Kao i svaki put, dođe “ta” jedna nedelja kada se svi setimo Radivoja Koraća. Dođe, potraje par dana i obično se završi slavljem Večitih. Kao i prethodne dve, i ove godine šampion je Crvena zvezda.
NEKO OPŠTE MESTO…
U najavi Kupa pisali smo o svim učesnicima. Ispostavilo se tačnim, da je upravo derbi u polufinalu opravdao najveće interesovanje, i domaće i strane javnosti. Videli smo i kvalitetnu košarku i nekvalitetnu organizaciju, prekid meča, skoro dva i po sata svega i svačega. Mega je u drugom polufinalu možda iznenađujuće lako savladala FMP, ali više od toga nije mogla. Ostatak ovogodišnje posade su manje ili više turistički posetili Niš i završilu učešće već u prvom krugu.
Na kraju nedelje koja se zaista lepo poklopila sa neradnim danima možemo zaključiti par stvari. Najvažnija, Zvezda je osvojila prvi trofej u sezoni i pre svega mentalno očistila turbulentan period iza sebe. Videli smo Kampaca, sačekaćemo još malo za njegov debi u Evroligi, sačekaće i on na kontinuitet velikih i važnih duela. Sa druge strane, crno – beli su kako je rekao i Danilo Anđušić sami sebe pobedili u polufinalu. Imali su veliku prednost, skoro završen posao, ali je 10 minuta loše igre u drugom poluvremenu bilo dovoljno da sve prospu.
Ova godina je bila godina jubileja i rekorda. Pre tačno 100 godina u osnovnoj školi “Kralj Petar I”, u Beogradu, odigrana je prva košarkaška utakmica. U Nišu je 2003. godine, pre 20 godina, započeta priča oko nacionalnog kupa koja eto i dalje traje. Takođe u “glavnom gradu” Južne Srbije, ekipa sa “Malog Kalemegdana” je sinoćnom pobedom i titulom postala rekorder po trofejima, sa ukupno devet u svojim vitrinama.
SPARTAK, VOJVODINA, BORAC I METALAC
U prvom delu teksta predstavićemo vam ekipe koje nisu bili nosioci na ovogodišnjem Kupu. Za razliku od nekih prethodnih godina, u Nišu smo pored Borca gledali i tri učesnika Košarkaške lige Srbije, i to glavnih kandidata za prvo mesto. Predstavnici Vojvodine, subotički Spartak i novosadaska Vojvodina igrali su u sredu, dok su Čačani i Valjevci svoje utakmice imali u četvrtak. I iako smo očekivali njihovu ranu eliminaciju, nikako se ne može reći da su olako i bez borbe potpisali svoju kapitulaciju.
Ekipa iz legendarne “Dudove šume” je imala tu čast da otvori ovogodišnji turnir i to upravo u duelu sa Evroligašom, beogradskim Partizanom. Svakako da Subotičani nisu na nivou igara iz 90tih, ali uz sve veća ulaganja i generalsku palicu Željka “Struje” Lukajića idu pravim koracima. U četvrtifinalu pružili su itekako solidan otpor favorizanim crno – belima. Osim druge – pokazaće se – presudne četvrtine, u svim ostalim deonicima bili su u rezultatskom egalu. Falila je veća produkcija Pi Džej Hardija kao i Milisavljevića, glavnih violina Spartaka, mada su i pored njih dvojice napadački izgledali sasvim pristojno.
Večernji program bio je rezervisan za Novosađane koji su znali da savladaju favorita, kao na primer 2021 FMP, upravo u Spensu. Tada, kao i u sredu, najefikasniji bio je Dušan Beslać sa 23 poena i pet skokova. Dok je talentovani Somborac nanizao nekoliko koševa sa distance, Vojvodina je imala jednocifrenu prednost. Međutim rešenje za takvu simultanku ekipa Marka Barića je pronašla u drugom poluvremenu. Usled uže rotacije i nedovoljne timske realizacije, Vojvodina je morala da se zadovolji sa 62 poena i pruži ruku boljoj i kvalitetnoj Megi.
Drugi dan četvrtifinalnih duela bio je rezervisan za utakmice Borca i Zvezde, odnosno Metalca i FMP – a. I ne može se reći da nismo gledali zanimljivu košarku, pre svega u prvom navedenom meču gde su Čačani realno i poneli epitet – najboljih među najslabijima.
Odlično su ušli u meč, napravili bezmalo dvocifrenu prednost, možda tom svojom energijom i iznenadili crveno – bele. Ponovo se lopta spuštala u reket gde je vremešni Đorđe Gagić u par navrata svojom kretnjom ali i lucidnošću podsećao na današnjeg slavljenika, Nikolu Jokića. Ipak, rano je ušao u problem sa prekršajima a Hejl i Boldvin su tokom većeg dela utakmice bili dobro sačuvani. Mora se pohvaliti i mladi Pavle Nikolić koji je 2005 godište a već sada predstavlja svetlu budućnost i grada košarke, ali i čitave zemlje. Imao je jednu lepu minijaturu kada je prvo blokirao ilića, a potom u kontri pogodio trojku.
Metalac je iskren da budem od svih nenosioca pokazao možda i najmanje. Trenutno drugoplasirani tim u domaćoj košarkaškoj ligi je več posle prvih deset minuta imao zaostatak od 14 poena. Još jedno dobro poznato lice pod koševima, Uroš Luković je zbog dve tehničke napustio teren i tako i ovako hendikepiranom Metalcu učinio “medveđu uslugu”. U ostatku utakmice trener FMP – a, Nenad Stefanović je pravilno rasporedio minutažu i (očekivano) zakazao duel sa Megom.
