foto: FIBA

KOLUMNE

Niste sami: Istina koju retko čujemo

By Luka Kostić / 21/07/2025

Priča o Rikiju Rubiju, sportu i borbi koju mnogi vode u tišini.

U arenama ispunjenim svetlima, bukom i globalnim divljenjem, profesionalni sportisti često deluju nepobedivo. Za većinu navijača, oni su simboli savršenstva – fizički nadareni i mentalno nepokolebljivi. Ali iza svog glamura i highlight-ova krije se retko televizijski prikazivana stvarnost: mnogi sportisti nose tihi teret mentalnih problema. Jedan od njih je Riki Rubio – čovek čija priča nije samo o košarci, već o borbi koju mnogi među nama vode tiho, svakog dana.

Rubiovo putovanje je počelo neobično rano. Sa samo 14 godina, debitovao je u ACB ligi, postavši najmlađi igrač koji je ikada nastupio u toj ligi. Sa 17 godina, igrao je na Olimpijskim igrama (gde je postao najmalđi igrač koji je ikada igrao finale OI) i ubrzo nakon toga je draftovan je u NBA. Dok se svet divio njegovim blistavim dodavanjima, malo ko je zastao da razmisli šta znači za dete da odrasta pod tako ekstremnom kontrolom.

U jednom intervjuu iz 2024. godine, Rubio se osvrnuo na cenu što je kao tako mlad postao profesionalni košarkaš:

„Ne bih menjao ono što sam doživeo, ali bih voleo da sam više uživao kao tinejdžer. Praktično nisam imao vikende otkako sam imao 14-15 godina.“

Tokom 2010-ih, Rubio je bio cenjeni veteran u NBA, igrajući za Minesotu, Jutu, Finiks, a kasnije i Klivlend. Ali 2016. godine, borba njegove majke sa rakom se vratila. U intervjuu za „The Players’ Tribune“, Rubio je ispričao o razornoj noći kada ju je čuo da plače u svom stanu nakon što su joj lekari dali prognozu:

„Sutradan nisam želeo da budem ni blizu košarkaškog terena. Deo mene se slomio te noći. Moj život se zauvek promenio.“

Njena smrt označila je promenu u njegovom emocionalnom i mentalnom stanju. Iako se vratio na teren, više nije bio isti Riki. Košarka, nekada njegov način da pobegne mislima od svega, počela je da mu se čini kao teret. Kasnije je priznao da se bori sa osećajem sindroma uljeza, čak i u trijumfalnim trenucima.

Godine 2019, nakon što je predvodio Španiju do osvajanja Svetskog prvenstva u košarci i osvojio nagradu za najkorisnijeg igrača, Rubio se, u najmanju ruku, nije osećao oduševljeno:

“Baš sam lažan, ne zaslužujem ovo. Kao u filmu „Spejs džem“, osećao sam se kao da će mi moći biti oduzete.“ – rekao je u intervjuu pre nešto više od dve nedelje.

30. jula 2023. godine, Riki Rubio je tiho napustio trening kamp španske reprezentacije samo nekoliko nedelja pre Mundobasketa. Bio je to iznenadan, neobjašnjiv odlazak u to vreme – šokantan potez vođe tima i dugogodišnjeg nacionalnog heroja španske košarke.

Tek kasnije svet je saznao šta se dogodilo. U svom saopštenju, Rubio je otkrio:

„Odlučio sam da prekinem svoju profesionalnu karijeru kako bih se brinuo o svom mentalnom zdravlju.“

Iza kulisa, Rubio je dostigao svoju najnižu tačku. U intervjuu sa španskim novinarom Hordijem Evolom u julu 2025. godine, izneo je da se borio sa suicidalnim mislima u tom periodu:

„Veoma teška misao, i ne želim uopšte da je preuveličavam, ali jedne noći kada sam bio u hotelu, rekao sam: ‘Ne želim više da nastavim, ne sa košarkom, sa životom’. Imam porodicu, imam sina… ali sam na trenutak razmislio o tome, osećajući kako nešto preuzima kontrolu nada mnom.“

Ono što Rubiovu priču čini tako važnom jeste to što je nije pokrenuo neki skandal ili povreda (iako se oporavljao od kidanja prednjih ukrštenih ligamenta) već unutrašnje nagomilavanje bola, iscrpljenosti i emocionalnog “burnout-a”. Pritisak da se vrati u formu. Tuga koja je ostala nerešena. Mentalna težina toga što je bio Riki Rubio, javna ličnost, kada se osoba ispod njega raspadala.

