju još kao tinejdžere da počnu da uče taj posao.
To su uglavnom lokalni momci koji nisu uspeli da ostvare neke velike karijere i ostali su u svom mestu i žele da na neki način ostanu u košarci i posle igračke karijere.
Dosta tih momaka i nema formalno obrazovanje (završen sportski fakultet ili kurseve za stručno osposobljavanje koje organizuju fakulteti i odgovarajuće licence za te mlađe kategorije.), što predstavlja još jedan veliki poraz za našu struku, pored nedostatka saradnje mlađih i iskusnijih trenera o čemu će biti reči u daljem tekstu.
Po pisanim i nepisanim pravilima, najmlađe košarkaše bi trebalo da treniraju najiskusniji stručnjaci sa određenim rezultatima iza sebe i višedecenijskim radnim iskustvom. Umesto toga, sve češće se viđa situacija da tinejdžeri treniraju decu koja nisu puno mlađa od svojih trenera i tu dolazi do sukoba interesa i autoriteta između mladih trenera, vlasnika tih školi košarke i roditelja, gde ili će stradati treneri ili će deca da napuste tu školu košarke, što opet nikome ne ide u prilog, narodski rečeno – duplo golo.
Ove stvari bitno utiču na tehničko-taktičku obučenost igrača, gde igrači ne umeju da se izdemarkiraju, odnosno oslobode svog čuvara kretnjom bez lopte, ne prepoznaju situacije u igri 1 na 1 u napadu i u odbrani pogotovo, ne vide i ne uposle slobodnog igrača, ne mogu da pogode šut kada su sami (kubure i sa linije penala), gde plejmejkeri olako gube lopte, što bi u ono vreme jugoslovenske košarke bilo sramotno za jednog igrača da nema navedene stvari.
O tehnici vođenja lopte, dodavanja, šuta (elementi trostruke pretnje) nema potrebe ni govoriti kada se pročitaju ovakve stvari. Šablonski treninzi i vođenje ekipe, selekcija igrača ništa bolja (što će takođe biti pomenuto u daljem tekstu), propuštanje senzitivnih faza razvoja fizičkih sposobnosti (za koje je velikim delom kriv i prosvetni sistem) nas dovode u situaciju da imamo polufabrikate iliti polovnjake za seniorsku košarku, umesto da razvijamo igrače da ostvare pun potencijal u seniorskoj košarci.
Logičan nastavak iz školi košarke predstavljaju klubovi sa svim svojim mlađim selekcijama. Selekcija predstavlja jedan veoma složen i pipav proces koji sam obradio u diplomskom radu pod nazivom: „Tranzitivni faktori u selekciji između juniorske i seniorske kategorije u košarci“ i analizirajući ove faktore, uvideo sam koliko je to logistički težak proces, a kamoli praktično (čitaj odabir igrača za određenu selekciju).
Naši klubovi oskudevaju sa aparaturom potrebnom za kompletnu dijagnostiku stanja treniranosti sportista, mali broj klubova ima pristup i teretani, a kamoli dijagnostičkim centrima ili Zavodu za sport i medicinu sporta kada se rade obavezni lekarski pregledi za iduću takmičarsku sezonu gde je poželjno imati sve moguće parametre na jednom mestu.
Ovaj primer pokazuje koliko je selekcija igrača za klubove u velikoj meri polovična, gde se sve svede na puki odabir igrača na osnovu nekih ličnih poznanstava, preko preporuke ili menadžera i mogućnosti klubova. Veći klubovi imaju i bolje uslove, samim tim i širi dijapazon za dovođenje igrača.
Drugim rečima, mogu da pruže povoljnije uslove za razvoj, nego male sredine.
Roditelji u deci vide neki lični izlaz iz provincija i teže da deca što pre dođu do Beograda, kao što je to odlično opisao Vlade Đurović kod Mileta Ilića u podkastu.
