Ako postoji reprezentacija koju srpska košarkaška javnost ne može da smisli to je sigurno Španija. Zemlja koja nas je poslednjih desetak godina nebrojeno osujetila i uticala na tektonske promene u KSS. Najsvežiji poraz je iz Kine, a nerado se sećamo i debakla sa Ep 2013. godine.
Naravno, znali smo i mi da nanesemo bolne udarce Špancima. Teodosićeva trojka preko Garbahose je otišla u istoriju, a svakako treba pomenuti i meč prvog kola na Eurobasketu 2015. kada smo savladali „Crvenu Furiju“ sa 80:70.
Ipak, više se nećemo baviti međusobnim duelima Srbije i Španije, već fenomenom Serđa Skariola i selekcije koja živi i pored najgorih predviđanja.
Danas, u petak, u 20.30. Španija će probati da se plasira u svoje 10. jubilarno finale na Ep. Rival će joj biti domaćin – selekcija Nemačke, koja nošena publikom ima fantastičan turnir. I sada bi rekli „Pa dobro, moćne reprezentacije, sportske i košarkaške sile.“ Međutim, Nemačka je pre početka turnira bila deveti, a Španija šesti favorit za zlato! Retko ko je verovao da će Skariolo ponovo sklopiti mehanizam spreman za najviša dostignuća. Pogotovo kada je taj mehanizam sačinjen od šrafova koji nisu ni najkvalitetniji ni najpouzdaniji.
Stub ekipe čine braća Ernangomez, Vili i Huančo. NBA igrači koje su naši mediji prozivali grejačima klupe i delovima razmena klubova. Naravno nisu oni „krem“ španske košarke, ali u situaciji nedostatka boljih i smene generacija preuzeli su ulogu vodećih u timu. Vili je prvi poenter ekipe sa skoro 18 poena i sedam skokova u proseku.
Ipak, dirigetska uloga nije namenjena njima, već Lorencu Braunu. Amerikanac je ove godine dobio špansko državljanstvo i pored početnog neslaganja Rudija Fernandeza vrlo dobro se uklopio.
Koliko može igrač poput Brauna da se uklopi pitanje je, ali deluje da nema više onoliko „užasnih“ poteza zbog kojih su navijači Zvezde gubili kosu na glavi. Maltene sam je rešio utakmicu protiv Litvanije. Pogađao je i za dva, i za tri, a kada je bilo najpotrebnije i za jedan poen. U odbrani i dalje ima propusta, ali Bože moj, niko nije savršen.
U četvrtfinalu X faktor je bio neko drugi. “Nadrkani” penzioner za evropsko tržište – Rodolfo Rudi Fernandez. Čovek koji sa 37 godina deluje življe i pokretnije od juniora i koji se na svakom meču nekoliko puta baci u reklame. Kada ga vidite rekli biste da je izašao sa nekog previjanja, jer je sav u bandažama, zavojima i flasterima.
Svakako da nije omiljen u Srbiji što zbog Reala što zbog Španije, ali to nije razlog da mu se ne oda priznanje za partije koje pruža. Najgore je kada čujem „on je igrao prljavo protiv nas, što sad da navijam za njega?“ I tu se vraćamo na staru ali izgleda uvek primenljivu – u pobedi se ne ponesi, u porazu se ne ponizi.
Protiv Finske Rudi je rešio meč sa dve trojke sa devet metara i odveo svoju selekciju u novo polufinale. A na pitanje španskom selektoru da li će se Rudi penzionisati nakon turnira, Skariolo je mirno odgovorio: „Zašto bi prestajao? Rudi ima fantastičan turnir. Neko drugi bi se možda i povukao na njegovom mestu, ali on ne.“
Ostatak ekipe čine igrači iz domaće, ACB lige. Verujem da ljudi nisu baš svesni kvaliteta i potencijala španske lige. Real i Barsa su prošle godine igrali F4 EL, Valensija je igrala polufinale Evrokupa, a Manresa finale FIBA Lige Šampiona.
Mnogo se ulaže i nije uporedivo pričati o najboljih osam ekipa ACB lige i ABA lige. Što se kaže, nebo i zemlja.
Samim tim ni rezervni igrači Španije nisu za potcenjivanje. Šta više, imaju puno jakih utakmica u toku sezone i potrebno iskustvo.
Lopez Arostegi i Para dolaze iz kompleksnih sistema Valensije i Huventuda. Brizueala i Diaz su prave radilice na terenu čiji se individualni učinak ne vidi toliko koliko timski.
Tu je i Usman Garuba, još jedan NBA kadar, mada sa vrlo nesnađenom ulogom u Hjustonu. U Realu je igrao dominantno, pogotovo onu Play-off seriju protiv Efesa 2021.
Sve u svemu, želimo mu više sreće, jer talenta i kvaliteta ima i da mu ovaj Eurobasket bude idealna prilika da se vrati na pobednički kolosek.
Za kraj ostavljamo naravno komandanta čitave selekcije i glavnog pokretača mehanizma – Serđa Skariola, čoveka namagnetisanog na trofeje. Osim što dele istu frizuru, Skariolo i Miško Ražnatović imaju još jednu zajedničku osobinu. Umeju da pronađu potrebnu snagu za rezultat i normalno profitiraju iz svega toga.
Tokom turnira menjala su se mišljenja oko Španije.
Od onog početnog da neće uraditi više od prolaska grupe, do eto sadašnjeg da mogu ponovo i do titule. Nije ovaj tim „Crvene Furije“ ni najbolji ni najzanimljiviji, ali je Skariolo iz njega izvukao maksimum. Koliko je puta tokom jednog meča menjao odbrane, isprobavao svašta, eksperimentisao.
Dok nije pronašao idealnu kompoziciju mehanizma i slomio otpor protivnika.
Španija večeras igra polufinale protiv Nemačke. I ako zagusti i kraj bude u egalu, plašim se da će doktor Serđo kao Litvaniji i Finskoj i domaćinu odsvirati oproštajni marš.
