Evidentan je problem proizvodnje igrača za seniorsku košarku. U medijima i na društvenim mrežama se već sezonama unazad vodi polemika o broju domaćih igrača u našim klubovima.
Bezbroj stranaca različitih kvaliteta je prošlo kroz srpsku košarku u poslednjoj deceniji i javnost ih vidi kao jedan od gorućih problema. Javljaju se raznorazni tekstovi i izjave protiv stranaca u srpskoj košarci.
Taj narativ bi bio legitiman devedesetih godina, kada smo imali jaku domaću ligu. Tada smo bili u periodu tranzicije i nemaštine na državnom nivou i nismo imali neka bolja rešenja.
Imali smo mešavinu iskusnih igrača iz stare ex yu škole košarke i mladih snaga koje su pomerale ratne okolnosti. Budući da smo bili pod sankcijama, tada je bilo nezamislivo dovesti stranca.
Paradoks je da smo u tim nedaćama uzeli tri zlata (EP 1995 i 1997, SP 1998.), olimpijsko srebro 1996. i bronzu na EP 1999. Sve je to još uvek bio produkt jugoslovenske škole košarke. Početkom novog milenijuma, veliki deo tih igrača se penzionisao ili je prošao zenit karijere.
Pad srpske reprezentacije kreće posle legendarnog fijaska na EP 2005. na kom smo bili domaćini. U tom momentu su se povukli iz reprezentacije Dejan Bodiroga, Željko Rebrača, Dejan Tomašević i Vlado Šćepanović. To prvenstvo je obeležila antologijska konferencija Željka Obradovića posle utakmice sa Francuskom, koji je takođe odstupio sa kormila nacionalnog tima.
Tu generaciju je nasledio serijal igrača koji iz ovog ili onog razloga nisu ispunili očekivani potencijal. Učestale ili teške povrede i tada nedorasli karakteri su ubrzali taj reprezentativni pad do povratka legendarnog Dude Ivkovića.
Što se tiče klupske košarke, Partizan je već uspostavio dominaciju na državnom nivou, dok je u tada novoformiranoj ABA ligi bilo neizvesno. Bila je tu ambiciozna Crvena zvezda i klubovi sa najperspektivnijim igračima u tom momentu, Hemofarm i FMP. Pratili su ih solidno Vojvodina i Metalac.
Različite su bile politike klubova, Partizan je bio stabilan evroligaš sa Duškom Vujoševićem na klupi. Crvena zvezda je konstantno težila da skine crno-bele sa trona uz veoma jaka imena na terenu i na klupi, dok su Hemofarm i FMP promovisali igrače iz svojih mlađih kategorija pojačane sa par iskusnjara ili jednog ili dva stranca sa koledža.
Partizan je imao specifičnu osnovu, sličnu možda Hemofarmu ili FMP-u – mladi, domaći igrači, par iskusnijih i jedan do dva stranca. Razlika među njima je bio trenerski kontinuitet koji je imao Vujošević, kao i majstorstvo Vujoševića da izvuče maksimum iz svojih igrača.
Nekoliko godina kasnije, ponovo dolazi do preraspodele snaga među manjim klubovima, ali gubimo tada Hemofarm i FMP u svom izvornom obliku – jake mlađe kategorije sa prostorom u prvom timu.
Međuprostor sa jakim mlađim kategorijama sa određenim prostorom u prvom timu popunjava Mega. Međutim, Mega nema velike rezultatske ambicije za razliku od Hemofarma i FMP-a.
Osnovni cilj Mege je priprema igrača za NBA draft, odnosno projektovanog prospekta za tu sezonu.
Taj sistem koliko je dobro doneo Nikoli Jokiću, koji je bez dileme bio prekretnica ovog kluba, toliko je bio poguban za pojedine igrače poput Radeta Zagorca, Nenada Miljenovića, Nemanje Dangubića, itd. gde se očigledno negde pogrešilo u proceni njihovih krajnjih dometa.
