Selekcija kao široko rasprostranjeni pojam predstavlja adekvatan i optimalan izbor, usmeravanje i usavršavanje sportista u određenoj sportskoj grani. Budući da je u košarci uvek goruća tema selekcija igrača za iduću sezonu i da je danas pojava bombastičnih informacija iz različitih izvora uzela maha, stoga je ova tema sa svim svojim odlikama izuzetno interesantna za analizu.
Selekcija ekipe kao takva uzima u obzir bezbroj faktora. Zdravstveni status igrača predstavlja osnovni faktor i u stručnim literaturama koje prvenstveno ističu zdravlje igrača, pre svega istorijat povreda ili neke anomalije koje se utvrde na lekarskim pregledima, kao što je to bio slučaj sa Džejmsom Belom i Partizanom u sezoni 2019/20 kod Andree Trinkijerija, gde Bel nije prošao uspešno medicinske testove i po odredbama ugovora, angažman mu je propao. Dešavali su se i primeri u prošlosti gde su igrači i dolazili posle ogromnog istorijata povreda, poput Derika Brauna u Crvenoj zvezdi sa kojom se sporazumno rastao i završio svoju igračku karijeru, kao i Žanis Pejners u Partizanu iste sezone, sa identičnim epilogom.
Dešavaju se i situacije da te iste povrede u toku sezone ili reprezentativne akcije bitno narušavaju koncepciju ekipe, poput Alekse Avramovića, koji je obnovio povredu šake koja ga je odvojila od Evropskog prvenstva, a i dobrog dela naredne sezone. Tornike Šengelija je još jedan primer koji se u toku reprezentativne akcije povredio i odsustvovaće neko vreme sa terena i njegov izostanak predstavljaće ogroman hendikep za Virtus. Svi pamtimo teške povrede Dragana Milosavljevića i Branka Jorovića kojima su povrede sa reprezentacijom (a i ranije povrede) bitno uticale na njihove karijere. Alen Smailagić i Nemanja Nedović su još neki primeri čije su povrede značajno uticale na pripremni period njihovih klubova Partizana i Crvene zvezde.
Sledeća stvar koja se najčešće gleda u praksi je jasno definisana okosnica ekipe. Velika je prednost ukoliko ekipa ima već postojeću okosnicu iz minule sezone i na konto koje se dovode pojačanja i slažu ekipe za narednu sezonu, pogotovo ekipe koje se bore za određeni plasman ili trofeje. Prošle sezone je Crvena zvezda bila evidentan favorit zbog postojeće okosnice iz prethodne sezone i sistema trenera Dejana Radonjića koji izuzetno vodi računa o tom faktoru. Ove sezone je Partizan u inicijalnoj prednosti u odnosu na konkurenciju u regionu upravo zbog postojeće okosnice od prošle sezone i prilagođavanja iste na sistem trenera crno-belih Željka Obradovića. Mnogo je lakše selektirati i uigravati ekipu kada trener ima određeni kontinuitet rada, minimalno da je bar sezonu prošao sa ekipom, budući da je u današnjoj košarci teško bilo šta planirati u nekom olimpijskom ciklusu od četiri godine koliko je u teoriji dovoljno da se ostvari neki željeni rezultat.
Faktor koji se poprilično površno uzima u javnosti, a izuzetno je bitan u selekciji igrača za narednu sezonu – koja takmičenja igra klub, odnosno na koliko frontova igra data ekipa i koji je nivo takmičenja na kojem bi trebalo da zadovolje određeni igrači? Ne može da se pravi ista selekcija za NBA franšize, Evroligu, Evrokup, FIBA Ligu šampiona, ABA i ABA 2 ligu, KLS, 2MLS… Pojedine ekipe igraju jednu utakmicu nedeljno i bez rezultatskog pritiska i potreban im je nešto manji fond igrača i možda može da se istrpi lošiji kvalitet igrača, pre svega jeftinijih Amerikanaca ispod radara ili mladih i neafirmisanih igrača, dok klubovi koji igraju dve ili čak tri utakmice nedeljno, sa ogromnom potrošnjom i još većim rezultatskim pritiskom, nemaju taj luksuz i neminovno moraju da stave rezultat u prvi plan, pogotovo ekipe čiji budžeti direktno zavise od rezultata u narednoj sezoni.
