Denver Nagetsi su počistili Los Anđeles Lejkerse u finalu Zapada i slavili takozvanom “metlom”, rezultatom 4:0. Tako su se plasirali u svoje prvo, istorijsko NBA finale. Zar to nije dovoljan povod za tekst?
Ako na navedenu konturu dodamo i činjenicu da u Nagetsima igra jedan Srbin, stvari već postaju zanimljivije i iz gledišta domaće javnosti, propraćenije. Pritom, taj Srbin nije neki turista sa tri minuta u proseku, već višestruki All – Star igrač, dvostruki MVP NBA lige i čovek koji će zasigurno postati legenda američkog sporta. Nikola Jokić. Ime koje se vrlo lako pamti, naročito ako ste igrali protiv njega. Međutim, o deranu iz Sombora smo već pisali, više puta, za različite namene i slučajeve. I naravno, uvek je ili nedovoljno ili suvišno.
Ovaj tekst biće posvećen celom sastavu Denvera, ekipi koja će debitovati u Velikom finalu, šrafovima koji čine uspešan i jedinstven mehanizam. Naravno, svaki mehanizam ima svoje glavne i rezervne delove, i ukoliko se oni pravilno raspodele, funkcija tog mehamizma može doći do izražaja.
Za razliku od nekih prethodnih sezona kada tim iz Kolorada nije posedovao sreću, realni kvalitet ali ni potrebno iskustvo za najveće domete, ove se dosta toga poklopilo. Pre svega, Džamal Marej, druga violina ekipe se nakon 16 meseci pauze od povrede vratio na parket. Majkl Porter Džunior je zagrejao stolicu i naučio osnovno gradivo timske košarke. Dovedeni su igrači sa pobedničkim, ispostavlja se i šampionskih mentalitetom.
Takođe, Majk Meloun, trener čiji je posao visio o koncu, probio je sopstvene okove i barijere. Tokom tekuće sezone, a posebno Plej – ofa povlačio je pametne i sigurne poteze. Shodno talentu i mogućnostima koje Nagetsi imaju. Prvo mesto na kraju regularnog dela bila je lepa najava u ovo čemu sada prisustvujemo. Ipak, takva pozicija mogla je lako postati kamen spoticanja i pritisak za mladi tim Denvera.
Upravo zato što su pritisak kanalisali u neophodan element svakog uspeha, tu su gde su.
Minesota, Finiks, Lejkersi – Gradacija dominacije
Jedan od ključnih razloga stanja na semaforu Nagetsa jeste forma. Preciznije, pravovremeno dizanje forme. Iako su imali turbulentan završetak regularnog dela, nisu paničili, bar ne na terenu. Efikasno su definisali uloge, i granice do kojih tela i glave igrača mogu ići.
Jer ko visoko leti, nisko pada, a Boga mi, Koloradovih 4401m nadmorske visine nije malo.
Kako je Plej – of odmicao, tako je i Denver srazmerno povećavao broj obrtaja.
U prvoj rundi, u seriji protiv Minesote, sačekali su da se dogodi očekivani harakiri protivnika. Razlika u pet utakmica iznosila je +44 uz solidno rezervisane Jokića i Mareja. Igrali su Nagetsi pod ručnom, dovoljno napadački potentni i opet defanzivno stabilni da dozvole samo jednu pobedu Minesoti, i to posle produžetka.
Denverovo izdanje pratilo je Nikolino – a ono je izgledalo – kao kada odete na basket, tamo se pojave neki klinci, par godina mlađi, pa vi razbacite koju, čisto radi poštovanja, malko se oznojite, koliko da misle da su bili dobri protivnici.
Sansi su već bila drugačija priča i mnogo veći zalogaj. Finiks je uz LA grad sa najvećim razvojem i imigracijom u Americi. Samim tim, pored Bukera, Pola i Ejtona koji su došli do Velikog finala 2021, bilo je potrebno još neko veliko ime, koje će privući silan narod u halu. Tokom februara, stigao je Kevin Durent. Ime uz koje se po “defaultu” lepe termini “supertim”, “prsten”, a neretko i “fijasko”.