Mlađe kategorije u malim sredinama kopne kada ih napuste najinteresantniji igrači, neretko se čak i generacije raspadnu za kratko vreme, što potvrđuje neplanski rad u školama košarke i klubovima u manjim sredinama.
U suprotnom, odlazak najinteresantnijih klinaca ne bi značajno narušio koncepciju, već bi stasavali novi igrači u tim manjim sredinama.
Veći klubovi u Srbiji uzimaju najinteresantnije igrače u datom godištu širom Beograda i Srbije, što ne znači da će ti igrači napraviti velike karijere u seniorima. Ti klubovi zajedno sa trenerima i stručnim štabom prave sistem odgovarajući jednom igraču ili njih nekoliko, u zavisnosti od procene njihovih dometa.
Po takvom sistemu radi i Mega u seniorima, što je sadašnji strateg Budućnosti Vlada Jovanović opisao kao juniorski sistem treniranja i vođenja ekipe, po kom je radio u Megi dve sezone.
Ostali igrači u tim selekcijama „rade“ za jednog do nekoliko igrača, u zavisnosti od potencijala generacije i posle juniorskog staža uglavnom idu na pozajmice ili napuštaju klubove, tražeći svoje mesto dalje.
U tom nekom prelasku iz juniora u seniore se već decenijama gube igrači i zalutaju u tom igračkom lavirintu gde manje sredine i klubovi ne mogu da im pruže ni približan, a kamoli isti tretman koji su imali u prethodnim klubovima i dolazi do igračkog i psihofizičkog pada mladih igrača.
Neprekidno se vode debate o velikom broju stranaca u našim najvećim klubovima – Partizanu i Crvenoj zvezdi. Prvi i osnovni problem je što ne postoje više ili su marginalizovani solidni klubovi koji su davali igrače za reprezentaciju (Hemofarm, Radnički Kragujevac, Vojvodina Srbijagas, Metalac npr.).
Neki klubovi su ugašeni, a neki su spali na prosečne klubove domaće lige. Sledeća stvar koja može da odbrani večite rivale je veliki pritisak rezultata i očekivanja milionske armije navijača.
Ovi klubovi nemaju višegodišnje licence Evrolige kao Real ili Barselona npr. pa da mogu da daju sebi luksuza da stvaraju igrače kao nekada Partizan kod Duška Vujoševića kroz „trčanje sa šampionima“ što bi rekao Vujošević na vrhuncu karijere. Tu stupaju na scenu ovi solidni klubovi koji su zbog ovog ili onog razloga zakazali. I ti solidni klubovi nam trebaju koliko i večiti rivali, pogotovo zbog ove poludecenijske zbrke sa FIBA prozorima na koju se očigledno još nismo prilagodili.
Serđo Skariolo je u toku minulog Eurobasketa dao možda i ključno rešenje, a to je vrhunska usklađenost mlađih kategorija, ekipe koja nastupa u kvalifikacionim prozorima i ekipe koja nastupa na glavnim takmičenjima (Eurobasket, Mundobasket, Olimpijske igre).
Tu leži i ključ svih problema – neusklađenost pomenutih selekcija koja rezultira katastrofalnim rezultatima u mlađim kategorijama i na kvalifikacionim prozorima gde se trenutno grčevito borimo za Svetsko prvenstvo, samim tim i Olimpijske igre.
Mi smo za razliku od Španaca 2019. u U20 konkurenciji ispali u B diviziju, a minulo leto smo se sa U16 selekcijom jedva sačuvali ispadanja u B diviziju u duelu sa Hrvatskom koja takođe muku muči sa reprezentativnim neuspesima.
Posledica toga je da ti igrači uopšte nisu spremni da pokriju ni kvalifikacione prozore, a kamoli velika takmičenja, što je poražavajuće za odlično podneblje za sport, a kamoli za košarku, kao što je Srbija.
