Posle obilnog babinog ručka, polemišemo o sestrinoj završnoj godini srednje i njenim
idejama za studije i listam ASG Fejsbuk (Arhaično srpsko glasilo) da proverim šta se dešavalo u
srpskom zemlju i podzemlju i imam šta da vidim – napustio nas je Borivoj Šević – Teča.
Pre neki dan sam se prisetio Teče sa mojima u nekoj neformalnoj priči gde smo se pitali gde je i šta radi taj čovek, da li je uopšte živ?
I danas pročitam ovu tužnu vest. Elem, naš košarkaški Teča, možda na prvo čitanje neće ništa značiti vama čitaocima, ali nama je koji smo prošli kroz Novi Sad u našim košarkaškim karijerama bitno odredio životne i košarkaške puteve. To je bio čovek koji je bio košarkaški entuzijasta u pravom smislu te reči.
Na internetu postoji sramotno malo tekstova o ovom čoveku, pogotovo što u današnje vreme možemo da nađemo na tom istom internetu šta je neka starleta ručala ili koliko je lokalni probisvet prosuo para na eminentnom splavu, a toliko je učinio za pre svega novosadsku, a zatim i srpsku košarku svojim radom i njuhom za talente.
Teča je bio ono što bi u Americi nazivali – skaut, iako se nikada nije tako predstavljao
javnosti. Sigurno 40-50 godina je dovodio razne zanimljive igrače iz svih krajeva Vojvodine, pa
čak i Srbije u Novi Sad i skupljao je zanimljiva imena od kojih su neki dosegli čak i NBA visine.
Uvidom u neke ranije i retke kolumne, došao sam do raznih imena koje je Teča namirisao.
To su bili pre svega Željko Rebrača, čiju priču je najviše voleo da ističe kroz njegov radni vek. Jovo Stanojević kog je povukao iz Beograda gde je stagnirao u tom momentu, Milana Gurovića koji je bio u drugom planu u Vojvodini u tom trenutku kao klinac, Vanja Plisnić koji je zbog rata izbegao u Novi Sad, Rašo Nesterović kom je majka poreklom iz Novog Sada i za kog su tadašnji stručnjaci smatrali da neće biti igrač i tada je prešao u Partizan, Vladimir Golubović, Dragoljub Kitanović, Milenko Tepić, Ilija Zolotić, Braca Milošević, Vesa Petrović, Zoran Erceg za kog je Polet tražio veliko obeštećenje, pa je prešao u FMP, Dragan Tarlać, čak je primetio i Vlada Šćepanovića i Predraga Drobnjaka koji nisu nikada ni bili u Novom Sadu, ali su postali veliki igrači, Darka Miličića je odveo u Hemofarm, pa i u pokojnu Vojvodinu Srbijagas doveo desetinu nas u Novi Sad, među kojima je bilo najpoznatije ime (i najveća karijera od svih bez sumnje) – Nikola Jokić.
Bilo je tu još toliko imena koje sam zaboravio da navedem, uz veliko izvinjenje i tim asovima koji su napravili lepe karijere, ali ostaviću čitaocima da malo istraže o Tečinim otkrićima. Jedna velika zanimljivost što se tiče Teče je da on uopšte nije imao nikakvih dodirnih tačaka sa košarkom.
On je bio običan mladić koji je jednostavno voleo sport, pohađao Učiteljsku školu u Sremskim Karlovcima i život mu dobija totalno drugi tok kada se zaposlio u novosadskom „Jugopetrolu“ (današnjem NISu, Gaspromu, ne mogu ni ja više da uhvatim te nazive). Pošto je „Jugopetrol“ učestvovao na Naftijadama u odbojci, rukometu, fudbalu, košarci, itd. i beležio lepe rezultate, pa je iz toga svega osnovan i naftaški košarkaški klub pod nazivom NAP.
Od tog momenta kreće Tečina košarkaška misija gde je skupljao mlade i interesantne igrače među kojima
je bio i jedan igrač kom je i u stvarnom životu bio teča i otuda taj čuveni i unikatan nadimak po
kom smo ga poznavali i po kom ga se sećamo.
