Miloš Đerić
U sezoni za nama, crno-bela publika imala je priliku da svedoči jednom nesvakidašnjem poduhvatu beogradskog Partizana.
Plej-of faza Evrolige do pre samo nekoliko godina delovala je kao nešto što polako prerasta u legendu i mit iz starijih vremena, a trofej regionalne ABA lige bio je dalek i nedostižan kao Sveti Gral. Sve godine suše i jednog opšteg beznađa oko kluba, što finansijski, što organizaciono, sada deluju kao jedan ružan san, jer su izabranici trenera Željka Obradovića nemoguće učinili mogućim.
U nikada jačoj i zanimljivijoj Evroligi (po rečima mnogih igrača, trenera, ali i rejtinga na društvenim mrežama kao i gledanosti takmičenja), izboren je top 8, gde je Partizan dramatično poražen pod svima dobro poznatim okolnostima od budućeg šampiona, Real Madrida. I to na kakav način!
Ekipa Partizana bila je najbolji napad Evrolige po ofanzivnom rejtingu, najbolja ekipa od januara pa sve do kraja sezone (skor od 16 pobeda i pet poraza, nakon sporijeg starta, sa četiri pobede i devet poraza), a prelepe slike iz krcate Štark Arene obilazile su košarkašku Evropu. Kruna sezone bila je pobeda u finalu regionalne ABA lige nakon trojumfa nad večitim rivalom, Crvenom zvezdom, pri čemu je Partizan u svoje vitrine dodao sedmi trofej ovog takmičenja.
Svi ključni šrafovi ovog tima dobili su svoja svetla slave. Matijas Lesor bio je član idealne petorke takmičenja. Kapiten, Kevin Panter izabran je za člana druge najbolje petorke takmičenja i sasvim sigurno zacementirao svoje mesto među najboljim napadačima na Starom Kontinentu. Džejms Naneli je svojim vrlo bitnim trojkama za spas sezone (SC Derby, Split, Efes) publici ostao u sjajnom sećanju kao “fan favorite”. Retki su bili pregledi najboljih poteza meseca u Evroligi bez nekog atraktivnog zakucavanja Dantea Eksuma. O pečatu i uticaju Željka Obradovića je iznimno govoriti, jer je toga bio svestan i svaki laik.
I dok hvalospevi bruje o neverovatnoj sezoni Matijasa Lesora, Panterovim simultankama protiv Real Madrida, Nanelijevim trojkama ili Eksumovim zakucavanjima, jedan igrač pomalo nepravedno odlazi u zapećak, te je ovaj tekst prilika da se ta “nepravda” ispravi i da se da omaž Partizanovom tihom heroju- Zeku Ledeju.
Zek Ledej je za Partizan u sezoni za nama bio onaj koga Amerikanci zovu “gospodin Pouzdani”-neko ko je uvek tu da obavi zadatak i na koga se tim uvek može osloniti. Kada su napadi stajali i primarne mete bivale isečene, nije se libio da preuzima odgovornost i lucidnim šutevima postiže važne poene. Bio je bedem Partizanove odbrane, pokupivši bezbroj ničijih lopti sa parketa, a čuvena su postala njegova bacanja u prvi red tribina u trci za loptom, čime bi razgalio prepunu Arenu. Takođe, deluje da ne postoji kontra koju Ledej nije istrčao prvi i istu završio efektnim zakucavanjem, na opšte oduševljenje saigrača i beogradske publike.
Ledej je svoj pečat na terenu imao KONSTANTNO, tokom cele sezone, svih 78 utakmica koliko je Partizan odigrao. Kada šutevi ne bi ulazili, bio bi prvi koji bi se u odbrani postavio za faul u napadu, ili iščačkao loptu iz ruku protivnika. Kada bi odbrana škripala i Partizan primao trojke, Ledej ih je često vraćao ili bi iznudio faul uz priznat koš. I uz sve to, Ledej se potpuno prilagodio timu i stavio u službu potreba ekipe, ne forsirajući šuteve iako je na papiru bio drugo ime tima, niti ispoljavajući bilo kakav ego u bilo kom trenutku sezone. Ukratko, na ovaj ili onaj način, Ledej bi na terenu ostavljao svoj pečat, bez kojeg ovaj Partizanov orkestar ne bi dosegao tonove koje mu je davao trener Obradović.