Elem, klubovi koji su najviše na tapetu javnosti što se tiče broja stranaca, Partizan i Crvena zvezda.
To su trenutno naši predstavnici u Evroligi, odnosno jedini naši predstavnici u evropskim takmičenjima. Da bi bili konkurentni na više frontova, oni nemaju luksuza da igraju sa nekadašnjim modelom koji je negovao Duško Vujošević u Evroligi.
Zamislite danas te dve ekipe sa nekoliko mladih igrača (jedan obavezno u prvoj petorci), par domaćih ili regionalnih prekaljenih igrača, tzv. osigurača koji će da pokrivaju greške mladih i jednog do dva stranca (jedan na poziciji plejmejkera, drugi na centarskim pozicijama).
Koji bi rezultat ostvarili u današnjem formatu Evrolige?
Crvena zvezda trenutno ima 11, a Partizan šest domaćih igrača (sa Panterom sedam). Od toga van stroja su Nedović, Ilić, Topić i Kuzmić, dok Raduljica nema veliku ulogu. Kod crno-belih su već duže vreme povređeni Avramović i Smailagić.
Još veći paradoks je da Baskonija koja je u razmaku od nekoliko dana dobila oba večita rivala ima samo JEDNOG domaćeg igrača, koji ima epizodnu ulogu (Dani Diez, nekadašnja nada madridskog Reala).
Prethodna dva pasusa definitivno pobijaju priču o uticaju domaćih igrača na igru večitih rivala. Preciznije rečeno, stranci su ti koji bi trebalo da prave razliku u korist ekipe, dok su domaći igrači kvalitetna podrška.
Međutim, dešava se situacija da je Džejlen Adams potpuno izgubio ulogu kod crveno-belih, a doveden je kao veliko pojačanje, dok Džon Holand pomalo štrči, igra od sjaja do očaja i nazad, sa neretkim padovima koncentracije u oba pravca.
Kod Partizana je Kevin Panter na udaru javnosti, ali to je igrač koji će svoju formu sigurno pronaći i konferencija za štampu Željka Obradovića posle utakmice u Baru je dovoljno rekla koliko Željko veruje u svog kapitena. To poverenje je ekspresno opravdao protiv Žalgirisa, svega tri dana posle utakmice u Baru.
Zanimljivo je konstruisana ekipa FMP-a od kada je na njegovom kormilu mladi stručnjak Nenad Stefanović.
To je izuzetno homogeni skup mladih igrača iz juniorskog pogona Crvene zvezde, nekoliko relativno neafirmisanih stranaca i par iskusnih igrača kao njihova potpora. Prošle sezone su relativno lako obezbedili opstanak u ABA ligi i bili izuzetno tvrd orah svim rivalima.
Ove sezone su imali odličan start u regionalnom takmičenju, dok im je zamalo izmakla FIBA Liga Šampiona.
Marko Cvetković, pomoćni trener Igokee je imao zanimljivo viđenje ove situacije.
On je pred ovu sezonu u podkastu Sport Juga kod Dragana Panajotovića istakao veliki pritisak rezultata kod Crvene zvezde i Partizana kao razlog za veliki broj stranaca u ovim ekipama (17. minut na snimku).
Tu tvrdnju je potkrepio činjenicom da naši predstavnici u Evroligi nemaju desetogodišnje licence kao deo klubova u Evroligi i da nemaju luksuza da toliko rizikuju sa selekcijom igrača, što znači da se traži instant kvalitet.
Takođe je naveo i da se promenio koncept samog pripremnog perioda.
Postoji pravilo da evroligaški klubovi mogu da krenu pripreme najranije 35 dana pred početak prve utakmice.
To je malo za neku mladu ekipu i kosi se sa nekadašnjim načinom rada trenera u bivšoj Jugoslaviji.
Milovan Stepandić, legendarni stručnjak i trener brojnih srpskih klubova, je na konferenciji posle Kupa Radivoja Koraća 2008. u Nišu i poraza njegovog tadašnjeg kluba Borca iz Čačka od Crvene zvezde zapazio veliki jaz između ekipa iz ABA lige i iz KLSa.
