Njegova košarka je bila kao poslednja igra leptira. Leteo je iz dana u dan prelazeći sportske i životne izazove. Na terenu mu niko nije bio ravan. Međutim, njegov najveći protivnik nije ni bila košarka niti teren. Alfonso je bio smrtnosno bolestan, ali se ni jednog trenutka nije okretao za sobom. Gledao je napred i borio se protiv najtežeg protivnika do poslednjeg leta.
Mlađim generacijama prva asocijacija na Alfonsa je titula najboljeg strelca Evrolige. Igrači poput Majka Džejmsa, Boa Mekejleba, našeg Rakočevića i Micića imali su tu čast da ponesu trofej sa Fordovim imenom. Imenom čoveka koji je dominirao Evropom kao malo ko pre i posle njega. I ta dominacija je postala još veća i snažnija po saznanju da se bori protiv smrti. Protiv protivnika za koga “leka nema” i koji se ne pobeđuje koševima niti nagradama.
PROČITAJTE NAJNOVIJE NA PORTALU:
- https://flouter.rs/riversi-na-prvom-ispitu-zrelosti/
- https://flouter.rs/bajern-konacno-ugasio-pozar-u-svojoj-kuci/
- https://flouter.rs/kralj-atine-ukrotio-atinjane-radonjicu-otkaz/
Alfonso Ford rođen je u Grinvudu, u državi Misisipi 1971. godine. Detinjstvo je proveo u čuvenom “Delta delu”, poznatom po velikoj nemaštini i još većem kriminalu. Vrlo rano je upoznao loše strane života i uočio kako (ne)uspeti. Jedini put ka uspehu bio je sport, u njegovom slučaju košarka.
Odlučio se za koledž i to Misisipi Veli. Zbog područja u kom je odrastao ali i premalog uzorka, Alfonso nije mogao odabrati zvučniju sredinu. Misipi Veli je tada trenirao legendarni Lafej Stribling, prepoznatljiv po šeširima koje je nosio. Stribling je u periodu Fordovog početka bavljenja košarkom važio sa revolucionara američke košarke. Težio je ka brzom i efektnom napadu, sa puno trčanja i šuteva za tri poena. Prosto rečeno tražio je sve one elemente igre na kojima počiva današnja košarka.
Fordu je takav koncept potpuno odgovarao. Već u prvoj godini došao je do 30 poena u proseku uz ozbiljne brojke za dva i za tri poena. On je bio taj šraf koji je povezao čitav Striblingov mehanizam. Bio je klasični skorer sa jedinim osnovnim ciljem – da zatrpa koš protivnika.
U preostale tri sezone brojke nisu opadale, šta više bile su konstantne. Postao je prvi igrač u istoriji NCAA šampionata koji je u sve četiri godine prosečno beležio 25 poena. Jedini je iz čitavog tima uspeo da izađe na NBA draft. Ipak, pored svih priznanja, individualnih i timskih dostignuća, za Forda nije bilo mesta u NBA ligi. Nije bio plejmejker niti je u svojoj igri koristio asistencije. Za beka je bio prenizak i sav šuterski potencijal je padao u vodu.
Uvidevši da ga ni Soniksi ni Siksersi (timovi u kojima je nastupao) neće uvrstiti u prvi sastav, okreće se drugim rešenjima. U tom trenutku Evropi je bio potreban baš igrač kao Ford. Neko ko će jednim potezom napraviti razliku i napuniti hale. Kako u NBA ligi nije dobio očekivan tretman, prvi evropski angažman nije mogao biti toliko atraktivan. Potpisao je za špansku Penjas Uesku i bio član ekipe koja je odigrala svoju poslednju sezonu u ACB ligi (prodala svoje mesto Fuelanbradi). Prosečno je beležio 25 poena po utakmici.
Naredni stepenik u karijeri bio je nešto severnije. Ostao je u toplom i vatrenom okruženju, ali je Uesku zamenio Atinom. Potpisao je za Papagaje, omanji klub iz predgrađa glavnog grada Grčke.
U trenutku kada je uhvatio pravac i počeo da pleše evropskim parketima, dobio je užasne vesti. Dijagnostikovana mu je akutna leukemija čije su šanse za petogodišnje preživljavanje kreće oko 25%. Započeo je borbu protiv najtežeg protivnika i nije mislio o porazu.
