Postavlja se pitanje – Kad ako ne sad?!

Svaki pravi crno – beli navijač bar je jednom u životu citirao Duška Radovića i čuvenu – Nije lako, ali je uvek lepo navijati za Partizan. A da li je sada zapravo i lepo?

U poslednjih desetak godina topčidersko brdo je često bilo u magli. Nije se moglo razaznati. Činili su ga iz dana u dan još zagađenijim, štetnijim, opasnijim po život. Porodica koja ga je toliko dugo predstavljala na najbolji način, počela je da tone. Ne samo ekonomski, već i medijski, uticajno u narodu, među komšijama.

Porodicu su izjedali izunutra. Glava kuće morala je da ode. Njeni najveći sinovi dobili su etikete “ugroženih vrsta”. Izgubili su pravo glasa i još važnije pravo morala. Gledali su kako sve ono što su njihovi “očevi i dedovi” gradili propada kao da nikada nije ni postojalo. Živeli su jednako kao i do tada, a zapravo se osećali klinički mrtvo.

Međutim, odavno je moral postao neupotrebljiv kompliment. Preko nekih stvari moraš da pređeš, ako želiš da sačuvaš krov nad glavom.

PONOVNO ROĐENJE

Dovoljno ste mudri, da znate o čemu, i o kome sam pisao. Neću više koristiti metafore, tj. bar se nadam. Ali da, uspeh, slavlje i trofeji jesu postali metafora za sve navijače Partizana. Metafora koja je imala svoj realni antonim, u “ono” vreme, kada je još porodica bila na okupu i kada još nije podsećala na sličnu porodicu iz serije Gordana Mihića “Gore – dole”.

Ako bi uporedili vreme poslednje slave i sadašnje stanje, podvukao bih par crta. Prvo, Bogdan Bogdanović, Duško Vujošević i celokupna ta plejada mladih lavova je davno prošlo vreme. Neki su okačili patike u klin, neki školuju Amere, neki školuju decu po Srbiji. Jer im je nešto ozbiljniji rad zabranjen. Drugo, od tada su promenjene brojne strukture, politike kluba, uprave. Od svega je ostao samo grb, ime, navijači (kako koji) i Moma Jakovljević.

Treće, znate kako, da apostrofiram Raku iz Roda, pa nije sadašnji Partizan najgori klub na svetu. Vratio se Željko Obradović (ej Željko, u Partizan, u 2021.), vratila se Evroliga, potpisani su neki zaista ozbiljni igrači. Ozbiljni shodno njihovom trenutnom statusu u Evropi, tu i tamo ozbiljni ako pogledamo sve bivše igrače u klubu. Što znači da sličnosti od Laktaša 2013. pa do Laktaša 2022. (meč protiv Igokee, ništa više od toga) svakako ima. Ipak, jedna bitna, ključna stavka izostaje. Titula. A bez nje se, ako ste navijač, igrač, pošten čovek u upravi Partizana, ne može.

KADA SMO VEĆ KOD TITULE…

Iako ne volim da pričam o godinama, jer nas čine samo starijim, vredi spomenuti jednu stvar. Partizan je poslednji trofej u bilo kom takmičenju osvojio 2020, u Nišu. Isti uspeh postignut je i godinu dana ranije, isto sa Trinkijerijem. Simpatični Italijan doneo je neki novi šmek crno – beloj javnosti i bar na kratko podsetio na lepe dane. Međutim, Partizan onda ne bi bio to što jeste, da nisu došli sivi oblaci i ponovo se nadvili na njim.

Bež’te sivi oblaci – nije, ali je mogao reći Željko Obradović po ponovnom dolasku u dobro poznatu sredinu. I to upravo na godišnjicu Istanbula, u sezoni kada se proslavlja 30 godina. Prošla sezona, kao što znate, nije bila nalik toj istanbulskoj, bar po trofejima. O Bursi, kupu, finalnoj seriji ABA lige ne moram da pišem. Nije ni vreme ni mesto.

Ono što možemo staviti u ravan želje i mogućeg jesu drugo i treće. KLS je još pipava tema, pa je ne bih otvarao ovom prilikom. Žućkova levica do sredine februara čeka u Nišu i bilo bi lepo i zgodno da je upravo Željko po prvi put dodirne i osvoji. Naravno, ako igrači budu izgledali kao takmaci za tako nešto. Pre svega u mentalnom, karakternom smislu.

Plej – of ABA lige neće još skoro. Ipak, da budemo sasvim iskreni, jasno je da su Zvezda i Partizan miljama ispred ostalih. Nažalost ili ne, Budućnost više ni u Morači nije nepodiva, Cedevita to nikada nije ni bila (osim kada igra protiv Partizana u poslednje dve sezone), Igokea i FMP nisu tu gde jesu da bi bili prvi.
Svakako da nagazne mine postoje pa bi upravo one – Zadar, pomenuta COL ili eto FMP mogle da odluče o prednosti domaćeg terena u završnici.

PROČITAJTE NAJNOVIJE NA PORTALU:

U SUSRET DERBIJU…

Ovako pri kraju teksta, mogao sam i samo ovaj deo napisati. Ali onda ne bih zadovoljio neke lične ciljeve.

Partizan je trenutno 12. na tabeli u Evroligi. Ima devet pobeda i 11 poraza i i dalje solidne šanse da se nađe u krugu odabranih, ili odabranijih, u top8 fazi. Sama činjenica da je Željko Obradović u samo jednoj sezoni (u Panatinaikosu 2006/07 – čini mi se) imao negativan skor isto dovoljno govori.

Da bi negativa prerasla u pozitivu, mečevi u narednom periodu se moraju dobijati. Prvi na redu je Večiti derbi (Valensija bila pa prošla) i prilika da najzad Partizan bude “mangup i u tuđem dvorištu”. Prilika da pojedinci ako ne i čitav pokažu od čega su, koliki im je limit a koliko srce. U derbiju često ne pobedi individualni kvalitet niti favorit na papiru. Već samo hrabrost da u momentima kada si bespomoćan ostaneš onaj “preživeli”.

Upravo zbog svega gore navedenog, Partizanovi košarkaši moraju imati u petak tu hrabrost. Nikada kroz istoriju crno – beli nisu osvajali bez odgovarajuće arogancije, strasti, pa ako hoćete i one sportske mržnje.
Najviše volim kad me navijači Zvezde mrze – rekao je skoro Saša Pavlović. Neka to bude dovoljno.

Od sedmog juna 2016, , crno – beli nisu porazili Zvezdu na njenom terenu. Eto, neka 27. januar ne bude upamćen kao još jedan Savindan već i kao Partizanov rekvijem za gospođu.