Na vratima porodične kuće u Šibeniku, te večeri pred duel braće Petrović i utakmicu Cibone i Šibenke, Aco Petrović zatekao je poruku — Sutra za Cibose nema bodova.
Napisao ju je njegov mlađi brat, Dražen. Ne iz inata ili bratske provokacije, već iz onog prepoznatljivog, opsesivnog osećaja za borbu, pripadnost i pobedu. Za Dražena, igrati u svom gradu, pred svojim ljudima, nije bio izazov – bio je to zavet.
Utakmica, odigrana 2. oktobra 1982. godine, završila je pobedom Šibenke rezultatom 78:72. Dražen je postigao 27 poena, dok je Aco ostao na osam. Ali brojke su samo deo priče. Dražen je tog dana igrao s posebnim žarom. Nekoliko puta je namerno i demonstrativno provukao loptu kroz noge svom starijem bratu i smejao se poručujući jasno – nema ustupaka.
Rivalstvo se nastavilo godinama kasnije, a posebno je upamćena priča kada su se susreli u polufinalu Kupa pobednika kupova. Dražen, tada već u dresu Kraljevskog kluba, gostovao je u Zagrebu i svom tadašnjem čuvaru, bratu Aleksandru, ubacio 47 poena. Cibona je vodila i imala pobedu u rukama. U završnici, Dražen je stao na liniju slobodnih bacanja, dok je na semaforu ostalo svega nekoliko sekundi.
Aco mu je tada prišao i rekao:
— Dražene, promaši ta dva bacanja… i onako ćete nas dobiti u Madridu koliko god treba. Nama treba ova pobeda, imamo premije.
Dražen ga je pogledao, nasmejao se i – pogodio oba. Real je slavio sa 92:91. Nije znao drugačije. Nije znao gubiti.
Dražen nije bio samo vanserijski košarkaš. Bio je sila volje koja se nije gasila. Dok su drugi spavali, on je već sat vremena šutirao na koš. Dok su saigrači doručkovali, on se znojio na još jednom individualnom treningu. Po povratku sa reprezentativnog kampa i šestosatne vožnje iz Sarajeva, očekivajući da će odgovor biti — idem spavati, Stojko Vranković ga je pitao gde će po dolasku u Zagreb. Dražen je odgovorio — u salu. Bilo je šest ujutro. Takav je bio.
Odrasla sam u porodici u kojoj se košarka nije samo pratila – košarka se živela. Podele u košarci na njihove i naše, nisu postojale. Politika je bila politika. Rat je bio rat. A košarka? Uvek ostajala uvek čista i izdizala se iznad svega. Tako sam istovremeno slušala priče o Ciboni, kao i o Partizanu. Tako je i ime Dražena Petrovića bilo stalno prisutno – ne zato što je bio jedan od najboljih šutera koje je ovaj sport ikada video, već zato što je predstavljao nešto mnogo veće.
Radnu etiku. Opsesivnu posvećenost. Životnu filozofiju koja kaže – kad nešto radiš, radi to do kraja. U svakom pogledu, Dražen nije ostavio samo košarkaški trag. Ostavio je životnu lekciju.
Pre 32 godine, tišina je zamenila zvuk lopte, a svet je izgubio više od sportiste. Stravična nesreća nepravedno je prekinula karijeru koja je bila gotovo matematički savršena, oblikovana disciplinom, strašću i neprestanošću. I sada, kao autorka ovog teksta, možda bi trebalo da se zapitam – šta bi bilo da nije? Ipak, sigurna sam da nema potrebe da se pitamo.
Dražen Petrović je, za to kratko vreme koje mu je bilo dato, ostavio dovoljno da zauvek ostane prisutan. U svakom treningu. U svakom mladom igraču koji ostaje da šutira nakon što se dvorana isprazni. U svakom detetu koje veruje da rad i posvećenost ne znaju za granice.
Nema potrebe da se pitamo šta bi još mogao da ostavi.
Jer ono što jeste – već je dovoljno da traje zauvek.