Sad je već i dekada prošla od našeg prvog susreta sa Tečom kada povlači nas dvojicu u Novi Sad sa još nekoliko ljudi i gde se pravi nova priča spajanjem perspektivnih klubova sa mladim igračima KK Novi Sad, KK Star koji danas igra Drugu mušku ligu Srbije i posrnule KK Vojvodina Srbijagas. Nekim spletom okolnosti KK Star ispada iz te kombinacije i spajaju se samo KK Novi Sad i KK Vojvodina Srbijagas u jedan klub.
Obavezan deo slagalice jednog igrača pored smisla za košarku bili su mu i roditelji, narodskim rečnikom iz
kakve kuće dolaze ti mladići što je izuzetno potcenjeno u današnje vreme.
Bio je izuzetno impresioniran mojom pričom, razmišljanjem mojih roditelja u tom momentu gde je ostao
fasciniran činjenicom da sam došao kao vukovac iz osnovne škole, upisao ozbiljnu srednju školu, da sam mladić sa kojim su roditelji radili i van terena i van škole uz neki košarkaški potencijal i fizičke predispozicije koje su mi genetski urođeni, da je to sve lep materijal koji će da se jednog dana i pretoči u neki kvalitetan doprinos ovom narodu.
Ostao sam u tom klubu punih pet godina do gašenja kluba usled finansijskih problema. Teča je za Koš Magazin dao negde nacrte na koji način je nalazio mladiće širom Vojvodine i Srbije, stoga ću preneti njegovu izjavu datu Koš Magazinu datu 2017. godine:
„Ja nemam nikakvo stručno obrazovanje iz košarke, ni bilo kakve zvanične kvalifikacije,
ali sam tokom godina stekao osećaj da prepoznam i naslutim da bi neki dečak mogao postati dobar
igrač. Meni je bilo dovoljno da vidim kako se kreće s loptom, kako je prima i prosleđuje, kakve su
mu brzina, skočnost i eksplozivnost pa da mi nekakav unutrašnji instikt kaže da je onaj “pravi”.
Obavezni deo tog, da ga nazovem, “procesa” bio je i razgovor sa roditeljima dece koja su me
interesovala. Bilo mi je važno da znam šta nose u genima, da li je u prethodnim generacijama bilo
visokih ljudi i sa čije strane. Takva i slična saznanja dobro su mi došla da se usavršim u ovom
zanimljivom i, biću neskroman, na neki način stvaralačkom poslu.“
(Vujin, Dnevnik/Koš Magazin, 2017.)
Ovde staje svaka nauka, svaki dijagnostički test koji sam učio i prošao kroz karijeru, fakultet, u fitnesu dok sam bio. Koliko igrača je ispušteno iz vida, prošlo ispod radara, koliko ih je precenjeno, upropašćeno nestručnim radom ili nečijom taštinom?
Danas kukamo kako ne možemo da se skupimo za FIBA pendžere, slavimo kada se vraćamo u A diviziju, molimo Boga za zdravlje i uklapanje stranaca, tezgaroša bez angažmana, isluženih veterana, da nam ne pokupe veći klubovi nekog talenta, itd. a jedan simpatičan Teča je na čist osećaj i pedagogiju otkrio brat bratu jedno 100-200 košarkaša, od kojih je bilo i istinskih NBA zvezda, vrhunskih i solidnih evroligaških igrača.
Mi smo to staro, dobro otkrivanje igrača i mladih talenata negde zagubili u nekom zapuštenom potkrovlju i izgubili smo se u sitnim interesima od kojih pojedinci imaju kratkoročne koristi, a mi ostali dugoročnu štetu i nastavljamo da tonemo u klasičnim odama studentima kojima su za vikend profesori upisali najvišu ocenu u indekse i streme ka što boljem proseku jer jelte, dobar prosek na fakultetu je bitan za budući posao. Jes’ đavola…
Dragi Tečo, neka Vam je večna slava i neka Vam Bog podari rajsko naselje, hvala Vam na svemu i u mom životu ostajete jedna od presudnih figura u razvoju od golobradog tinejdžera do ostvarenog čoveka koji će doživotno ostati u košarci i prenositi Vaš entuzijazam koji je bio presudan za razvoj ovog našeg najlepšeg sporta!!!
A mi nastavljamo dalje, od članarine, do članarine…