U pojedinim periodima sezone Ledej je čak i prkosio zakonima ljudske anatomije i sportske medicine! Desilo bi se da odigra 35-40 minuta u duplom kolu Evrolige igrajući važnu ulogu u tim utakmicama, da bi se i za vikend ponovo našao u startnih pet ekipe Partizana u okviru utakmica regionalne ABA lige. Neverovatan je teret izneo Zek ove sezone, jer je bio praktično jedini krilni centar u ekipi, toliko da su se navijači Partizana verovatno vrlo često u šali zapitali: “Od čega je Ledej napravljen?“
Ledej je pritom sve samo ne tipični evroligaški košarkaš koji pokriva poziciju krilnog centra. Relativno je niži od modernih četvorki (samo 202 cm), kabaste građe, sa ne toliko impresivnim rasponom ruku niti vanserijske eksplozivnosti ili brzine.
Forma šuta mu je krajnje čudna, usporena i atipična. Jednako atipični su i njegovi prepoznatljivi jednoručni šutevi, gotovo uvek isključivo na desnu stranu, gde bi se nakon naskoka ukopao u mestu i uz mnoštvo pivota konačno napravio sebi poziciju iz koje bi se izvio sa loptom u desnoj šaci i uputio mekan šut na koš. Konačno, njegove gestikulacije i proslave pogodaka, kao i njegovi izlivi energije i emocija takođe su ekscentrični na svoj način.
I upravo je ova ekscentričnost i neobičnost nešto što Ledeja razlikuje od svih igrača Partizana ove sezone. Ledej se prosto ne može staviti u jednu kategoriju igrača, jer je on sve pomalo. Po potrebi skorer, ubojit trojkaš, defanzivni specijalac, radilica, skakač, lider, i još mnogo toga.
Gledati igru Zeka Ledeja je jedno jedinstveno iskustvo, jer takav stil u Evropi ne gaji više niko. Postoje šuteri, postoje ubojiti napadači sa visokog ili niskog posta, postoje izraziti defanzivci, ali niko te stvari ne radi na takav neočekivano drugačiji, unikatan, a opet hirurški precizan način kao Ledej.
Ledej sve svoje nedostatke nadomešćava vanserijskim košarkaškim IQ-om. Iako fizički retko kad nadmoćan nad čuvarem, svojom borbenošću i lukavošću uspeva da te razlike anulira. Nije sebičan niti je neko ko forsira šuteve, savršeno je zadovoljan ako utakmicu završi sa par pokušaja ako je tim na dobitku i ne juri loptu, već dozvoljava lopti da pronađe njega. Ledej nije neko ko previše komplikuje i eksperimentiše, to je zadatak drugih igrača u timu. Ledej je, prosto rečeno, usavršio nekoliko poteza koje izvodi gotovo nepogrešivo. Uz nepresušnu energiju i borbenost, šta se više može tražiti od nominalno drugog igrača tima?
Naravno, ogromnu zaslugu za ovakvo izrastanje Zeka Ledeja u sam vrh evropskih košarkaša na poziciji krilnog centra ima ko drugi neko Željko Obradović. Ledej je bio Obradovićev čovek od možda i najviše poverenja, jer je u centru svih taktičkih zamisli, iznenađenja i varijacija nekako uvek bio Ledej.
U trenucima dok je ekipi nedostajao povređeni Alen Smailagić, Ledej je prinudno popunjavao mesto rezervnog centra i tako odmarao Matijasa Lesora. Sem toga, u jednom od iznenađenja trenera Željka Obradovića u finalnoj seriji sa Crvenom zvezdom videli smo Ledeja čak i na poziciji krila, u petorci sa Smailagićem i Lesorom, gde je kretnjama karakterističnim za krilo (izlazi iz donjih blokada) zbunjivao Bena Bentila, terajući ga da ga juri van zone u kojoj se inače kreće i time ga uvodeći u probleme sa ličnim greškama. Ledej je Obradovićevo poverenje uzvratio na najpošteniji način-bio je najbolji kada god je ekipi to najviše bilo potrebno.
Slika: printscreen/TikTok
Mnogo je velikih i značajnih stranih igrača na visokim pozicijama prošlo kroz Partizan. Lorens Roberts, Jan Veseli i Aleks Marić izdvajaju se verovatno kao krem tog društva. Svi oni su na svoj način ostali urezani u sećanju verne Partizanove publike, jer su bili deo nečega posebnog tokom ere Duška Vujoševića. Ipak, nakon ovako impresivne sezone Partizana uzimajući u obzir sve okolnosti, čini se da crno-beli Maunt Rašmor dobija i četvrto lice na pijedestalu-Zeka Ledeja, tihog, manje opevanog heroja Partizana u povratničkoj evroligaškoj sezoni.
Luka Kostić
Mihajlo Marković
