Svoju igračku karijeru završio je 2021. godine, a od 2022. pa sve doskora bio je tim menadžer Mege. Sada, vreme je da se Novica Veličković vrati u svoju drugu kuću, Partizan.
U Partizanu će zajedno sa Milenkom Tepićem i Aleksandrom Bućanom biti deo omladinskog pogona, zadužen za razvoj igrača. Radom na terenu, ali i razgovorima, prenošenjem iskustva.
„I u Megi sam donekle radio sa igračima. Volim rad sa mladima, taj osećaj kad vidiš da je neko napredovao, tokom sezone postao bolji i kvalitetniji me ispunjava. A volim i da sam na terenu, da držim loptu u rukama. Povratak u Partizan, to je povratak kući. Nema šta da se doda”, počeo je Veličković priču za Meridian sport.
Počeci i odrastanje u crno-belim bojama.
„Partizan je mnogo veliki, kroz istoriju škola našeg kluba je bila jedna od najboljih u Evropi. Mislim da velikim radom možemo da dođemo do nekih novih klinaca, budućih igrača, što nam je i cilj. Mora da postoji plan, sistem i količina rada koju deca mogu i treba da iznesu. Ako se radi kvalitetno, u meri kojoj je potrebno, nemoguće je da se ne vidi napredak. Te godine kad sam došao u Partizan bile su ‘paklene’. Počev od toga da je bila najkvalitetnija kadetska ekipa, kasnije juniori, pa na to treba nadovezati i mladi tim Partizana. Na treningu sam na mojoj poziciji imao priliku da igram protiv dvojice, trojice momaka jednakih talentom. Nijanse su odlučivale, ali neka vrsta takmičenja bila je svakodnevna. Kad igramo jedan na jedan moram da te dobijem, da se pokažem… Kao klinac bio sam malo u strahu od veličine kluba, plus je tu bila i želja da ne uprskam tu moguću šansu ako dobijem za prvi tim.”
Danas je dostupnost informacija veća nego ikada.
„Za razliku od nas deca sad na mrežama imaju priliku da vide neke poteze u roku od dve sekunde, šta je uradio ovaj ili onaj igrač, mogu da vrate da pogledaju utakmicu. Treba se prilagoditi ovom vremenu idu u korak sa njim. Ali, neke stvari sigurno ostaju iste, u kući i na košarkaškom terenu i tu nema mnogo odstupanja. Najbitnija je ljubav prema košarci, to je isto i za jedno i za drugo vreme. Ako je voliš, ako si joj predan, možeš da očekuješ mnogo. Ako je drugačije, košarka te neće nagraditi.”
Privlačenje novih klinaca…
„Verovatno je preduslov da dete pogleda prvi tim, zavoli igrače i konektuje se sa košarkom. Grb Partizana je poseban i uradićemo sve da deca zavole košarku i ostanu u njoj. Kad zavole loptu i druženje sa 15-20 vršnjaka na treningu, onda imaš i preduslov za kvalitetan rad.”
U svemu je bitno je da deca imaju i svoje uzore među sadašnjim prvotimcima.
„Kao što sam ja počeo zbog Čubrila. I kupovao patike kao njegove, doduše moje su bile ‘fejk’… Voleo bih da i ubuduće naši klinci imaju svoje idole, koga da gledaju, kao kad se Bogdanović pojavio. Dan danas se priča o Bogdanovoj seriji, a prošlo je i proći će mnogo godina da je neko nadmaši.”
Igranje za Real Madrid i Partizan sigurno je značilo da se upozna sa sistemom funkcionisanja velikih klubova.
„Uvek treba od prvih. Kad smo gledali nešto za fondaciju, uzeo sam da gledam sastave od 50-ih godina, pa nadalje… Kad vidiš koliko je trajalo, pa kad je došao prvi trofej, shvatiš da je ta priča stvarno ogromna. To deci ne treba da bude teret, nego želja da dostignu te visine, kao što je meni nekada bila želja da se upišem negde”, kaže Veličković, nastavljajući sa vrlo zanimljivom anegdotom.
„Kad sam došao u klub i prvi put stao ispred Danilovića, imao sam 14 godina i pružio ruku… Stisak je bio slabašan. Tad mi je rekao: ‘Tako se ne rukuje košarkaš Partizana!’ Odmah posle toga, a biće tako do kraja života, svima jako stiskam ruku. Jednostavno upiješ savet odmah. Ponavljam, ne treba nikome to da predstavlja teret, već isključivo da budi poštovanje i motiv.”
I logično je da Veličković na pitanje koji je tim najbolji odgovara kao iz topa:
„Partizan. Zauvek.”
Kompletan intervju možete pogledati na Jutjub kanalu Meridian Sporta, gde se Veličković dotakao i odlaska mladih igrača na koledž, zašto ne može bez Partizana…
