Ekipa sa 0 igrača u NBA, 0 igrača u Evroligi se plasirala u polufinale Evrobasketa. U čemu se krije tajna uspeha Poljske?
Predodređeni za neuspeh
Da bi stvari bile još pesimističnije, reprezentaciju je drmala već verovatno svima poznata svađa između braće Ponitka, gde je Mateusz tražio da selektor Igor Miličić bira između njega i njegovog brata Marcela. Poljaci su na turnir ispraćeni porazom u pretkvalifikacijama od Hrvatske sa 69:72 i pobedom protiv ipak inferiorne Austrije. Pre početka grupne faze, prema kladionicama su važili za petog favorita grupe i predviđali su im jednu pobedu. Mišljenje ljudi se takođe nije razlikovalo, velika većina je smatrala da je to realno stanje stvari i da će se slaviti zlato u Katowicama na odbojkaškim terenima nakon što se košarkaši vrate kući. Odbojkaši su svoje prvenstvo završili sa srebrom, a košarkaši još uvek imaju šansu za najsjajnije odličje. Igor Miličić je dugo u Poljskoj, trpeo je čak i kritike zbog ispadanja u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u grupi sa Izraelom, Nemačkom i Estonijom. Stvari definitivno nisu izgledale dobro pred početak turnira, iako je trenerov pečat definitivno prisutan bio tu oduvek, jedino što se razlikuje jeste egzekucija, što na kraju dana ipak razlikuje to kojoj meri će se o nekome pričati i pisati.
Lubenice i mesec
Sada već kultna izjava Igora Miličića nakon pobede nad Slovenijom, da njegovi igrači imaju “m**a kao lubenice i srce kao pun mesec’’ zaslužuje posebnu pažnju. Legitimno je pitanje šta je to karakter u košarci i sportu uopšte, da li je to sposobnost uzeti šut kad se utakmica ’lomi’, da li je to sposobnost vratiti se iz rezultatskog minusa, očuvati prednost? Verovatno bi se za svaku od ovih, a i mnogih drugih stvari moglo reći da je to znak da postoji karakter. Karakter u slučaju Poljske je i to da ne odstupaju od trenerovih naredbi, čak iako situacija ne izgleda sjajno, kao protiv Finske gde su doživeli svojevrsni debakl i ostali su zaleđeni na -30 i onda u narednom meču dobili Izrael u ispostaviće se, ključnom meču za prolaz dalje.
U utakmici protiv Slovenije, nakon gubitka 3. četvrtine rezultatom 24:6 i prosipanja prednost od 19 razlike, nisu potonuli totalno, iako je voda već dolazila do grla. Panika je definitivno postojala, međutim, gestikulacije Miličića sa klupe prilikom te serije su bile totalno mirne, nije pokazivao frustraciju i prenosio je na igrače. Naprotiv, delovao je kao čovek koji je potpuno smiren i uveren u svoju ideju, koju je prenosio igračima.
Na kraju, najbitnije je da je uspeo u tome, a kako ćemo to nazvati, pa nek budu lubenice i pun mesec, mislim da je Igor Miličić makar toliko zaslužio.
X’s and O’s
Kako ne bi sve ostalo na floskulama, vreme je da se posvetimo terenu. Poljska je jednodimenzionalna reprezentacija, koja je svesna je svojih limita i njih koristi kao svoju prednost. Najkvalitetniji, a ujedno i igrač koji je i zaštitno lice ove ekipe je Mateusz Ponitka. Ponitka je najbolji strelac sa 15 poena u proseku, najbolji skakač (6,4 sk) i najbolji asistent (6,9 ast) svoje reprezentacije. Mateusz je primarni kreator, dosta vremena provodi sa loptom u rukama i tako oslobađa naturalizovanog AJ Slaughtera tih dužnosti u većini poseda, te mu daje mogućnost da više igra bez lopte i bude čisti strelac. Spacing u napadu je jedan od preduslova da napad funkcioniše, a poljski spacing je izuzetan. U svakom trenutku imaju 5 šutera na terenu, dobro se kreću bez lopte u različitim situacijama, što je svakako trenerov pečat. Kada pogledamo samo načine na koji se Mateusz sve koristi, preko low posta, ballhandlera u pnr, kroz izolacije, napadanja iz close outa. Protiv Slovenije plan je bio jasan, napadali su Tobeya koji definitivno nije najbrži defanzivac na perimetru i Slaughter i Ponitka, a rotacije slovenačke odbrane nisu bile dovoljno dobre kada su ostajali sa njim u dropu. Luku su naterali da se troši u odbrani kako kroz napadanje direktno na perimetru(u početku je bio primarni defanzivac na Ponitki), tako i preko role playera poput Cela, Zyskowskog i Sokolowskog, od kojih je poslednji svojim kretnjama i cutovima posebno doprineo tom izvrsnom spacingu pored svojih 16 poena (jednako koliko i Slaughter).
Trenerov plan je vidljiv i kroz akcije koje Miličić poziva. Za šutera kakav je AJ Slaughter, igra se double drag skoro na polovini terena u ranom napadu, odakle ima pravo da čita odbranu i ako mu se ne izađe na šut, ima slobodu da kazni to i sa distance iza NBA trojke. Koristi se sposobnost Balcerowskog da popuje nakon picka. Ponitka čak i u trenucima kad nema loptu u rukama, koristi se kao mamac, da li kroz stagger ili veer screen za Sokolowskog. Jednostavno, iz svakog igrača je izvučen maksimum u segmentima u kojima su najkvalitetniji u napadu. Kada je u pitanju defanziva, selektor koristi mnoštvo alternativnih odbranama koje je pokazivao u mečevima protiv Slovenije (zona 2-3 prilikom spuštanja Dončića u post), zona 1-3-1 koju koriste bar jednom u meču da razbiju ritam igrača dominantnog na lopti i slično. U svakom trenutku, oni imaju plan igre kog se drže i Miličić sa svojim stručnim štabom vrši izuzetne pripreme za meč. Ukoliko prvobitna ideja ne funkcioniše, Poljska ima plan B, C i trener se vrhunski prilagođava kroz utakmicu.
Kada konsultujemo naprednu statistiku kako bi pokušali da objasnimo ovaj rezultat, jedini segment u kom su Poljaci među četiri najbolje ekipe na turniru je broj izvedenih slobodnih bacanja, gde su na trećem mestu (21,2 po meču), iza Grčke i Litvanije. Na ovako malom uzorku, naravno da ćemo posmatrati s dozom predostrožnosti ove podatke. Ključna stvar kod Poljske je agresivnost, kako u napadu, tako i u odbrani. Napadaju obruč, poludistanca je dostupna jedino AJ Slaughteru u većoj meri, zna se jasna hijerarhija i nema ega koji izvire na površinu i remeti je.
Svi smo bar jednom pogledali neki film u kom nisu glumili holivudski glumci, gde nije bilo razmetanja raznim atraktivnim efektima i scenama, ali je film ostao upamćen. Slična je situacija i sa Poljskom, verovatno glumci nisu u prvom planu, međutim, reditelj je zaslužio nagradu za svoj proizvod, nezavisno od ishoda polufinalnog susreta. Igor Miličić je reditelj ovog filma koji još uvek traje i ostaće upamćen, možda ne kao ’’Pijanista’’ Romana Polanskog, ali definitivno kao režiser najvećeg iznenađenja u istoriji Eurobasketa i čovek sa lubenicama.