Elitni igrači (dakle najbolji moguće igrači što imamo) jednostavno ne žele da se vraćaju u Srbiju ili se vraćaju spletom raznih okolnosti poput Kalinića prošle sezone ili Nedovića, Anđušića i Petruševa ove sezone. U svojim klubovima su izolovani od celokupne atmosfere koja je svojim fanatizmom premašila i grčke derbije Olimpijakosa i Panatinaikosa iz vremena Dude i Željka.
Lično mi je čast što ću moći da gledam i Partizan i Crvenu zvezdu u Evroligi, želim svu sreću i FMP-u u kvalifikacijama za FIBA LŠ, značilo bi srpskoj košarci da imamo što više predstavnika u Evropi.
Postavljanje Dejana Bodiroge na čelo Evrolige bi takođe trebalo da bude čast srpskoj košarci i jedan veliki korak u vraćanju naših ljudi na bitne funkcije u košarci, što nam takođe fali kao zemlji košarke, kako se nazivamo već decenijama.
Elem, mali je fond igrača koji mogu da dovedu večiti rivali, a da mogu da odgovore zahtevima izuzetno jakih takmičenja kao što je Evroliga. Naši mladi igrači u ovakvom odnosu snaga teško da mogu da odgovore zahtevima današnje košarke.
Razlozi tome leže u prethodnim pasusima, dakle lošoj obuci igrača u školama košarke i šablonskoj selekciji i pristupu u narednim klubovima.
Trener Mornara iz Bara, Mihailo Pavićević je dao zanimljivo viđenje stvari u emisiji posvećenoj Eurobasketu na RTCG, gde je komentarisao Ognjena Jaramaza kao vrhunskog beka od kog smo napravili prosečnog plejmejkera na Eurobasketu, upravo zbog nedostatka igrača na poziciji rezervnog plejmejkera Vasiliju Miciću.
Ova situacija nam pokazuje da smo kao struka zakazali u pravljenju dobrih plejmejkera koji osećaju ritam utakmice, koji znaju da odigraju 1 na 1 ukoliko je potrebno, koji mogu da pogode otvoreni šut i da odigraju dobru odbranu.
Sledeća pozicija koja fali u obuci igrača je pozicija 4, odnosno pozicija krilnog centra. Imamo problem u definisanju zahteva te pozicije. Idealni tip domaćeg igrača za poziciju 4 u današnjoj košarci je bio Novica Veličković u zenitu karijere.
Mogao je da odigra 1 na 1, što licem, što leđima, da pogodi za tri poena, da odigra vrhunsku odbranu, da obezbedi ofanzivni i defanzivni skok, imao je ratnički mentalitet potreban za tu poziciju, posedovao je vrhunsku košarkašku inteligenciju, mogao je dobro da trči i da prati nogama pre silnih povreda koje su pokvarile njegovu ionako vrhunsku karijeru.
Nema ni igrača kao što su bili u mlađim godinama Nemanja Bjelica i Milan Mačvan, takođe primeri visokog košarkaškog IQ-a sa pozicije 4, Bjelica je odlično vladao loptom za svoju visinu u svom zenitu karijere.
Danas imamo igrače koji su zaglavljeni između dve pozicije, između krilnog centra i centra (4-5), kao i između krila i krilnog centra (3-4), takozvani “tweeneri”. To su igrači koji ne poseduju dovoljno dobre karakteristike za jednu poziciju da bi se svrstali u jednu poziciju, što imamo problem i na bekovskim pozicijama, gde se često javljaju tzv. „skraćene dvojke“ ili kombo bekovi – bekovi koji svojom konstitucijom ne mogu da igraju bekovske pozicije, a nemaju dovoljno veština koje odlikuju jednog vrhunskog plejmejkera.
Tu je jasna razlika između polivalentnosti kojoj težimo i ovim nedefinisanim pozicijama u vidu tweenera.