FMP I MEGA – TU NEGDE, IZMEĐU
Kada smo krajem januara saznali žreb za KRK, prve predikcije su bile da će se u samoj završnici naći četiri beogradska tima. FMP I Mega su partijama u poslednjih par godina manje ili više isparirali Večitima i činili tu novokomponovanu četvorku iz glavnog grada Srbije. Mega je svoju jedinu titulu osvojila 2016, dok su se popularni “Panteri” na tron peli u prvim godinama nacionalnog kupa – 2003, 2005 i 2007.
Da se ovaj kup održao samo mesec dana ranije skoro sigurno bi tim iz Železnika poneo naziv favorita. Trent Frejžer, sada košarkaš Zenita, imao je fantastičnu sezonu u ABA ligi. Bio drugi strelac takmičenja, zabeležio neke 40+ partije, na njegov pogon je FMP došao i do deobe prve pozicije. Onda je odlučeno da omaleni Amerikanac napusti Srbiju i sa njim se sva koncepcija a i forma tima narušila. Trenutno imaju tri vezana poraza i deluje da će cilj biti da se po svaku cenu ostane u plej – of zoni.
I ovo ne pričam džabe. U takvoj situaciji su “Panteri” dočekali Megu u kojoj istini za volju takođe ne cvetaju ruže. Više borba za opstanak nije presudna, mada u ovoj ludoj sezoni nikada niste potpuno načisto. Bilo kako bilo, obe ekipe su imale solidne šanse da se nađu u finalu. FMP je znatno bolje započeo utakmicu, Izundu i Valinskas su produkovali najviše poena i na poluvreme se otišlo sa plus 10. A potom kao da je neko spustio zavesu. Mega je u naredne dve deonice postigla 22, odnosno 34 poena za ukupno 56:27 u korist talentovanih košarkaša Marka Baraća.
I u finalu je Mega pružila i više nego pohvalnu igru. Petar Kovačević i Aleksa Uskoković su posebno protiv FMP -a naštelovali nišanske sprave a dobru zaštitu su im u reketu predstavljali Matej Rudan i Danko Branković. Za razliku od prvog dela sezone, evidentno je da su se zbili redovi, da je Barać uspostavio sistem koji sada dobro funkcioniše. Svakako da prostora za napredak nesumnjivo ima, a pojedinci poput navedenog Brankovića ili Đurišića jesu zalog za neki naredni draft.
ZA KRAJ, NAJBOLJE I NAJTEŽE – VEČITI
Ima li veći užitak na Kupu nego kada se sastanu Crvena zvezda i Partizan? Kada jedna strane skandira “Volim ga oka dva” a druga “Ti si moj bol, ti si mi sve”. Kada u najavi znamo da će utakmica trajati dva (i po) sata, da će sudije vrlo verovatno više puta “obilaziti” svlačionice, da će kapiteni ekipa morati da se obraćaju navijačima. Sve to i još uvek nešto dodatno, videli smo u petak, u polufinalu ovogodišnjeg Kupa Koraća.
Crno – beli su zbog forme pred turnir ali i samu utakmicu imali blagu prednost u odnosu na rivala. I tu prednost su pokazali na startu. Zahvaljujući raspoloženim Ledeju i Naneliju još u prvom poluvremenu napravili su dvocifrenu razliku koja je u jednom trenutku otišla i na maksimalnih plus 18. Sigurno će se sećati kako navijači tako posebno igrači tog vođstva i pitati se gde im je bila smirenost i strpljenje iz na primer Kaunasa. Nakon promašenog zakucavanja Petruševa i Ivanovićeve žalbe da je trebao da se svira faul, strateg crveno – belih je zaradio dve brze tehničke i bio isključen sa utakmice.
I iako je u tom trenutku izgledalo da Zvezdin brod tone još više, zapravo je možda taj momenat mentalno podigao posrnule igrače. Kao i letos u duelu Srbije i Italije, ekipa koja je bila u pepelu se izdigla i pronašla potrebnu energiju. Košarkaši Partizana su počeli da brzaju, uzimaju znatno teže šuteve, Zvezda je pojačala odbranu, a kriterijum suđenja se usled svih pratećih događaja promenio. Sva ona fluidnost koja je krasila tim Željka Obradovića u poslednje dve nedelje nestala je u drugih 20 minuta. Malo je lopti spušteno na Lesora, a i to što je je bilo spušteno uglavnom se završavalo greškom ili dobrim prekršajem.
Dvojica Argentinaca su pokrenuli Zvezdin motor koji je uz poslovično raspoloženog Nedovića (za derbi) ušao u novu brzinu i preokrenuo potpuno utakmicu. Od “onih” skoro nerealnih -18, do isto tako nerealnih ali isto tako mogućih +11. I to sve u roku od desetak minuta. Sudije su pri kraju utakmice napustile teren zbog većeg broja predmeta koji su leteli sa obe strane hale.
I naravno, sada možemo pričati i o njima, sudijskim greškama poput one da se u takvom meču i sa tim značajem izbaci Ivanović pa do nekih očiglednih prekršaja Lazića koji nisu svirani. Međutim, to nije novost. Videli smo to i prošle godine, a i skoro u svakom duelu regionalnog šampionata. Ako sve u Evroligi može proći kako red nalaže, zašto onda ne može u Nišu?
Ipak, to su pitanja za neke druge ljude, koji time treba da se bave. Ja sam se potrudio da u ovom tesktu reč posvetim prevashodno košarci, a do sledećeg viđenja, Bože zdravlja, za godinu dana – adio!
