Najlepše i najteže momente u životu čovek doživi kada se najmanje nada. Dragi ljudi iznenada nestaju, devojke se iznenada pojavljuju u našim životima, isto tako nenadano i odlaze iz istih. Baš tako, spontano, iznenadno počinje priča o živom božanstvu. Božanstvu koje je uvek bilo na mestu na kome treba biti, onda kada je bilo najpotrebnije i kada se niko nije ni nadao.
Na leto 1991. godine, godine kada je užasan, bratoubilački rat u bivšoj Jugoslaviji bio na svom početku, u Beogradu pod sankcijama, svoju prvu godinu prelaska u Halu Pionir (danas Aleksandar Nikolić) iz Hale Sportova (danas Ranko Žeravica) dočekao je beogradski Partizan sa svojim novim trenerom. Dojučerašnji saigrač Đorđevića, Danilovića, Nakića, Koprivice i svima poznate ekipe, Željko Obradović je postao trener. Svaki poznavalac domaće košarke verovatno zna tu priču kako je Željko postao trener crno-belih.
Sama priča o sportskim sankcijama i nemogućnosti igranja domaćih utakmica u Pioniru, Partizanu iz Fuenlabrade i osvajanju nečega što nije niko tih godina nije očekivao. Partizan je na proleće 1992. godine, u Istanbulu, čuvenom trojkom Saše Đorđevića odveo sebe, svoje saigrače, trenera i Partizan u legendu.
Za tada neiskusnog trenera Željka Obradovića je to bio samo početak. Bila je to prva evropska titula koju je osvojio je sa svojim voljenim klubom. Nakon Partizana, Željko je osvojio tu istu Evroligu još OSAM puta, što nikome nije, niti će ikada više poći za rukom. Njegovi rezultati su nešto o čemu je suvišno pričati.
Ponovo palim vremeplov, doduše samo dve, tri godine unazad od ovog trenutka. Nakon Covid lockdowna, nezavršene “Trinkijerijeve sezone”, Partizan je na leto 2020. godine preuzeo Vlado Šćepanović. No, nije se dugo zadržao, njega je nasledio simpatični makedonski stručnjak, Sašo Filipovski. Svi znamo kakve je “rezultate” beležio crno-beli tim tih sumornih meseci. Na kraju je istu sezonu priveo kraju u domaćoj ligi pomoćnik, Aleksandar Matović. Sva ova dešavanja je propratio sa tribina Željko Obradović. Iako su tribine zbog Korone bile prazne, on je pratio svoj klub na skoro svim domaćim utakmicama.
Partizan je proživljavao ponovo teške dane, iako smo svi mislili da je njima kraj došao. Kao da se nekada trofejni klub polako gasio i gubio sjaj, bio na izdisaju. Željka je to zabolelo. On je bio na odmoru nakon uspešne epizode u Fenerbahčeu, ali Partizan je probudio onaj dobro poznat osećaj u njemu. Osećaj koji svi imamo kada se nekome koga volimo nešto dešava. Osećaj odgovornosti pomešan sa velikim emocijama.
Kada je čovek okupiran emocijama, on ne zna za racionalnost, a iracionalni ljudi su ludi – makar tako kažu.
Sedamnaestog dana juna 2021. godine obelodanjena je informacija koja je sve Grobare, ali i ostatak Evrope, malo je reći – šokirala je bila: “VRATIO SE!” Da, Željko Obradović se vratio u svoj Partizan. Baš sa mesta odakle je sve počelo. Vratio se da pomogne svom klubu i udahne mu nov život.
Kada pišem o stvarim koje u meni bude emocije, često izgubim moć baratanja rečima kojima bih TO NEŠTO približio. Tako je i u ovom slučaju. Svi mi, naklonjeni ovom timu, od njegovog povratka – do danas živimo san. San koji nam niko ne može zabraniti da sanjamo. Na svom predstavljanju, odnosno prvoj konferenciji za štampu, Željko je na pitanje “zbog čega se vratio” odgovorio toliko upečatljivo, da kada god se nalazim u nekoj nedoumici uvek to kažem sebi – “ZAR LUDOST NEKAD NIJE DOBRA?!”
Ludost je sve ono čemu se trebamo voditi kada volimo nešto, prepustiti se toj ludosti, baš kao Željko.
Za reči posvećene ovom čoveku ne treba neki povod, ali da, najveći evropski trener svih vremena slavi danas svoj 63. rođendan. Večeras, u pola devet Željkov Partizan ima priliku da mu ulepša ovaj dan i čestita mu na najlepši način – pobedom u Milanu protiv Armanija koja bi bila od ogromnog značaja u borbi za plej-of Evrolige.
Željku fali još jedan trofej ovog takmičenja da zaokruži krug. Da bude DESET, a svi znamo da on čeka da ostvari jedan davni san i da daruje sve što se daruje… Sve za ljubav, sve za Partizan. On je tu i na dobrom je putu, svi znamo na šta impliciram i dosanjaćemo jedan davni san, siguran sam u to.