Pošto je potkačeno malo američke terminologije u prethodnom pasusu, red je i da se pomene fenomen terminologije u košarci. Danas se srpski stručnjaci jako retko u javnosti koriste američkom terminologijom koja služi za lakše međusobno razumevanje košarkaških stručnjaka širom sveta, kako su to naveli naš poznati komentator Srđan Radojević i Aleksandar Džikić dok su vodili zajednički podkast.
Neke reči, delovi akcija ili cele akcije su jednostavno neprevodive ili su izuzetno komplikovane za prevod.
Ponudiću primer deflection u odbrani, što znači u nekom najbližem prevodu – odbitak lopte, odbijanac po hrvatskom, izbijanje lopte u odbrani koje se ne vodi u statistici, ali je izuzetno bitno za igru u odbrani. Đorđević move, kretnja nazvana po našem Aleksandru Đorđeviću koji je posle dodavanja iz prodora (kick&out) nastavljao kretnju kroz reket i produžavao je u ćošak kako bi sebi izgradio otvoreni šut iz kornera, što je u današnjoj košarci nastavio da radi i Stef Kari kroz bogatu karijeru.
Danilović cut, poznata kretnja Predraga Saše Danilovića, koji je iz ćoška utrčavao najčešće iz rog početnog rasporeda (Horns raspored) gde je njegov čuvar u otvorenom defanzivnom stavu i ne očekuje nikakvu kretnju od napadača i to je idealna prilika da Danilović utrči ispred igrača (frontdoor cut) i da primi loptu na zicer, što je odlično koristio Nikola Kalinić u Fenerbahčeu.
Mnogo je to kruto posmatranje javnosti, gde ljude koji koriste američku košarkašku terminologiju posmatraju kao neke elitiste, nadobudne, prepotentne koji žele da pokažu da znaju više nego običan posmatrač sa strane. Naprotiv, ova terminologija olakšava komunikaciju među stručnjacima i omogućava veći fond informacija što trenerima, što igračima.
Danas vidimo i elementarno neznanje stvari što se tiče moderne košarke, pogotovo imena košarkaša, gde možemo da pravimo kompilaciju lapsusa sa brkanjem imena i situacija.
To može da se objasni činjenicom da televizije sa nacionalnom frekvencijom ne prenose više ni domaću ligu, a kamoli Evroligu i Evrokup kao pre deceniju ili dve, stoga komentatori gube moderne tokove košarke, ne prate je, nisu u radnoj temperaturi i zbog toga gledamo ovakve kardinalne greške u zemlji košarke.
Nemam ništa protiv tih ljudi, najmanje su krivi za ovakvu situaciju i neću da ih nazivam nikakvim amaterima, kao što sam čitao u javnosti komentare ovakvog tipa, pogotovo što su u tom poslu već decenijama, to ne može biti amaterski.
To je jednostavno posledica nedostatka informisanosti i praćenja košarke u Srbiji.
Takođe primećujem nedostatak košarkaških stručnjaka kao stručnih konsultanata, pa se godinama vrte jedni te isti ljudi koji budu gotovo proklinjani zbog nekih izjava ili niz ljudi koji su u različitim merama uključeni ili isključeni iz košarke, pa opet dolazimo do nekih zluradih komentara na račun ljudi koji ništa nisu skrivili javnosti.
Mora da se napreduje kako i na terenu, tako i u ovom praćenju košarke, što će biti i misija ovog portala, dokle god budem bio angažovan kao kolumnista i analitičar, neću dati da se niko zaboravi, a opet ću graditi svoje stavove na činjenicama.
Domaća liga (KLS) nije pod okriljem Saveza (prema poslednjim informacijama, ni neće biti do daljnjeg). To je liga gde pokušavaju da naprave neku vrstu profesionalizacije, međutim stalno se javljaju nove šokantne prepreke koje se u hodu dešavaju i ne može da se napravi neki bitan iskorak ka potpunoj jačini lige.