Dosta veliki problem u selekciji igrača je i ograničeno tržište za dovođenje igrača. Ekonomska kriza, kao i svetska pandemija koronavirusa koja nas je zadesila pre koju godinu, dosta utiče na odliv igrača u NBA ligu, kinesku CBA ligu, australijsku NBL ligu koja se polako diže kao nova stanica za igrače. Iole kvalitetniji igrači, koji nemaju potreban kvalitet za NBA ligu, a mogu da prave veliku razliku u Evropi su nedostupni iz pre svega finansijskih razloga. Dešava se i situacija da na konto tih razloga Amerikanci odaberu prosečan klub iz Turske koji može da isprati njihove finansijske zahteve pre nekog slabijeg evroligaša ili Evrokup ekipe. U velikom problemu su ekipe koje zbog svega toga ne uspeju da dovedu igrače na gorućim pozicijama, pa moraju da čekaju last cut u NBA ligi i da budu brži od ekipa iz razvojne G lige, ili da prate tržište i da rizikuju sa igračima sa koledža koji nisu imali dodirnih tačaka sa evropskom košarkom, sa igračima koji su godinama igrali u ligama nižeg kvaliteta ili sa jačim imenima koji sa razlogom nemaju angažman (najčešće učestale povrede ili preveliki finansijski zahtevi).
Svaki trener nosi svoj sistem i lični pečat koji ga prati kroz karijeru, samim tim je i lični pečat i ukus trenera izuzetno relevantan faktor u selekciji igrača. Dejan Radonjić je pomenut u prethodnim pasusima kao eklatantan primer ovog faktora. Dok je vodio Crvenu zvezdu u prethodna dva mandata, Radonjić se čvrsto držao svog principa selekcije – iskusna domaća osnova i stranci koji su u prošlosti sarađivali sa njim. U Crvenoj zvezdi prošle sezone nije ranije sarađivao samo sa Eronom Vajtom, Ostinom Holinsom i Stefanom Markovićem koji je došao u toku sezone i sa kojim je konačno uspeo da sarađuje tokom karijere, jer je tip igrača koji je, kao i Holins, ogledalo sistema Dejana Radonjića. To su bekovi koji su kroz karijeru važili za izuzetno agresivne bekove na lopti, sa odličnim lateralnim kretnjama (Marković u zenitu karijere pogotovo), što Radonjić i traži od svojih bekova kako bi, fudbalskim žargonom rečeno, “kvario igru” protivnika.
Željko Obradović predstavlja jedan od primera koji je donosio novine u evropsku košarku, u Panatinaikosu igrao sa više ballhandlera u petorci i small ball petorkama (Dijamantidis-Spanulis-Jasikevičius), u Fenerbahčeu sa visokim i pokretljivim petorkama, gde je Jan Veseli kao krilni igrač potpuno prešao na centarske pozicije posle NBA lige i predstavljao izuzetnu prednost svojom mobilnošću i trčanjem koje mu je obezbedilo igranje na krilnim pozicijama još od Duška Vujoševića. Ovakve petorke su Željku davale velike mogućnosti za switch odbranu, koja je danas sa svim svojim vrstama postala jedan od zaštitnih znakova moderne košarke. Majk Batist u Panatinaikosu je bio primer današnjeg modernog centra.
Duško Vujošević je igrao u dve različite sezone (2008/09 i 2009/10) sa izuzetno nekonvencionalnim petorkama gde je u sezoni 2008/09, Jan Veseli sa svojih 213cm igrao na krilnoj poziciji (3), i bio viši od cele centarske linije, izuzev Slavka Vraneša od 229cm, dok je Milenko Tepić sa 202cm igrao plejmejkera i bio viši od gotovo cele bekovske linije crno-belih. Sledeće sezone, Vujošević je imao mogućnost da sastavi petorku u kojoj su bili Jan Veseli (213cm), Lorens Roberts (206cm) i Slavko Vraneš (229cm), sa izuzetnim rasponom ruku ovog trojca, što je davalo mogućnost zonske odbrane 2-3 i pokrivanja velikog prostora na terenu. Isto tako, sezone 2012/13, Vujošević je često igrao sa dva visoka u petorci (Gagić-Musli, Gagić-Milutinov, Lovernj-Musli, Lovernj-Gagić…), koja su svojim gabaritima u tom trenutku mogla izuzetno dobro da trče, da se dobro pozicioniraju ispod samog koša (deep seal) i da budu bitan faktor u zoni 1-3-1.
