Mihajlo Marković
“I dalje se naježim kada stigne poziv Srbije, isto kao i prvi put. U nacionalnom timu želiš da učiniš ceo narod ponosnim, zato nije potreban dodatni motiv.”
Partizan, Fenerbahče, Sakramento, Atlanta. Klubovi i sredine sa velikom istorijom, još većim ambicijama, očekivanjima i rezultatima. Posebno za vreme Bogdanovog prisustva. Teško da u ovih 13 godina profesionalne karijere potpuno ili bar delimično nije ispunio poverene zadatke. Imao slabu sezonu, procente i ostale parametre bliže ili dalje oku prosečnog sportskog/košarkaškog gledaoca.
Obično je mršavi dečko iz Mirijeva bio sinonim za sigurnost i proverenost. Naročito u momentima kada su se utakmice lomile, bilo u derbijima protiv Zvezde, završnici Evrolige ili Plej – ofu NBA lige.
Ipak, kada dođe ONAJ period, kada se sva klupska rivalstva na kratko zaborave, a narod zbliži, tada taj isti Bogdan Bogdanović, postane neko drugi. Period okupljanja reprezentacije i kolektivnog naboja. Svi dotadašnji procenti dožive emocionalni rast, jer upravo ta emocija igranja za nacionalni dres kod Bogija jeste nešto neprocenjivo.
Zato, da, lepo je kada se osvoji titula u crno – belom dresu (dobro, kako za koga), podigne trofej evropskog prvaka, saspe trojka sa devet metara u punom TD Gardenu. Ali, ta ista trojka, sa podignuta tri prsta, u plavo – crvenom dresu, dok sedam i koji kusur miliona ljudi gube glasne žice. To je više od lepote.
Kada Bogdan bude lepo zagazio penzionerske dane i dođu novi naraštaji, svi video snimci i suve priče biće nedovoljni. Faliće utisak koji mora jednostavno da se doživi.
TURNIR PO TURNIR – STVARANJE LIDERA
Uskoro će se navršiti decenija od Bogdanovićevog debija na velikim takmičenjima. To iz sadašnje perspektive zvuči poput davne prošlosti, iako je utisak da Bogdan stari kao vino i da mu je 23, umesto 30 leta.
Duda Ivković je na Evropskom prvenstvu 2013 u Sloveniji, velikom talentu, Partizanovom i srpskom biseru pružio priliku da se nametne i van okvira domaće scene. Bilo je to vatreno krštenje koje je Bogdan zapravo produžio i osetio godinu dana kasnije. Na Mundobasketu u Madridu 2014, dirigentsku palicu od Ivkovića je preuzela još jedna košarkaška legenda, Sale “Nacionale” Đorđević.
Zbog Bogdanovića su američki komentatori progovorili srpski a deca u školama, rano ujutru, pre prvih časova odlazila u dvorište da i oni budu sa druge planete dok se u pozadini čuje “Rešavaj Bogdane.”
Srbija je osvojila srebro (prvo nakon 2009.) i mnogo važnije – vratila kult nacionalnog “loženja”. Bogdan je spontano i potpuno zasluženo ušao u srca košarkaške publike, ali su pred njim i novoformiranim sastavom tek bile bitke daleke.
Naredna dva turnira (EP 2015 I OI 2016) idu samo kroz podsećanja, iz prostog razloga što su ispratila Bogdanovo učešće – “solidno.” Za Eurobasket su očekivanja bila ogromna, pa i logično razočarenja, dok je Olimpijada to izbalansirala, još jednom srebrnom medaljom, ponovo izvojevanom nakon poraza od Amerikanaca.
Ipak, kada je reč o Bogdanu, njegov doprinos je na tim prvenstvima znao da varira. Da, trojke sa devet metara su bila česte, ali, u finalima protiv Amerikanaca ili polufinala protiv Litvanije, ruka je zadrhtala. I to ne jer nije umeo ili znao, već jer mu se nije dalo. Čekao se momenat da preraste status “talenta”, postane lider selekcije, da on podvikne, a ne dobije (pozitivne) kritike, da njegova bude poslednja i odlučujuća.
PROČITAJTE NAJNOVIJE NA PORTALU:
- https://flouter.rs/zvezda-preko-buducnosti-na-korak-od-kalemegdana/
- https://flouter.rs/zasto-zlatna-kocija-jednom-staje/
- https://flouter.rs/partizan-u-finisu-sezone-snova-ko-je-ostavio-kakav-utisak/
Taj trenutak se dogodio, već iduće godine, famozne 2017, verovatno presudne u Bogdanovoj karijeri. Nakon trogodišnje škole košarke i života kod Obradovića, stigla je nagrada u vidu titule Evrolige. U istom gradu, Istanbulu, Bogdanović je trebao da nastavi evropski pohod, u dresu reprezentacije.
Kao što biva kod nas, ne može sreća bez nesreće ili ti smrknuće bez svanuća. Selektor se pred odlazak na Eurobasket suočio sa kapitulacijom koju nije želeo da potpiše – čak osmorica standardnih su iz više ili manje opravdanih razloga izostali. Teodosić, Bjelica, Jokić, Kalinić. Ima ih još…
Bogdanović je hteo/ne hteo morao da preuzme lidersku ulogu, koji će svim što poseduje – trojke, dvojke, polaganja, asistencije, ogrebotine na rukama, suze u očima – nositi selekciju. I kada nas nije išlo, kada bi se reklo da voda ide na tuđu vodenicu, kada su sudije umele ostati neme, Bogdan nije stajao.
Tokom čitavog turnira, sve do finala, a Boga mi i u finalu. Jeste na kraju izgoreo, zaplakao, pustio mušku najtežu, ali tek tada smo zapravo videli pravu vrednost Bogdana Bogdanovića.
Nešto što se nikada neće izmeriti medaljom, trofejom, individualnim učinkom. Ono malo duše u režiji srpskog snajpera koju samo mogu razumeti ljudi poput njega, koji su doživeli istu emociju te septembarske večeri. Bilo je teško, ali smo izdržali.
KADA AKO NE SADA?
Poslednje reprezentativno učešće, Bogdan je imao na Svetskom prvenstvu u Kini 2019, gde se zna kako smo prošli. U nizu loših događaja, od Vasine lične nesreće do naše kolektivne, Bogdanović je bio jedina svetla tačka. Najbolji strelac turnira, član idealne petorke i čovek koji nas je isto onako ozbiljno i hrabro vukao kao 2017. Dugo tražena konstantnost je pronađena, ali su se razne okolnosti (neodlazak na OI, povreda) isprečile da se ona nastavi.
Nakon pet godina, očekuje se, Bože zdravlja, da Bogdan ovog leta zaigra za Srbiju. To je samo po sebi, bez obzira ko se u narednom periodu odazove, dosta. Jer, istina, Jokić će možda postati NBA šampion kao glavni odgovorni za tako nešto, Vasa već sezonama dominira Evropom, Poku, Smajli, Petrušev su svakako potrebna svežina timu.
Međutim, niko, nema tu sposobnost da reprezentativni dres učini svetijim od Bogdanovića. Pokazao je to 2017. u verovatno najslabijem sastavu decenijama unazad kao i u Kini sa mnogo kvalitetnijim saigračima. Dokazao je svakim svojim potezom. Gestikulacijom nakon koša, odnosom sa Mutom, izjavama u trenucima pobeda i posebno poraza.
Luka Kostić