Isto tako je podvukao i razliku između ekipa iz prvoligaškog i drugoligaškog karavana.
Kao osnovnu razliku naveo je drastično oštriju i čvršću igru ekipa iz višeg ranga, pre svega u fazi odbrane, gde je izuzetno teško prilagoditi se tolikom intenzitetu rivala, što je ujedno bio i osnovni razlog poraza od crveno-belih.
Požalio se i na tretman manjih klubova u medijima i da domaća liga nije medijski bila dovoljno ispraćena i da su ti manji klubovi pravili igrače za tada najveće klubove Partizan, Crvenu zvezdu, Hemofarm i FMP. Istakao je kako uskoro nećemo ni to imati.
Upozoravao je na tu preveliku razliku među klubovima, kao i da naše domaće takmičenje ne sude najbolje sudije. Decenijama kasnije, to je bitno uticalo na kvalitet domaćeg prvenstva.
Tadašnji trener Crvene zvezde, Stevan Karadžić se nadovezao na kolegu Stepandića i dodao je da je već tada krenuo odliv tzv. srednjaka, odnosno solidnih igrača srednjeg kvaliteta.
Finansijska sigurnost je osnovni razlog migraciji te grupe igrača po ligama širom Evrope i regiona.
To danas predstavlja jedan od glavnih razloga zbog čega se klubovi u domaćoj ligi oslanjaju pre svega na jeftine strance. Naši igrači jednostavno ne žele da igraju ovde zbog stihijske organizacije domaćih klubova i činjenice da već godinama kasne plate.
Ova činjenica se kosi sa floskulom “nikad jača domaća liga“, jer jaku ligu ne čine samo igrači i treneri. Organizacija takmičenja predstavlja bitnu činjenicu i dodatno privlači domaće igrače i trenere.
Mi sada imamo situaciju da u nekoliko timova Košarkaške lige Srbije imamo po dva ili tri stranca.
Dobar deo tih ekipa se ne bori za ABA 2 ligu, već ih interesuje samo puki opstanak. Poslednjih godina je česta pojava veterana u svim rangovima po Srbiji.
Razumljivo je da mlađim igračima treba kvalitetna ispomoć starih kajli, međutim u pojedinim klubovima veterani igraju po 40 minuta, što je totalno nepotrebno, kako njima koji su psihofizički nespremni za toliki teret, klubovima koji se ne bore ni za šta, tako i mladim igračima kojima se čini medveđa usluga.
Na to je upozoravao i legendarni Boško Đokić u svojim kolumnama, gde je svojevremeno izjavio kako nema nameru da trenira svog igrača do 41. godine, iako su privatno bili jako dobri prijatelji.
Ima istine i u tome da su mladi veoma nestrpljivi što se tiče minutaže i pojedinci su prilično nedisciplinovani što se tiče terena, a i izvan njega.
Sa druge strane, jako su veliki pritisci na njih i prvi su na tapetu kada ekipama krene po zlu. Trpi im minutaža i postaju nervozni, što opet ne bi smelo da bude opravdanje za nezalaganje na treninzima.
To liči na lažno poverenje igračima, nikako na plansko puštanje u vatru tih mladića. Opet, ti igrači moraju da zasluže poverenje trenera i čelnika klubova i da im se to poverenje i vrati.
Sa druge strane, imamo i izrazito mlade ekipe u domaćoj ligi, kao što su to OKK Beograd i Dynamic VIP PAY, ali to su jednostavno priče za sebe i takva je klupska politika – promocija mladih igrača kroz te klubove i spremanje za njihove dalje karijere, nešto poput Mege, pod čijim je patronatom slavni klub iz Žućkove avlije – OKK Beograd.
Imamo još nekoliko primera prilično mladih ekipa.