Počeli su klubovi da dovode proverene igrače, jeftinije strance i mlade igrače koji nisu prošli selekciju u većim klubovima, međutim, to je još puno rada, kako bi se došlo do lige koju želimo da gledamo.
Najviši rang koji je pod okriljem Košarkaškog saveza je Druga muška liga Srbije (2MLS, Prva B liga), koja ima jako surov sistem takmičenja i gde konstantno postoji pritisak rezultata, jer se u jednom kolu može odrediti dalja sudbina kluba, a samim tim i ambicije za nastavak sezone. Ispod ovog ranga su regionalne lige,
Prva muška regionalna liga i Druga muška regionalna liga (1MRL i 2MRL) gde je sličan sistem takmičenja kao i u prvoj B ligi, ali broj ekipa koje ispadaju iz lige zavisi od B ligaša koji ispadnu iz lige. U prevodu ako ispadne klub iz B lige iz jednog regiona, iz tog regiona u 1MRL mora da ispadne još jedan klub, kako bi se održao broj od nekih 16 učesnika za narednu sezonu.
Zbog konstantnog pritiska rezultata, kao i nekog sakrivanja trenerskog, te lige moraju da krpe veterani koji su odavno prošli zenit karijere ili iz nekog razloga nisu mogli da igraju neki viši nivo košarke od trenutnog, pa su tu kako bi obezbedili željeni rezultat na uštrb mladih igrača koji strpljivo i nestrpljivo čekaju svoju šansu (pojedini je nikada ni ne dočekaju, nažalost, pa napuštaju klub ili košarku).
Mnogi od njih odu i na 3×3 takmičenja tokom leta da zarade nešto para i da ne plaćaju individualne trenere tokom leta, jer 80% klubova nema gotovo nikakve aktivnosti po kraju sezone jer nema ni termina u dvoranama, a ni novca da se plaćaju smeštaji i restorani za igrače sa strane.
Naturalizacija igrača – najkontroverznija tema današnjice u evropskoj i svetskoj košarci. Neću da nudim rešenja da li sam za ili protiv naturalizacije, dovoljno smo se u javnosti poklali oko te priče, ali imamo opet tu Španiju kao primer koji pobija sve moguće teorije.
Ljudi bez ikakvog kompleksa naturalizuju Lorenca Brauna (Marróna po španskom) i sistemski rade sa mlađim kategorijama i pokupili su svaku moguću medalju koju su mogli da pokupe u svim kategorijama.
Kod nas se vodi priča kako imamo dovoljno igrača, ne treba nam stranac, pa zatvorimo te iste igrače jeftinim strancima ispod radara, tezgarošima na otvorene ugovore dok im se ne otvori finansijski bolja ponuda ili veteranima koji čine rezultatsku uslugu klubovima i produžavaju i reaktiviraju karijere.
Ne treba zaboraviti činjenicu da smo uzimali zlatne medalje u ženskoj košarci naturalizovanjem Danijel Pejdž i Ivon Anderson, a opet imamo igračica koje čekaju svoju šansu u reprezentaciji.
Marina Maljković je sa kratkim prekidom ukupno 11 godina selektorka i ima kontinuitet rada, pogotovo što nam je u toku smena generacija, pohvala za KSS za podršku selektorki i igračicama, nešto pozitivno u ovom kritičkom osvrtu na delikatnu situaciju u srpskoj košarci.
Baza igrača kao još jedna od pipavih tema srpske košarke. U prethodnim pasusima je naveden problem Bermudskog trougla škole košarke – timovi – klubovi, loš rad i nedostatak uslova za rad sa mladim igračima, veliki/mali klubovi…
Utisak je da na neki način sami sebi sečemo i razbijamo tu bazu igrača koja nam je u padu usled navedenih problema. Odbijamo igrače zato što „nisu dovoljno mladi“, pa na kraju „više nisu mladi“, trebalo bi da pokažu nešto već za te godine i ostale tričarije kojih sam se naslušao.