Andrea Trinkijeri važi za trenera koji detaljno obraća pažnju na selekciju igrača i jedan je od najfleksibilnijih trenera u Evropi što se tiče selekcije igrača. Ne libi se da uzme igrača iz razvojne G lige ili neke slabije evropske lige, ukoliko odgovara njegovom sistemu – atletski dominantne ekipe sa više ballhandlera u petorci koji prave ogroman pritisak na loptu i undersized visokim igračima koji su izuzetno mobilni, pravi zaštitnici obruča (rim protectori) i sposobni da nogama isprate bekove prilikom preuzimanja (switch) na piku.
Mihailo Pavićević, trener Mornara iz Bara je trener koji ima možda i najbolje napadačke setove u Evropi. On je trener kod kog bekovi odigraju najbolje napadačke sezone u karijeri, što potvrđuje primer Vladimira Mihailovića koji je do dolaska u Mornar važio za solidnog igrača i pod palicom Pavićevića je minule sezone odigrao sezonu karijere, sa partijom od neverovatnih 46 poena u pobedi protiv Mege. Njegovu selekciju čine napadački orijentisani bekovi i atletski dominantni visoki igrači u reketu ili rim protectori kao što je to bio Uroš Luković. Jedna interesantna priča je da su Portland Trejlblejzersi u Letnjoj ligi nazvali jedan ofanzivni set “Coach Pajo”, zbog toga što je Mihailo Pavićević dao određene sugestije tadašnjem treneru na Letnjoj ligi, Montiju Vilijamsu oko tog napada i on je taj napad, korigovan od strane Pavićevića, prezentovao svim trenerima i implementirao ga u ekipu kao “Coach Pajo” set.
Vladimir Jovanović, aktuelni trener Crvene zvezde je svoju karijeru gradio na igri u tranziciji i kontinuiranim kretnjama u napadu, stoga njegovoj ekipi odgovaraju igrači poput Adamsa, Nedovića, Ivanovića, Bentila, Petruševa, Ilića, pošto su to igrači kojima više odgovara igra u tranziciji, nego neka kontrolisanija i sporija košarka koja je bila zastupljena kod Dejana Radonjića. Tranziciona igra u napadu mu je i bila tema na ovogodišnjim Trenerskim danima, u organizaciji Udruženja košarkaških trenera Srbije, čiji je bio jedan od predavača ove godine. Na početku tog predavanja je istakao podatak, na osnovu naprednih statistika, da broj postignutih poena iz tranzicije iznosi između 1-1,6 poena po posedu, što jasno pokazuje da on selektira igrače na osnovu toga kako se snalaze u tranziciji.
Aleksandar Džikić je trener koji sa underdog ili dark horse ekipama, odnosno ekipama iz senke pravi izuzetne rezultate, stoga je najveće rezultate ostvarivao sa prosečnim ili solidnim ekipama, pogotovo kada je preuzeo usred sezone poljuljanu ekipu Partizana i sa poslednjeg mesta je doveo do petog mesta u konačnom plasmanu ili kada je u sezoni 2017/18 napravio istorijski rezultat sa podgoričkom Budućnošću i uzeo ABA ligu i obezbedio plasman u Evroligu ispred favorizovane Crvene zvezde. Pošto je nekoliko godina radio u NBA ligi kao pomoćni trener Minesota Timbervulfsa, uspeo je da ostvari posebnu komunikaciju sa Amerikancima i tako stvorio svoj lični pečat da selektira i izvuče maksimum iz prosečnih do solidnih Amerikanaca koji su igrali u nekim slabijim ligama, kao što su to bili Derel Vilijams, Malkom Armsted, Vil Hečer, Džamar Vilson, itd.
