Uroš Trifunović, novi igrač Makabija iz Tel Aviva predstavio se medijima u Izraelu. Komentarisao je svoje ambicije od starta karijere, put koji je prešao i konačno svoje utiske za kratko vreme u timu Ponosa Izraela.
Jedini plan i jedini mogući put se obistinio, Uroš je postao profesionalni košarkaš.
“Pitali su me šta bih bio da nisam košarkaš. Nisam imao odgovor. Ovo mi je bio jedini plan. Od 15. godine svako leto je vezano za košarku. Igrao sam u Turskoj kada mi je bilo 17 godina, a onda smo kao juniori sa Srbijom osvojili zlato. Od tada sam u Beogradu. Bio sam na pozajmici u jednom srpskom timu, onda u Partizanu.”
Makabi je bio Uroševa želja, tako da je bilo jasno kada je pristigla ponuda izraelskog tima.
“Prvi put kada sam igrao u Tel Avivu, pre dve-tri godine, pozvao sam mamu i rekao joj da bih ovde lako mogao da živim. Letos, kad sam pričao sa agentom, bilo je dosta timova u igri, ali čim sam čuo za Makabi, rekao sam mu da samo tamo želim da idem”.
Oded Kataš je miran trener, odličan stručnjak i Uroš se nada stvaranju zajedničkih uspeha.
“Svi su mi rekli da je organizacija neverovatna, a to mogu da vidim posle mesec dana. Ništa kao u klubovima u kojima sam bio. A za trenera znam da je mirna osoba, sjajan stručnjak. Vidim sistem, imamo sedmoricu novih. On zna košarku. Podseća me mnogo na mog trenera u Turskoj, Orhuna Enea, sa kojim sam imao sjajan odnos. I on je bio plejmejker. Drugačije je kada igraš za trenera koji je bio na nivou na kojem ti želiš da budeš”.
I Kataša i Trifunovića trenirao je jedan čovek, Željko Obradović.
“Da, to nas spaja”.
Uroš je iskusan evroligaški igrač i kao takav ume da usmeri kolege koje su prvi put u elitnom takmičenju.
“Posebno mogu da pomognem Amerikancima koji nisu igrali Evrolige. Čak i ako su stariji od mene. Evroliga je drugi nivo, najveća razlika su tela. U reketu te uvek čekaju dve zveri. Svi znaju da igraju, ali je razlika u telima”.
Pružiće svoj maksimum u žuto-plavom dresu.
“Videćete strast, energiju, agresivnost u odbrani i napadu”.
U Partizanu je Trifunović shvatio značaj navijača, što je slučaj i u Menora areni u Tel Avivu.
“Bio sam u Partizanu četiri i po godine. Navijači su stvarno važni. Oni mogu da te podignu. Ne mogu da dočekam da osetim punu dvoranu žutih dresova. To je motivacija. Ne možeš da ne daš 100 odsto”.
Brzo je u timu pod palicom Odeda Kataša stvorena kohezija između igrača.
“Za kratko vreme je stvorena hemija. Naš najveći plus je što imamo igrače koji mogu da pokriju mnogo pozicija. To je za modernu košarku mnogo važno”.
Uroš je sposoban da igra na više pozicija što dodatno poboljšava njegov rezime i otvara mnoge sposobnosti treneru.
“Igrao sam mesec i po dana plejmejkera. Ja ću se uvek prilagođavati. Verovatno mi je najdraže kada igram kao bek, kao sekundarni plejmejker”.
Preuzeo je broj 6, a kao razlog navodi sledeće.
“Nosio sam 32 u Partizanu. Kad sam napustio klub, želeo sam nešto drugačije. Kao mlađi sam nosio šest. Moj mlađi brat nosi šest. Tri puta dva je šest. Mamin rođendan je 3. februara. A i samo volim broj”.
Makabi i Hapoel su veliki rivali, dok verovatno ništa ne može da se meri sa derbijima koje je Uroš igrao u dresu Partizana.
“Derbi je utakmica koja može da promeni sezonu. Najvažniji meč. Uzbuđen sam. Znam koliko je to važno. Četiri i po godine sam igrao derbije koji su na život i smrt. Ovde se ne nosi crveno”.
Vasilije Micić i Uroš Trifunović veliki su prijatelji i biće na suprotnim stranama parketa s obzirom da je Micić novi igrač Hapoela iz Tel Aviva.
“On mi je dobar prijatelj. Čim sam potpisao javio sam mu. Lepo je. Ali, na terenu.”
Nastup na Evrobasketu onemogućen mu je zbog povrede, zaista nije postojala mogućnost da se oporavi na vreme.
“Bio sam razočaran. Ali, istovremeno, imao sam problem sa nogom. Igrali smo prijateljski meč sa Bosnom i osetio sam bol. Oporavak je trajao deset dana. Oni su tada već bili u avionu za Rigu. Trudio sam se najviše što mogu, ali lekari su mi govorili da bi moglo da se pogorša ako ubrzam. Onda sam se fokusirao da budem spreman za Makabi. Svi su očekivali zlato. I ja sam očekivao. To su moji prijatelji, imamo dobru hemiju. Tužno je, jer ova generacija zaslužuje zlato”.
Uroš se vratio u Beograd prošle nedelje, kada su Partizan i Makabi igrali prijateljsku utakmicu u hali Pionir i podsetio navijače na sebe i svoje nastupe u crno-belom dresu. Očekuje ga sezona u Makabiju, gde će i te kako moći da pokaže svoje sposobnosti.