Rubiova odluka da pauzira karijeru nije bila samo hrabra, već je bila i radikalna. U sportskoj kulturi koja često zahteva hrabrost, žrtvu i tišinu, odustajanje zarad mentalnog zdravlja je i dalje stigmatizovano. Pa ipak, njegovi timovi su prihvatili tu odluku.

Klivlend Kavalirsi su objavili saopštenje puno podrške, priznajući „koliko teška odluka mora biti“. Selektor španske reprezentacije Serđo Skariolo je na društvenim mrežama podelio: „Ljudi su važniji od rezultata.“ Saigrači, novinari i navijači ponovili su jedno mišljenje: poštovanje.

Ova promena u reakciji javnosti govori o rastućoj svesti – da se mentalno zdravlje mora tretirati sa istom hitnošću i legitimitetom kao i fizičko zdravlje.

Sam Rubio je kasnije napisao:

„Istina je da je 30. jul bio jedna od najtežih noći u mom životu. Moj um je otišao na mračno mesto. Sledećeg dana sam odlučio da prekinem profesionalnu karijeru.“

Prolazili su meseci. Rubio nije žurio. Tražio je profesionalnu pomoć. Provodio je vreme sa suprugom i sinom u Barseloni. Trenirao je tiho. Razmišljao je o tome da li će ikada ponovo igrati. I ako hoće, kako će to izgledati. U januaru 2024. godine objavio je saopštenje u kojem je rekao da se konačno oseća dovoljno snažno da ponovo kroči na parket. Ubrzo nakon toga, Barselona je potpisala kratkoročni ugovor sa njim. Ugovor je naglašavao da će se vratiti tek kada bude spreman. Bez pritiska. Bez vremenskog okvira. Bez očekivanja.

Njegov povratak je bio simboličan. Nije samo pokušavao da povrati svoju pređašnju formu. Povratio je želju da se ponovo bavi košarkom.

Ali ipak, od sredine 2025. godine, Rubio je i dalje nesiguran da li košarka i dalje pripada njegovom životu. U već pomenutom intervjuu, rekao je:

„Voleo bih da igram košarku, a da ne budem Riki Rubio, ali to je nemoguće.”

Ipak, kako su priče o njegovom povratku u Huventud sve glasnije, izgleda da se Riki bolje oseća i da je spreman da se još jednom vrati na parket.

Borba Rikija Rubija se možda odvijala pod svetlima međunarodne košarke pozornice, ali emocije koje je opisao – iscrpljenost, anksioznost, gubitak svrhe, nisu ekskluzivne samo za elitne sportiste. One su nažalost bolno uobičajene.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, oko 280 miliona ljudi širom sveta pati od depresije. Pa ipak, toliko njih pati u tišini, plašeći se da progovore, nesigurni kome da se obrate ili uvereni da treba da „istraju“.

Rubiova iskrenost, posebno njegovo priznanje da je jednom razmišljao da ne nastavi „ne sa košarkom… sa životom“, je uznemirujuća, jer to može biti bilo ko. Kolega. Prijatelj. Brat. Vi.

Istina je da mentalna bolest ne mari za vašu profesiju, platu ili priznanja. Ona pogađa ljude na kancelarijskim poslovima i u učionicama. Roditelje. Tinejdžere. Starije ljude. I toliko bola ne proizilazi samo iz same bolesti, već i iz sramote oko nje.

Zato su priče poput Rubiove važne. One ne samo da humanizuju poznate ličnosti – one pre svega normalizuju borbu. Oni stvaraju prostor za razgovor. I podsećaju nas na ključnu istinu: niste slabi zato što se osećate preopterećeno. Niste sami. I ne morate se s tim suočiti u tišini.

Tags: ,

Pročitajte