Sezona koja je trajala skoro 300 dana zvanično je završena. Novi vladar regiona postao je tim Partizana. Šta je rezultiralo da Crvena zvezda posle decenije preda tron u redovima ispod.
Pre dva meseca imali smo priliku da čujemo Janisa Adetokumba koji je nakon rane eliminacije u Plej – ofu objasnio njegovo viđenje uspeha u sportu. Zapravo, odgovorio zašto misli da je uspeh samo misaona kategorija koja u praksi nema pokriće. Verujem da je većina vas pročitala tu izjavu, a ako niste, potrudiću se da je izložim u najkraćoj formi. Naime, Grk je za primer uzeo Džordana i njegovih devet sezona u kojima nije bio šampion. Pitao je novinara da li su te sezone bile neuspešne, jer nije osvojio prsten.
Napomenuo je još i činjenicu da Baksi nisu bili prvaci 50 godina i kako je to sve “normalno” ili preciznije – kako su to bili “koraci ka uspehu”.
Ipak, ono što je Janis zaboravio da kaže, vrlo perfidno, okrenuvši stranu na filozofski deo, svojstveno narodu koji predstavlja, jeste činjenica da je njegov tim bio prvi na kraju regularnog dela, da je ispao u prvoj rundi i to od Majamija, koji se jedva provukao kroz Plej – in fazu, nebitno što će posle taj Majami dogurati i do Velikog finala.
Pošto smo prošli kroz Janisovu tezu o žrtvi i krivici, vreme je da se posvetimo ekipi Crvene zvezde i analiziramo sve što se dešavalo tokom ovih deset meseci. Da li bi se sezona iza nas ona mogla nazvati uspešnom ili ne? I to ne samo sa gledišta terena, jer je kroz “Mali Kalemegdan” prohujalo puno vetrova koji nisu direktno uticali na poene koliko na sam ishod.
Zvezda sezonu 22/23 završava sa dva trofeja u vitrinama – oba nacionalna, Kupom Radivoja Koraća i Superligom Srbije. Evropsku turneju obeležili su i usponi i padovi, generalno manjak konstantnosti u odsutnim trenucima kao ključni razlog 10. pozicije na tabeli (17/11). Za kraj, u finalu ABA lige, posle pet utakmica presto je predala Večitom rivalu, Partizanu.
Zvezdin rolekoster emocija i rezultata
Ako se sagledaju svi delovi dramske kompozicije, reklo bi se da ih je crveno – bela javnost itekako ispunila. Uvod u sezonu doneo je drugačiju viziju uprave. Nakon duple krune, Dejan Radonjić je otišao putem Atine (gde se proveo kako se proveo), dok je njegovo mesto preuzeo Vlada Jovanović. Perspektivni stručnjak, bez većeg i ozbiljnijeg angažmana, specijalizovan za rad sa mlađima što u timu poput Crvene zvezde svakako nije bilo moguće.
Samim tim, posle 1/6 u Evroligi postalo je jasno da tako više neće ići. Odluka je pala na proverenu, crnogorsku vezu, te je iz Španije za zadatkom da ugasi požar, doleteo Duško Ivanović. Sve ono što je nedostajalo Jovanoviću, za vrlo kratko vreme, nadomestio je Ivanović. Popularna “čvrsta ruka”, mnogo ozbiljniji i energičniji pristup radu, ali i ključno – pobede u Evropi donele su osećaj ohrabrenja.
Da osećaj ne bude samo mrtvo slovo na papiru pokazalo je stanje na semaforu – od 15 utakmica do kraja godine, u 13 je slavila Zvezda. Trka za Top8 postala je itekako izgledna, posebno posle novih dolazaka. Argetinski tandem bekova – Luka Vildoza i Fakundo Kampaco zajedno sa Nemanjom Nedovićem trebali su da čine udarne opcije Duškove igre i predvodnike navijača o evropskom snu.
Taj san se nažalost izjalovio i za kratko vreme, usled brojnih nekošarkaških faktora, postao noćna mora. Kampaco je zbog zabrane tek u martu (došao krajem 2022.) zaigrao za tim, Vildoza koji je bio MVP meseca decembra nestao je u novoj godini, a Nedović zajedno sa nekolicinom drugih igrača nije pronalazio očekivanu formu. Zvezdin let do neslućenih visina, doživeo je nesnosan pad kako u Evroligi tako i u ABA ligi.
Od utakmice sa Žalgirisom (20.01.) pa u narednih dva meseca ekipa je imala i vrhunac i nagli obrt radnje. Titula nacionalnog kupa izgledala je kao krucijalni “comeback”, ali su neočekivani porazi od Albe, Bajerna, Cibone i Panate bili šamar čitavoj sezoni i nadanjima.
Prvenstveno zbog prosipanja bodova protiv timova slabijeg kvaliteta i mesta na tabeli. Međutim, način na koji su se porazi dogodili su takođe učinili čitavu situaciju apsurdnom. Sasvim pristojna igra u prvom poluvremenu i onda kao po mantri raspad – fizički i mentalni uslovili su kasnije i rezultatski.
Dve strane medalje “The Trojke”
Bekovsku liniju koju je Crvena zvezda imala ove sezone vrlo je verovatno najjača u njenoj istoriji. Osim Stefana Markovića, Nikole Ivanovića i Ognjena Dobrića (koji su i prošle godine zauzimali značajan prostor), glavnu reč je vodio trio u sastavu Nedović – Vildoza – Kampaco. Uprkos širokom repertoaru tih igrača, navijači su morali da se zadovolje tek šestomesečnoj predstavi koja se pritom završila pomešanih osećanja.
Ako zanemarimo rezultate u Evroligi i sav reper nam bude peta utakmica između Partizana i Zvezde, lako zaključujemo da je doprinos u najbitnijim trenucima nedostajao. Trojica košarkaša su u petoj utakmici zbirno postigli 28 poena (Nemanja 12, Facu 10 i Luca šest) – za ukupno 32,6% iz igre dok je sam Kevin Panter na drugoj strani imao 32 poena uz 65% iz igre.
Tu poenta nije na kapitenu crno – belih, već na činjenici da Ivanović nije dobio ono što mu je realno trebalo od igrača koji su upravo i dovedeni zbog takvih utakmica.
Danas je stigla zvanična potvrda navoda još od pre par meseci da je Luka Vildoza novi košarkaš Panatinaikosa. Drugi Gaučos je verovatno još traženija roba a gde ćemo ga gledati naredne sezone teško da iko zna – osim možda vrtić u kom je išla njegova ćerka u Beogradu.
Nemanja Nedović će zasigurno ostati, a pored njega, za sledeću sezonu ugovor imaju još samo mladi Dalibor Ilić i Nikola Topić dok je Laziću i Mitroviću ponuđen produžetak saradnje. Stefan Marković je nakon 18 godina okačio patike o klin, Ognjen Dobrić navodno prelazi u Virtus, a Filip Petrušev se seli u SAD na raport Filadelfiji 76ers.
Kada se sve sabere i oduzme, Zvezda je u duhu svojih glavnih igrača – La Argentinosa obeležila sezonu. Bilo je vatreno, emotivno i dinamično. Bilo je i momenata radosti i momenata tuge. Za kraj, ne kaže se džabe da je Tango upravo tužna misao koja se pleše.