Mega MIS ima već godinama specifičan sistem rada sa mladim igračima, odnosno juniorski sistem rada kako je nedavno naveo Vladimir Jovanović u opisu svog mandata u Megi. Jovanović, kao i Dejan Milojević su svoju igru zasnivali na konto najvećih prospekata u datom trenutku, odnosno igrača koji imaju najbolje izglede na idućem NBA draftu. Oni su prilagođavali svoju selekciju i sistem upravo tim igračima, odnosno okruživali su prospekte kluba odgovarajućim igračima. Uglavnom su to bili visoki igrači, pošto oba trenera imaju isti lični pečat – rad sa centrima, stoga će ove sezone biti zanimljivo kako će Marko Barać raditi sa igračima, odnosno koji će igrač izaći u prvi plan.
Imamo još mnogo dobrih trenerskih imena koji su ostvarivali zapažene rezultate na konto svoje temeljne selekcije i svog ličnog pečata koje predvodi ovogodišnji trener godine i finalista Evrokupa, Dušan Alimpijević, kao pravi hit sezone sa Bursom uz pun pogodak sa strancima i solidnom ispomoći od strane par turskih igrača, zatim Nenad Čanak sa Lijetkabelisom uz kompaktan spoj domaće, litvanske osnove igrača uz par stranaca, pa Nenad Stefanović koji opet pravi zanimljivu ekipu i najranije je počeo pripreme od svih klubova u ABA ligi, stoga imamo itekako šta da ponudimo što se tiče naših trenera u Evropi i regionu.
Kao još jedan faktor, najpominjaniji i omiljeni u medijima za debate, ali nikako zanemariv – budžet klubova. To mnogo zavisi i od načina finansiranja samih klubova, da li je to preko bogatih gazda, armijski klub, košarkaške sekcije koje finansijski zavise od fudbalskih klubova, odnos država (grad)-veliki sponzori, pa i državno finansiranje klubova kao u našem slučaju. Odavde se vidi da su različiti izvori finansiranja klubova i da ne može da se poredi Barselona sa Partizanom ili Zvezda sa Armanijem, Bajern i Fenerbahče, itd.
Uostalom, dobar budžet nije garant uspeha, što je već dve sezone zaredom potvrdila Barselona pod Jasikevičiusom, koja je uz igrački najjači sastav na papiru opet ostala bez toliko željene Evrolige. Pojavila se informacija da je Real Madrid u poslednje četiri godine zabeležio gubitak više od 100 miliona evra, samo prošle sezone, zabeležen je gubitak oko 30 miliona evra, što pokazuje koliko je košarka neprofitabilan sport u konačnici i da je skoro nemoguće povratiti ulaganja.
Poslednji faktor koji se uzima u obzir i koji je najbitniji kada nema puno vremena za selekciju igrača i uspostavljanje sistema predstavlja procena trenera i stručnog štaba. Najčešće se javlja usled rezultatske krize, promene trenera ili u reprezentativnim prozorima ili ubrzanim pripremama kao za minuli Eurobasket, gde jedna korekcija ili odluka može značajno da promeni krvnu sliku ekipe. Jako su bitne i trenerska intuicija i trenersko iskustvo, gde trener (u reprezentaciji selektor) mora jasno da zna šta je potrebno ekipi i da u hodu uspostavlja sistem, kako bi ekipa postigla željeni rezultat. Trener mora dobro da promisli sa svim relevantnim ljudima u klubu i u stručnom štabu šta dobija, a šta gubi eventualnim promenama ili rezovima i da na konto posmatranja tih faktora preduzme adekvatne korake koji su na osnovu napravljene procene potrebni za ostvarenje ciljeva.
Predstavljeno je niz relevantnih faktora koji moraju ili ne moraju da dovedu ekipe do željenih rezultata, zbog toga što u košarci ništa nije garantovano da će ekipa osvojiti neki trofej ili opstati u ligi. Nebrojeno puta su jedan šut sa više od pola terena, jedan promašeni zicer ili splet raznih okolnosti dovodili do istorijskih pobeda ili do tragičnih poraza.
Presudno je u selekciji igrača da se uzme više stvari u obzir i da postoji jasna i logična ideja kojom će se trener ili selektor voditi prilikom selekcije u cilju ostvarenja željenih rezultata.
