San jednog dečaka na betonu

Neki snovi počinju tiho. Bez aplauza, bez reflektora, bez ičijeg pogleda. Počinju tamo gde samo ti znaš da postoje. I rastu… svaki dan, svaki šut, svaka oguljena koža na kolenu, svaki povratak kući dok ostatak sveta misli da si samo dete koje se igra. Svako ko je ikada sanjao košarku zna gde sve taj san počinje. Ne u velikim halama, ne pod reflektorima, ne uz TV prenose.

San počinje tamo gde mnogi ne gledaju – u dvorištima, na parkingu iza škole, ispod izgrebane table bez mrežice, gde lopta udara beton i nosi ritam detinjstva.

Tamo živi jedan dečak. Ima deset, možda jedanaest godina. Ima loptu koja više nije ni okrugla, ali je cela njegova. Nosi dres koji mu je veliki za dva broja, ali to je dres njegovog voljenog kluba, i to je dovoljno.

Na tom krivom betonskom terenu, on vidi Arenu. Vidi tribine. Čuje navijanje. Šutira, diše duboko i zamisli: “Finale. Tri sekunde do kraja. Ja šutiram za pobedu.” I svaki put, bez obzira što nema publike, trči i viče, jer uspeo je!

To su trenuci kada svet stane. Kada se vetar utiša, a zgrade oko njega postanu publika. Kad mu se srce popne u grlo, iako zna da je sve to samo igra, ali njemu nije. Njegovi snovi nemaju plan B. Ima samo taj šut. Taj jedan pokušaj. I veru da će jednog dana, kad stvarno dođe trenutak, znati kako da pogodi – jer je to već uradio hiljadu puta kad niko nije gledao.

Taj dečak ne zna za poraz. Ne zna za umor. Nema patike sa vazdušnim đonom, nema trenera, nema trenažni program. Ima samo san – i neverovatnu upornost.

Svako jutro ustaje ranije, da bi pre škole šutirao barem deset minuta. Posle škole isto. Kada pada kiša, igra u jakni. Kada ga izgrde da ide kući, on obećava da će “još samo pet minuta”, ali ostane još sat.

Nekad ga gledaju sa prozora, klimaju glavom i smeškaju se: “Eto još jednog što sanja NBA”. Ne znaju da on ne sanja NBA. On sanja svoj klub. On sanja da obuče crno ili crveno beli dres, da ga prozovu sa klupe, da dodirne parket koji je do sada gledao samo na TV-u.

U tom ritmu, dok mu prsti postaju crveni od zime, a kolena poderana od padova, on uči o svetu više nego što zna. Nauči da nekad lopta neće ući, ma koliko verovao. Nauči da mora da ustane, čak i kada nema ko da mu pruži ruku. I nauči da je najteže verovati onda kada ti svi kažu da je vreme da odrasteš.

Godine će proći. Možda će uspeti. Možda neće. Ali jedno je sigurno – niko neće moći da mu oduzme te šuteve na hladnom betonu. To znojem natopljeno dete koje je svaki promašaj doživljavalo kao lekciju, a svaki pogođeni šut kao dokaz da snovi nisu glupi. Jer u tom detetu se krije sve ono što košarka jeste.