Da li je previše mlad da mu se “veliki” porazi opraštaju ili previše star da je njegovo vreme prošlo? Ima li pored sebe igrače koji nisu dovoljno kvalitetni? Ili je on taj koji ih čini jednostravno strašnim, a zapravo je stvar strašno jednostavna.
Vreme će pokazati da li ćemo na navedena sugestivna pitanja uskoro dobiti neki odgovor. Jedan, istina, ne novi odgovor, dao je upravo Jasikevičius i to posle poraza od Unikahe.
“Preuzimam punu odgovornost, očigledno da me igrači ne razumeju” – izjavio je Litvanac, ne prvi, a verujem ni poslednji put. Okej, možda bi ovaj komentar mogao da se apostrofira ne jedan meč ili konkretno jedan tim.
Ali u pitanju je treća Šarasova sezona u Blaugrani, sa trećim timom, a izjave i ocene ostaju iste. Iskren da budem, Boga mi i rezultati.
Iako je košarkaški klub sekcija fudbalskog, deluje da je uprava u poslednjih par sezona shodno realnom stanju i mogućnostima više ulagala u sport pod obručima.
Doveden je Mirotić iz NBA lige i plaćen po sezoni pet miliona evra. Iz Madrida ili tačnije Argentine stigao je Niko Laprovitola. Prethodne dve sezone napadom ekipe komandovao je Kalates, dok sada to radi Satoranski.
Pored Tomaša, tu je i drugi Čeh. Leteći, Jan Veseli. U reketu je još Turčin, Šanl ili Šanli, kako ko izgovara. Defanzivu drže Nikola Kalinić i Alek Abrines, dvojica legitimno rečeno elitnih two – way igrača sa višegodišnjim iskustvom na najvišem nivou.
A tu su kroz sezone još bili i Dante Egzum, Bolmaro, Brendon Dejvis. Zapitate se, je li ko ostao od dostupnih igrača?
Sa takvim, Šarunas bi rekao okrnjenim sastavom, osvojen je kup Španije dva puta zaredom (2021 i 2022) i SuperKup, isto dva puta zaredom, iste dve godine. Takođe, titulu nacionalnog šampiona podigli su pre dve sezone.
I sve bi to bilo lepo, i svakako jeste za pohvalu, da Barselona nije klub sa većim apetitom. I da Šarunas nije doveden ne da bi pokorio Španiju što istini za volju jeste delimično učinio, već da bi pokorio Evropu.
MOŽE LI SE OVAJ PUT PREKO MOSTA?
Kako se sezona približava kraju tako se i Šarasova kretnja ka “onoj truloj” gredi na sredini mosta isto približava. I nebitno što je do tada sve izgledalo i bilo pravolinijski, što je glava bila podignuta, a glas snažan i prodoran.
Na kraju, nije važno ni što su većinom svi igrači prešli kilometre velikih utakmica i što poseduju fantastičnu individualnu realizaciju.
Jer kada dođe odlučujući trenutak, kada se polažu računi, ruka zadrhti i glas zatreperi. Tim se nalazi iznad jednog čoveka i samo tako, a nikako obrnuto, može doći do uspeha.
PROČITAJTE NAJNOVIJE NA PORTALU:
- https://flouter.rs/crveno-beli-savladali-partizan-za-novo-finale-kupa-koraca/
- https://flouter.rs/mega-prvi-finalista-kupa-radivoja-koraca/
Zašto je upravo kod Barselone to obratno? U toku regularnog dela igraju zaista dobro. Prethodne dve sezone završavali su kao prvoplasirani, što znači da kontinuitet u jednom formatu i sa jednom dozom pritiska postoji.
Ove su trenutno treći, mada je razlika u odnosu na Olimpijakos samo jedna pobeda zaostatka. Znali su da se izvuku iz neprijatnih situacija kao što je bila ona protiv Makabija pre dve nedelje ili još bolnija, u Beogradu, krajem prošle godine.
Imaju seriju od tri vezana trijumfa. I baš u momentu kada su podigli gas (mada je on uvek tu negde oko prekoračenja) doživeli su debakl od Unikahe u Kupu.
Dozvolili su da ih pobedi par puta slabija ekipa i to nakon prednosti na poluvremenu i znatno više skokova.
Ko je gledao utakmicu mogao je da vidi kako od sredine drugog poluvremena Barselonina igra pada a sa njom se i prednost topi. Energetski je sve stalo.
Košarkaši Unikahe su osetili “krv”, prepoznali pogodan trenutak i zahvaljujući Periju, od milja Cetinjaninu i Dariu Brizueli prošli u polufinale Kupa.
NA GREŠKAMA SE UČI…
Nakon najnovijeg, slobodno se može reći, debakla Barselone, ostaje glavna enigma ko je kriv. Igrači jesu evidentno posustali, ali usled takve taktike i postavke sa klupe.
Kada vodiš plus 10 na početku treće četvrtine, imaš vrlo pristojnu šansu da meč odvedeš na svoju stranu a onda sve prospeš u roku od par minuta, nije potrebna Bog zna kakva pamet.
Šaras je morao biti taj koji će tim smiriti, ukazati na prednost i ako ništa pojačati odbranu, a ne sasvim kontra zahtevati brzu i efektnu produkciju u napadu. U potpunosti je promašio način na koji se pobeđuje.
Ponovo je svojom nepotrebnom verbalnom agresijom uneo nemir u igrače, ali u sebe, u svoje odluke.
Na kraju utakmice, sreća i sudbina je odlučila da Laprovitola kao jedan od najboljih izvođača penala promaši slobodno bacanje i bude prvi među jednakim gubitnicima.
Međutim, zašto je to tako moralo da bude? Pa upravo, jer je i jedan Niko sa hladnim srcem za velike šuteve ušao u tu lavinu konfuzije.
Iskustvo je okrenulo leđa jer je protivnik bio jači. Psiha. A iz te psihe mnogo veća želja.
Možda bi bilo nekorektno reći da Jasikevičius nije dobar trener ili kako se sad kaže – prevara od trenera. Ipak, da konstantno pokušava da bude ono što nije, glumi druge, pa ako hoćete i samog Željka, to se ne može osporiti.
U Kaunasu je to izgledalo sasvim drugačije. Bio je u svom klubu, pred svojim navijačima, sa znatno manjim pritiskom. Pritom da nije bilo trećeg mesta na F4 sa “Zelenima” pitanje da li bi bilo i Barselone.
Što znači da Šaras svakako ima potporu da bude trofejni trener. Temperamentan je, iza njega je bogata igračka karijera kao i rad sa velikanima evropske košarke.
Ali celokupno to učenje tek će dati rezultat kada Šaras shvati da to mora implementirati na sebe. Što bi rekao Cane iz Partibrejkersa – biti svoj, biti poseban.
Tada će se i Unikaha, a verujem i finala sa Realom i drugim glavnim takmacima dobiti.
