Dijana Grubor
Nekadašnji kapiten Mege, Rade Zagorac na izuzetno emotivan način se oprostio od svog, kako on kaže, zauvek omiljenog trenera, idola i prijatelja.
“Naša povezanost počinje 2012. godine. Ona je specifična jer nam je obojici prva – njemu kao glavnom treneru, a meni kao seniorskom igraču” započinje javljanje za Mozzart Sport košarkaš ruske Samare. Kaže kako je sarađujući sa Dejanom Milojevićem naučio mnogo toga ali dve priče ostaće mu zauvek urezane u sećanje. Priče o istini i veri.
“Dakle, 2012. godina, dan kao i svaki drugi. Juniorski trening ujutru kod Viće, pa dva kod Dekija. Prvi je gotov, pa drugi. Sedam na bus iz Zemuna i stižem na Bežaniju. Imao sam vremena tek toliko da ručam, zatvorim oči i krenem nazad. Probudio sam se pet minuta pred početak popodnevnog treninga. U najboljem slučaju kasnim pola sata. Izmišljam prvu stvar koja mi je pala na pamet i šaljem fizioterapeutu poruku od straha: ‘Kasniću, imam hroničnu dijareju’. Stižem na trening, kasnim 40 minuta. Novica, Varda i cela ta ekipa sa zadovoljstvom kreću da citiraju šta sam rekao, ne staju”.
“Deki mi prilazi, smeje se, kako se samo Deki smeje i govori reči koje do danas ne blede: ‘Sada ću ti reći nešto, a ti se potrudi da nikada ne zaboraviš. U životu ćeš se pronaći u svakavim situacijama. Biće teško i neprijatno, ali zapamti – nikada nemoj da se plašiš istine. Ma koliko teška bila, hrabro stani iza nje’. I nisam se više plašio, zbog Dekija”.
Druga priča Radetu je jednako važna. Ona se odnosni na period kada je tadašnji prvotimac Partizana prolazio kroz teško životno razdoblje.
“Bilo je to u mojoj pretposlednjoj godini u Partizanu. Životno ubedljivo najteža, bez elana, želje za druženjem, igranjem… Jedna potpuna životna letargija. Dugo se nismo čuli, ali me zove jednog jutra: ‘Zovem te samo da ti kažem, ako misliš da niko na svetu više ne veruje u tebe, grešiš. Ja verujem i ja ću uvek da verujem. Ako hoćeš da pričamo, možemo, a ako te smaram, a verujem da te smaram, aj’ zdravo”.
Kroz dve kratke priče, Rade je istakao kolika trenerska i još važnije ljudska veličina je bio Dejan Milojević. Od svog idola, za kraj oprostio se rečima:
“Dvanaest godina kasnije, u večna lovišta putuje moj zauvek omiljeni trener, nekadašnji idol i moj prijatelj. Hvala ti za vrlinu. Najdublje saučešće njegovoj porodici: Nataši, Nikoli i Maši”.
Aleksandar Mandić
