Zvezda mora da stane iza svog trenera

Poraz od Partizana u derbiju gotovo uvek boli više nego bilo koji drugi poraz. Onaj koji je Crvena zvezda doživela u 35. kolu Evrolige nije izuzetak. Loša energija, nedostatak ideje u napadu, nelogični potezi, olako izgubljene lopte, nervoza koja se uvukla u svaku liniju tima, sve to možemo navesti kao razloge zbog kojih je Zvezda izgubila taj meč. I kao po automatizmu, već nakon derbija (mada bilo je i za vreme istog) društvene mreže su pune poziva na smenu: krivac je jasan, a meta već poznata – Saša Obradović. Ali problem je što je taj refleks godinama već postao pravilo, a ne izuzetak.

U Crvenoj zvezdi već godinama vlada atmosfera u kojoj jedan poraz pokreće lavinu sumnji u sve od trenera do poslednjeg igrača u rotaciji (nekad čak i u igrače van rotacije). Kao da se zaboravlja da je sport proces, a ne niz izolovanih večeri u kojima se sve meri u ekstremima.

Naravno, Obradović nije bez mana. Njegove rotacije, selekcija šuteva koju tim uzima u pojedinim momentima, pa i određene taktičke odluke, sve to može i mora da bude predmet kritike. Ozbiljan klub mora da analizira, da preispituje i da uvek teži ka boljem. Ali postoji ogromna razlika između kritike i destrukcije. A Zvezda već predugo bira ovo drugo.

Od prvog mandata Dejana Radonjića, retko koji trener je dobio luksuz kontinuiteta. Crvena zvezda je u periodu od devet sezona, počevši od sezone 2017/18, promenila čak 11 trenera. Sezone su se lomile na pola, treneri menjani kao na traci, a svaka nova promena donosila je isti ciklus: kratkoročnu šok terapiju, pa povratak na staro. I ono što je možda i najveća posledica takve politike, Zvezda je u tom procesu izgubila identitet.

U Radonjićevoj eri, bez obzira na ograničenja u budžetu ili individualni kvalitet rostera, Zvezda je imala ono što danas nema – prepoznatljiv identitet. Čvrsta odbrana, jasna hijerarhija, disciplina. Znalo se šta ovaj tim predstavlja, i protivnici su to morali da poštuju. Taj identitet nije nastao preko noći, već kroz godine kontinuiteta, strpljenja i poverenja.

Danas, posle godina konstantnih promena, Zvezda deluje kao tim koji iz sezone u sezonu traži sebe i svoj identitet. Sa svakim novim trenerom dolazi nova ideja, novi sistem, nova pravila, ali nijedno ne traje dovoljno dugo da pusti koren.

U takvom vrtlogu promena teško je izgraditi sistem. Još teže identitet. I tu dolazimo do suštine: nijedan ozbiljan tim u Evropi ne gradi uspeh na konstantnim rezovima. Kontinuitet ne garantuje trofeje, ali njihov izostanak gotovo sigurno garantuje haos. Trener mora da ima vreme, ne beskonačno naravno, ali dovoljno da implementira ideje, da pogreši i ispravi, da razvije igrače i odnose unutar tima.

Zvezda danas nema taj luksuz, jer ga sama sebi ne dozvoljava. Ako je Obradović pogrešan izbor, to se ne dokazuje jednim derbijem ili jednim porazom od Bajerna ili Makabija ili nekog drugog tima. Ako jeste pravi, onda mora da dobije podršku upravo u ovakvim momentima, kada je najlakše okrenuti leđa.

Navijači imaju pravo na nezadovoljstvo. Derbi je više od utakmice, i emocije su deo identiteta kluba. Ali uprava mora da bude ta koja neće reagovati impulsivno, kao što je to umela da radi u prošlosti. Ako svaki put kada zatrese srušiš temelje, nikada nećeš izgraditi kuću.

Zvezdi danas ne treba još jedna promena. Treba joj odluka da, konačno, stane iza svog trenera.