Ovo poslednje ipak će se najviše pamtiti od sve tri Kevinove krilatice. Povreda Krisa Pola samo je još više navela Montija Vilijamsa (sada već bivšeg trenera Finiksa) da svu kreaciju prepusti Bukeru i Durentu.
Nagetsi su sa druge strane odličnim promenama odbrane nad tandemom iz Arizone, Jokićevim tripl – dablom u proseku i neophodnim iskakanjem Džamala pokazali da je košarka i dalje kolektivni sport. Besumučne simultanke Kevina i Devina završile su se neslavno – sa -41 koš razlikom u poslednje dve utakmice.
Sledio je okršaj starih znanaca, srpske i Denverove publike – Los Anđeles Lejkersa. Ovom prilikom, moram odati priznanje upravi, Robu Pelinki, Lebronu, ili kome god, što su uopšte došli u poziciju da igraju Plej – of a kamoli finale Zapada.
Da, jesu u tom finalu pošteno osetili moć Nikoline mašte uzimanja i pogađanja nerealnih šuteva i Džamalove rerne koja zna da izazove požar i u rođenoj kući. Međutim, nisu se obrukali.
Daleko od toga da je sve bilo bajno i sjajno, jer iako su Nagetsi vodili i sa +20 umeli su pre svega svojim greškama dopustiti da se Lejkersi vrate do granice izjednačenja. Dalje nisu mogli, upravo, jer je Denver znao gde je dosta i kada mora da se doda gas.
A kada nakon tako ubedljivog poraza, Lebron Džejms izađe sa komentarom da je ovo najbolji tim protiv koga su igrali od kako je on došao među purpurno – žute, onda svaka dalja priča i potvrda Denverove dominacije kroz ovaj Plej – of nije potrebna.
SVI ZA JEDNOG, JEDAN ZA SVE
Iako zvuči kao obična floskula, ona u primeru Denvera i rezultata u poslednjih mesec dana itekako ima smisla. Jer da, Nikola jeste alfa i omega ovog tima, neko ko kontroliše skok, razigrava saigače, ubacuje kada je bitno. Međutim, ima momenata, što je sasvim normalno i ljudski, kada on splasne, promaši, ne bude u izvodljivoj poziciji za šut. Tada je bitno, a to se u ovom Plej – ofu pokazalo da iskoče drugi – Marej, Porter, Eron Gordon, sada već češće i Koldvel Poup i Brus Braun.
Lejkersi su pokušali da udvajanjem zaustave Jokića i u nekoj meri jesu poenterski spustili njegove svakako istorijske brojke. Ipak, tako su samo otvorili ostala oružja Denvera. Procenti tima iz Kolorada su išli na skoro 40% za tri i 50% za dva što je za ovu fazu sezone ozbiljna pristojnost.
Majk Meloun je u potpunosti smanjio rotacije, sveo tim na šest/sedam igrača – povremena iskakanja Krisa Brauna i Džefa Grina i sve karte stavio na veru u sigurnost i uigranost svojih momaka. Za razliku od prethodne dve sezone, kada je jedina karta bila Džoker, sada Meloun ima i drugog zeca iz rukava.
U zapadnom svetu, svi društveni tokovi, računajući film, muziku ili sport, vezani su za tandeme. I najveći solisti su pored sebe imali dobrog scenaristu, kompozitoru, beka – šutera. Desnu ruku koja će ih odmeniti i pokriti. Džamal Marej nije Jokićeva verna senka niti šleper za njegove uspehe. Ali jeste igrač koji zbog povreda nije stekao konstantnost, okružen amplitudama – dobre i loše igre.
Tako je u drugoj utakmici protiv Lejkersa imao do četvrte deonice 5/17 iz igre, a onda u poslednjih 12 minuta postigao 23 poena uz 6/7 iz igre i četiri trojke. To je Džamal – uvek dovodi do granice ludila, nekada svoje, a u ovom Plej – ofu, na sreću, više tuđe navijače.
Kao što je napisano u uvodu i kao što verujem svi znate (jer su Denver i Nikola postali posle Željka i Partizana novi mejnstrim u Srbiji), ovo je istorijsko, prvo učešće za franšizu u Velikom finalu. Pitanje je da li će im se naredne/ih sezone ukazati slična prilika. Ne, jer nisu kadri za to, već zbog trenda da se skoro svake godine menjaju finalisti.