Tačno je da su ranije sazrevali igrači u ono vreme, samim tim su i dobijali šansu, ali se konstantno propušta princip individualizacije i činjenica da postoje ljudi koji kasnije sazrevaju i treba im vremena da se prilagode pritiscima javnosti.
Rokas Jokubaitis, litvanski plejmejker i igrač Barselone, je debitovao na kvalifikacionim prozorima 2020. godine za Eurobasket, prvo veliko takmičenje mu je bilo minulo Evropsko prvenstvo sa nepune 22 godine života.
Litvanska javnost je zauzela jedinstveni stav oko toga da Jokubaitisu ne treba stavljati veliki pritisak javnosti jer je mlad i prvo mu je veliko takmičenje u karijeri, što dovoljno govori koliko oni svoje igrače istinski i jedinstveno podržavaju.
Naš selektor, Svetislav Pešić je u svojoj autobiografiji „Moja igra moj put“ naveo ključne stvari koje mladi junior mora da ispuni kako bi uspešno prešao u seniore:
- Moraju biti pripremljeni za sve tehničko-taktičke i fizičke izazove, a posebno psihološki pripremljeni da sprovode sve zahteve u seniorskom programu.
- Spremni da podnesu pritisak javnosti (navijači, menadžeri, roditelji), pritisak trenera i saigrača.
- Spremni da preuzmu odgovornost u odbrambenim zadacima i da svojim odnosom i mladalačkim entuzijazmom pokrenu starije saigrače kako bi pridobili njihovo poštovanje.
- Spremni da podnesu rezultatski pritisak kako bi u odlučujućim trenucima pokazali sav svoj talenat i rasli kao igrači.
- Spremni da pokažu poštovanje i ljubav prema klubu, navijačima, saigračima i trenerima.
Naveo je da ukoliko se sve prerano pruži mladim igračima (status, očekivanja, zarada…), mladi gube motivaciju i volju za radom i trudom i time postižemo kontraefekat.
Danas se treneri moraju usavršavati, pratiti moderne tokove košarke, održavati kontakte sa kolegama širom sveta i prilagođavati svoje sisteme današnjoj košarci, inače će biti prevaziđeni njihovi principi, a samim tim i njihove karijere će zapeti i neće ostvarivati očekivane rezultate.
Jako je veliki problem što smo kao narod skloni sabotažama i sujeti, gde lična netrpeljivost prevazilazi svaku zajedničku želju za napretkom, pa dolazi do raznih sukoba različitih motiva i cepanja jednog dobrog kluba na više malih i prosečnih klubova.
Sistem „da komšiji crkne krava“ dodatno razara igrače, trenere, lige, a ponajviše srpsku košarku. Sve se svelo na prisustvo na Trenerskim danima i Klinikama pod organizacijom Udruženja košarkaških trenera Srbije koje su na izuzetnom nivou.
Nema više onog starog učenja od iskusnijih trenera kao nekada Željko Obradović od profesora Ace Nikolića, Dude Ivkovića na primer, skoro se pojavio snimak sa treninga KK Partizan gde je jedan mladi Japanac prisustvovao treningu kako bi učio od Željka Obradovića, dosta su zatvoreniji treneri nego ranije, nema potrebne komunikacije kako bi se osposobili mladi treneri za rad i unapredili svoje viđenje košarke.
Dušan Alimpijević je išao u stručni štab San Antonio Sparsa minulog leta, kako bi proširio svoje znanje i napredovao kao trener, što mu nije prvi put da radi, budući da je bio i u stručnom štabu Dalasa tokom Letnje lige, Saša Obradović i Dejan Milojević (koji je i danas u Americi) su išli u stručne štabove NBA timova tokom leta kako bi se usavršavali.
Lazar Spasić je išao kod Igora Kokoškova kao gost na pripremama reprezentacije Slovenije koja je uzela zlatnu medalju na Eurobasketu 2017. godine, pa na Severnu Karolinu kod legendarnog Roja Vilijamsa, zatim je bio gost Njujork Niksa i Čikago Bulsa.