To su Sloboda iz Užica, gde je legendarni košarkaš i funkcioner Ratko Raša Radovanović postavio određeni sistem gde je takođe cilj promocija mladih igrača uz podršku nešto iskusnijih saigrača, kao i filijala Partizana Dunav iz Starih Banovaca. Vršac već sezonama unazad ima jednu mlađu ekipu, ali je definitivno daleko od svojih najboljih dana.
Sve te ekipe u stvarnosti nisu dovoljno konkurentne da bi se nosile sa abaligaškim klubovima, Partizanom, Crvenom zvezdom, FMP-om, Megom i Borcem.
Posle opsežnog izlaganja gde sam u najkraćim crtama pokušao da obuhvatim više faktora što se tiče domaćih klubova, dolazimo do glavnog pitanja ove izuzetno široke tematike.
Da li su naši domaći igrači potcenjeni ili precenjeni?
Rekao bih da nema tačnog odgovora. Mnogi stariji treneri se drže krilatice da bez domaćih igrača nema uspeha.
Tu činjenicu dodatno potkrepljuju dokazima da smo najveće uspehe ostvarivali kada smo imali pretežno domaće igrače u našim klubovima.
Duško Vujošević i Dejan Radonjić su bili poslednji primeri trenera koji vole pretežno domaću osnovu igrača, uz par jakih stranaca.
Ipak, danas prisustvujemo vremenima gde domaći igrači i nemaju veliku ulogu ili su to prekaljeni veterani pred kraj karijere (Serhio Ljulj, Serhio Rodrigez, Rudi Fernandez…).
Dovoljno je pogledati prošlosezonska finala Evrokupa i Evrolige i ulogu domaćih igrača u sve četiri ekipe.
Anadolu Efes kao prvak Evrope je u finalu od turskih igrača koristio samo naturalizovanog Šejna Larkina. U sastavu su bili još i Erten Gazi i Bugrahan Tundžer koji nisu ulazili u igru.
Real Madrid je uz pomenute Ljulja i Fernandeza koristio još i Alberta Abaldea. Mladi Huan Nunjez nije ulazio u igru.
Bolonjski Virtus je u finalu Evrokupa sa Bursom u sastavu imao prekaljene kapitena Marka Belinelija i naturalizovanog Danijela Heketa, kao i reprezentativce Alesandra Pajolu, Amedea Tesitorija i Nikola Maniona.
Tesitori i Manion su ušli u igru kada je utakmica već bila rešena.
Naš Dušan Alimpijević, trener godine i finalista Evrokupa sa Bursom nije imao veliki fond igrača, ali je iz te ekipe izvukao maksimum. Od turskih igrača veliku ulogu je igrao Onuralp Bitim, Metin Turen je krpio stvar na unutrašnjim pozicijama sa klupe, dok je Omer Utku Al bio epizodista na poziciji plejmejkera.
Ostali turski igrači, na čelu sa tadašnjim kapitenom, Birkanom Batukom koji se mučio sa povredama, nisu imali puno prostora.
Možda najbliži odgovor na ovo pitanje, dao je trener Partizan Mozzart Beta Željko Obradović.
Na prvom treningu Partizana ove sezone, jedan od novinara je postavio pitanje Obradoviću vezano za broj domaćih igrača u taboru crno-belih.
Željko Obradović je odgovorio da on ne deli igrače po tome ko je domaći igrač, a ko stranac, već deli po tome koliko se ko zalaže na treninzima i utakmicama, samim tim i da bude deo Partizana.
Dodao je da će da se vredan i posvećen igrač uvek izboriti za svoj status i da igrač može isključivo sam sebi da smeta u nameri da postane dobar igrač.
Ovime ću i da završim polemiku o uticaju domaćih igrača, gde je Željko Obradović dao možda i najtačniju dijagnozu cele ove situacije.
Kao što je u tekstu i kod Željka pomenuto, svi igrači moraju da zasluže svoju šansu i sasvim je nebitno ko je mlad, star, domaći ili stranac, ukoliko doprinosi ekipi, za njega će uvek biti mesta gde god bude igrao.
Bilo to u Srbiji, inostranstvu ili u nacionalnom dresu, sasvim je nebitno.