Posle jednogodišnje pauze, Alfonso oblači dres atinskog Sportinga. Ford je imao zadatak da klubu obezbedi opstanak, privuče publiku i sebi da novi impuls. Postao je naslovno lice mnogih sportskih izdanja u Grčkoj. Po poenima nije nimalo odstupao. Uspeo je da klub sačuva od propadanja i na kraju sezone potpiše za Peristeri.
Beleži 26 poena u proseku vodio je tim do osmine finala Kupa Koraća. Zahvaljujući njegovim partijama, Olimpijakos i Panatinaikos su dobili ozbiljnu konkurenciju. Peristeri je naredne sezone dospeo u Evroligu. Alfonso nije imao nameru da se zaustavi i vrlo je rano pokazao Evroligi kakvog igrača je dobila. U meču protiv TAU Keramike postigao je 41 poen i tako u tom trenutku postavio rekord po broju datih poena na jednom meču. Primera radi Šejn Larkin je tek 2019. oborio taj rekord.
O leukemiji više nije bilo govora. Niko nije mogao zamisliti da Ford može igrati tako dobro. Olimpijakos je prvi izašao na tržište i ponudio ogromnih milion dolara. U klubu iz Pireja dobio je svu potrebnu slobodu. Uzimao je svaku loptu koja mu dođe do ruke i prvi put u karijeri skočio na 40% za tri poena. Iako je Olimpijakos u finalu domaće lige bio poražen od AEK – a, u Grčkoj se i dalje pamti Fordova partija protiv Panate u polufinalu. Alfonso je praktično sam porazio večitog rivala na čelu sa Željkom i Bodirogom.
Crvena boja mu je sasvim odgovarala. Prikazivala je njegovu borbenost, snagu i želju da se izbori i pobedi bolest. Boja krvi.
Nakon samo jedne sezone, crvenu boju Ford će zameniti zelenom. Napušta Grčku i odlazi u nešto “opušteniju” i košarkaši “nevatreniju” zemlju, Italiju. Potpisao je za još jedan evropski velikan, u naponu snage, legendarnu Montepaski Sijenu. Okosnica ekipe činili su pomenuti Ford, Mirsad Turkdžan Jahović i Dušan Vukčević (otac Tristana Vukčevića). Sijena se te sezona okitila trećim mestom na F4 u Barseloni, na kom je domaćin osvojio prvi trofej Evrolige.
Uvidevši da su mu poeni znatno opali i da Sijena nije voljna da sa njim produži ugovor, Alfonso ostaje u Italiji, ali potpisuje za Skavolini.
U Pezaru se leukemija ponovo vratila. I to još jača i ozbiljnija. Međutim, Ford nije želeo da odustane. Prikrivao je bolove i igrao utakmice sa nadljudskim naporima. Samo je timski doktor znao da je Ford smrtnosno bolestan, ali je bio zamoljen da ćuti.
Ćinćarini koji je te sezone nastupao za Skavolini pričao je da niko od igrača niti trenera nije znao da je Ford ponovo bolestan. U toj, ispostaviće se poslednjoj sezoni, Alfonso je bio treći strelac Palakanestra. Poeni i asistencije nikada nisu bile problem. Klubovi su znali kakav individualni kvalitet poseduje Ford. Međutim, niko nije mogao da zna kada će Gospod odsvirati kraj i reći da je igra završena.
Ta poslednja igra dogodila se 03.09.2004. godine. Nakon završene sezone u Pezaru, vreme je proveo u krevetu sa lekarima, boreći se da produži život za još koji mesec ili dan. Za njim su ostala brojna priznanja i titule, ali pre svega duša mladog čoveka koji je imao još mnogo toga da pokaže.
Najmanje što je Evroliga mogla da učini jeste da titulu najboljeg skorera nazove po Alfonsu. Po igraču koji je godinama dominirao evropskim parketima i tako brzo i lako ušao u srca navijača.
Često čujemo da ovaj svet prvo napuštaju najbolji ljudi. Al je bio jedan od njih. Junak. Legenda. Poslednja igra leptira.