Imamo i inostrane primere koji su bili u stručnim štabovima NBA ekipa, Etore Mesina i toliko puta pomenuti Serđo Skariolo, koji su kao iskusniji treneri uspeli da revidiraju i da izmene pojedine stvari u svojim principima, pre svega pristup igračima i saradnicima u stručnom štabu koji su izuzetno bitni i potcenjeni u javnosti.
Zaboraviću još nekolicinu trenera, ali ovo je jedan od nekoliko načina kojima treba da težimo kao košarkaški stručnjaci kako ne bi došlo do ovakve situacije gde smo polako, ali sigurno iza modernih tokova košarke. Bez obzira da li sam to ja koji se uveliko pripremam za trenerski posao, mladi ljudi koji su tek ušli u trenerski posao ili stručnjaci koji su već decenijama vrhunski treneri, mi moramo da idemo u korak sa vremenom i da se oslobodimo ličnih kompleksa i ega i da učimo od drugih, pošto više nismo u situaciji da postavljamo standarde i da diktiramo tempo po kom će se igrati evropska košarka.
Moderna košarka danas zahteva što više igre u tranziciji, rešavanje situacija u prvih šest do osam sekundi napada, pa se ulazi u logične nastavke ukoliko se ne reši situacija u prvih osam sekundi i ne dođe se do lakih poena.
Teži se što jednostavnijim rešenjima, bez dugačkih kretnji i zadržavanja lopte, da se u tri ili četiri sekunde pročita situacija u igri, pročita kretanje svog čuvara i da se adekvatno reši situacija, drugim rečima, traži se brzina reakcije i donošenje adekvatnih odluka (taktičko mišljenje).
Brzina reakcije je ta koja diže košarkaše na viši nivo i donosi im naredne ugovore, što je naveo Dušan Alimpijević na Trenerskoj Klinici koju je održao minulog leta.
Mi nismo imali potrebnu brzinu reakcije na minulom Evropskom prvenstvu, ni mlađi igrači nemaju potrebnu brzinu reakcije da bi doneli adekvatno rešenje u igri i to je još jedan od velikih problema o kom se malo priča, a opet bitno utiče na rezultate.
Igra se sa dosta preuzimanja u odbrani, što donekle sprečava brzo donošenje odluka napadača i narušava tajming, što je Etore Mesina podvukao na ovogodišnjoj Trenerskoj Klinici kao glavni cilj odbrane – narušiti potreban tajming i primarnu ideju napadača.
Danas su visoki igrači dovoljno snažni da izdrže kontakt u reketu, dovoljno eksplozivni da za kratko vreme rolaju ka obruču i da uhvate adekvatan tajming za blokadu ili zakucavanje iz alley-oopa, dovoljno mobilni da mogu dobro da trče kao traileri i da brane protivničke bekove nogama u igri 1 na 1, kao što su i tehničko-taktički obučeniji, kao što je to Nikolo Meli koji može da kažnjava i igrom licem i šutem za tri poena ili Usman Garuba koji nije toliko tehnički potkovan, ali odlično prati svoje saigrače i proigrava ih adekvatno u napadu, dok u odbrani predstavlja jako bitan šraf za svaku ekipu za koju nastupa.
Nikola Jokić je unikatan primer, ali opet mora da ima adekvatnu ekipu oko sebe kako bi taj njegov uticaj bio još veći, što znači dobre šutere koji će da kažnjavaju skupljanja u reketu, igrače sa visokom košarkaškom inteligencijom koji će da prate utrčavanjima i kontrablokadama, kao i odlične defanzivce, pre svega defanzivce na lopti, kako ne bi mogli da eksploatišu naše mane na piku sa Jokićem u petorci brzim dodavanjima, zatim i adekvatnom defanzivnom tranzicijom, kako bi nadomestili nešto sporije vraćanje Jokića u odbranu.
