Bivši trener Partizana, Duško Vujošević, u intervjuu za Sport Klub pričao je o odlasku Željka Obradovića sa klupe Partizana.
Vujošević ističe da se Obradović dugo borio, ali nije mogao da kontroliše svlačionicu:
„Mislio sam kao i većina, sezona nije išla dobro. Pokazalo se da grupa ljudi, koja je praktično stvarana dve godine, osnov ovog tima, kupovani su i na taj način uklapani u ekipu. Pokazali su nedovoljnu spremnost za žrtvovanje, entuzijazam i ljubav prema klubu. Sve to nije dobro funkcionisalo. Željko sa tolikim autoritetom, više nije mogao da podnese sve to od spoznaje da ne kontroliše svlačionicu. A time da ne može da dođe do tih igrača u ključnim momentima, da ne rade na terenu ono što je tražio, verovatno i na treningu, kao i u preostala 24 sata kada je u pitanju način života. Borio se dugo, nisu bili dobri rezultati, a on je sve to teže i teže podnosio i, na kraju dao ostavku. Očekivao sam da bude do kraja sezone, ali se na određenim mečevima videlo da ima i zdravstvene probleme, da to vrlo teško podnosi… Ali, kada je usledila vest koja je negde trebalo da bude očekivana, toliko je bila i kao grom iz vedra neba, apriori je smatrano da bi on trebalo da ostane do kraja i proba da se izbori sa situacijom“.
Zatim je pričao o tome kako klub ne sme da dozvoli da svlačionicu nose stranci:
„Imam iskustvo. Pa, gro tima u selekciji moraju da budu domaći igrači, oni koji su vezani i emotivno, ne samo poslovno za klub. Ne sme da se dozvoli da svlačionicu nose stranci, odnosno američki igrači. Oni su veoma dobri košarkaši, prošli velike sportske škole u zemlji gde je utemeljena kultura košarke, pa čovek ima mogućnost da se u to uključi od prvih dana života i postepeno postaje igrač. Ali, to su akteri koji najčešće nemaju emociju prema klubu gde su došli. Oni su tu pristigli da profesionalno rade posao, za novac. I najčešće ga rade profesionalno, ali to nije dovoljno u sportu. Potrebno je da imaš emociju, strast prema igri, klubu, publici… Pokazalo se, da najveći deo tima ne može da bude sastavljen od stranih igrača. Tu su trebalo da budu Balša Koprivica, Vladimir Lučić i još neki igrači, koje je Partizan pokušavao da vrati, negde u odnosu 50/50 odsto. Nije matematika, ali je bila mogućnost da oni aromatizuju, oboje svlačionicu, odnos prema treningu, životu… A da ne pričam utakmicama, prepoznavanju večitog derbija, koliko je to važnije nego kada se igra protiv nekog drugog kluba. Da je Evroliga najvažnije klupsko takmičenje, mada nije možda dobar primer za nešto drugo što sam hteo da kažem. Svesnost da u Evropi ima ispadanja iz različitih ligaških formata, dok u NBA toga nema. Naravno da je tamo veoma značajno biti prvak, a sa druge strane, možeš i da si među poslednjima u profesionalnoj ligi, pa imaš prioritet u izboru na draftu“.
Ističe da ga bole dešavanja u Partizanu u poslednje vreme:
„Da se zviždi svojim igračima, navija protiv svog tima, to je nešto… Sasvim je u redu da se protestuje, traži odgovornost ljudi iz kluba što je došlo do situacije da je Obradović procenio da bi trebalo da ide. Ali, posle toga, one gramatičke igre da li je dao neopozivu ostavku kako je već ‘pi ar’ kluba formulisao u dogovoru sa njim ili konačnu, pa da li je bila zapeta ili nije, to već prelazi u nešto drugo. Očigledno da su neki ljudi, čiji je interes puno bio ugrožen, a bili naslonjeni na Željka i njegovo prisustvo na raznorazne načine, učestvovali u kreiranju atmosfere, koju je bilo lako stvoriti jer je postojala emocija prema njemu i pre toga. Ta emocija je iskorišćena da dolazi do tih protesta. Pa i da Partizanovi navijači izgube sve one simbole vernosti i ono što ih je činilo najboljima na svetu. I to traje još i dan danas, to nije više onaj isti klub koji je bio ranije. Tako da mene to, sa strane košarke, koja mi je još u životu jako važna, boli“.