Što se tiče nekog predloga za napredak, pre svega bi za početak trebalo da se napravi neki jedinstveni trening centar reprezentacije, kao što je to napravljeno sa fudbalerima, neki centar nalik Kući fudbala u Staroj Pazovi, kojom su i igrači stručni štab reprezentacije bili prezadovoljni, gde bi se napravili svi potrebni uslovi za rad od mlađih reprezentativnih selekcija, pa do seniorske selekcije, da se odigravaju prijateljske utakmice na tom mestu zatvorenog tipa i da to bude univerzalna baza i za mušku i žensku selekciju i njihove mlađe kategorije.
Sledeća stvar je da se povežu mlađe selekcije i seniori, da se ti mlađi igrači pripremaju za ulazak u reprezentaciju, a na FIBA prozorima da nam nose igru, kako bi bili spremni jednoga dana da ponesu pun teret igranja za reprezentaciju, kao što su nam Španci zadali domaći zadatak.
Trebalo bi da se održava više predavanja i stručnog usavršavanja za trenere, da i mlađi i stariji treneri budu u ulozi predavača kako bi se razmenjivale potrebne informacije, ostvarivali međusobni kontakti i otvorili se više za saradnju i učenje jedno od drugih, da svako vredan i ambiciozan ima prostora da iskaže svoje znanje o zadatoj temi.
Da se uključe na neki način predavanja stranih trenera i u toku sezone, da se napravi više prostora da treneri mogu i tokom sezone da se usavršavaju u inostranstvu.
Potrebno je uložiti i u infrastrukturu sportskih dvorana po gradovima i opštinama, da se optimizuju dvorane po standardima koje propiše Košarkaški savez Srbije koji se oslanja na FIBA pravilnik. Ne sme da se dešava da se zbog nestanka struje pomera utakmica za sledeći dan, da prokišnjava pola dvorana, da upija parket i da nema grejanja zimi, a da leti bude sparina u dvoranama kao na proslavama pod šatorom.
Ovo važi isto i za osnovne škole gde je i u gradovima upitan broj školskih sala koje ispunjavaju i minimalne standarde za rad, a kamoli za treniranje igrača.
Trebalo bi da se jasno odrede klubovi koji će da imaju podršku gradova i lokalnih samouprava, kao što kažu u Nišu, klubovi od značaja za Grad. Ti klubovi bi imali svoje selekcije (pioniri, kadeti, juniori i seniori sa svojim stručnim štabovima). Ostali klubovi, timovi i škole košarke bi mogli da funkcionišu tako što bi radili za klubove od značaja za grad i pravili bi igrače za te klubove.
Ti gradski klubovi ili klubovi sa podrškom lokalnih samouprava bi imali maksimalnu podršku svojih gradova, konstantno na usluzi gradsku dvoranu, smeštaj i hranu za igrače sa strane, svi bi bili plaćeni dogovorenim iznosom i imali bi obavezu rezultata.
Ovaj predlog Lazara Spasića u podkastu na Sport Juga mi se svideo i imao bi smisla više nego ovakvo „čardak ni na nebu ni na zemlji“ stanje.
„Spasa nam nema, propasti nećemo!“. Možda i najbolja rečenica za zaključak ove iscrpne kolumne, upalili su se svi mogući alarmi, nemamo puno vremena, ali ne moramo ni da sahranjujemo srpsku košarku, koja neće odmah procvetati, ali će navesti dosta ljudi na razmišljanje koji će prestati da slavi povratke u rangove koje zaslužujemo da igramo ili formiranje mlađih selekcija koje su nam predstavljale kičmu razvoja u onom vremenu i preduzeće nešto da se vratimo na pravi put sa kog smo zalutali. Za kraj, ide jedan stari kafanski hit:
„Ti lutaš bebo, skren’o si s’ puta bebo!“
Luka Kostić
Mihajlo Marković
