Miloš Nikolić
Trofejni kapiten Partizana i sada trener košarkaške ekipe London Lajonsa, Petar Božić, govorio je za Meridian Sport, a mi intervju prenosimo u celosti.
Zašto se čovek koji je podigao 18 trofeja kao igrač Partizana – „podigao“ je u ovom slučaju doslovno, s obzirom da je kao kapiten svaki put prihvatao tešku (takođe doslovno) obavezu – pojavljuje u medijima jednom u pet, šest, više ni ne pamtimo koliko godina?
Zašto takva, pre svega, ličnost, ali i uspešan sportista koji je u međuvremenu postao jednako zapažen u trenerskom odelu, ne komentariše dešavanja u srpskoj/evropskoj/svetskoj košarci, iako je više nego verziran da priča o svim tim temama?
Zašto koristimo njegove stare fotografije da bismo ilustrovali vesti o uspesima kluba na čijem kormilu se nalazi, umesto da izaberemo neku skorašnju sa, na primer, utakmica njegovog Partizana?
Zašto, Petre Božiću?
„Nisam imao preterani utisak da me nije bilo. Svakako mi nije bila namera da odsustvujem iz javnog života. Radio sam sve što i ranije, valjda je samo bilo daleko. Drugi kontinent, druga vremenska zona… To su razlozi zašto me nije bilo, recimo, na utakmicama“, odgovara sadašnji trener London Lajonsa, do minulog leta šef Ostin Spursa, filijale San Antonija…
…I nekadašnji kapiten i prvi trener beogradskih crno-belih.
„Naravno da pratim Partizan. To je moj klub za koji navijam i koji volim. Sve što se dešava na terenu i u klubu sam ispratio. Samo je raspored i tajming uticao na moje slobodno vreme i to što nisam dolazio na utakmice. A stvarno sam u nekim trenucima želeo da budem tu.“
Neki koncept (nazovimo to tako) ovog intervjua išao je drugim tokom, malo San Antonio, malo trenerska filozofija, pa London i na kraju – Partizan. Kao što to obično biva, priča je promenila raspored.
Kada gledam Partizan navijam – i analiziram
„Bio sam najsrećniji kada sam video da je Željko Obradović došao u klub. Na taj način su jasno pokazane maksimalne ambicije, jer njegov povratak govori o stabilnosti Partizana. Najviše bih voleo kada bi već ove sezone ostvarili sve ciljeve.“
Ako zamislimo kako Pera Božić u kišnom, možda i snežnom (prognoza kaže, uskoro će) Londonu sedi kod kuće i gleda utakmice Partizana, ne znamo samo da li su mu pri ruci tefter i plajvaz – jer ipak mora da zapiše stručne crtice onoga što je video iz Obradovićevog taktičkog arsenala – ili pivo, šal i grickalice, naoružanje klasičnog navijača.
„Kada gledam Partizan – navijam. Ali, kao bivši igrač i sadašnji trener moraš da obraćaš pažnju i analitički na detalje koje treneri pokušavaju da sprovedu. Ne samo od kada sam trener, jer meni je to oduvek bilo važno. Imao sam prilike da izbliza pratim Obradovićev rad. On je najbolji – ne najuspešniji, već najbolji – trener Evrope i šire. Naravno da gledam sve što se dešava na terenu. I oko njega.“
To što se događa oko parketa u Areni je nešto što su „izmislili“ Pera i drugari pre dobrih petnaestak godina. Kada su prvi put ušli u najveću dvoranu na Balkanu i otvorili navijačima vrata za stvaranje zajedničkih spektakularnih hepeninga.
„Dok gledam ovo što se dešava sa Partizanom, zaista me podseti na utakmice kada smo mi igrali. Kada su dvorane bile puna. Imam mnogo dragih prijatelja koji budu u Areni i zovu me, prenose mi delić atmosfere, pričaju mi o euforiji koja je na najvećem nivou. Drago mi je što ceo Beograd priča i živi za utakmice Evrolige.“
Matori smo i mi, pamtimo da je slično uzbuđenje bilo i 2009-10 kada je Božić kao kapiten vodio Partizan do fajnal-fora Evrolige.
„Taj proces je trajao dugo, ali ta godina… Prethodnih nekoliko sezona smo dolazili pred vrata fajnal-fora, ali je sve eksplodiralo odlaskom u Pariz. Trajala je euforija, gradio se fenomena punih dvorana i atmosfera na našim utakmicama. Važno je da je slika ista. Podseća me na naše dane i mnogo sam srećan zbog toga.“
Razni načini – za poseban način
O tome – naravno i o mnogo čemu još – priča sa drugovima iz te generacije. „Pa naravno!“ glasi strog (nadaleko poznata strogoća Petra Božića) odgovor da li je u kontaktu sa njima.
„Imam toliko bliskih prijatelja i kumova među ne samo bivšim saigračima već i ljudima u klubu. Tamo sam proveo dobar deo života. Problem je samo što je kontakt na daljinu. Ovog leta sam bio u Srbiji samo šest dana. Možda se zato stekne utisak da me nema blizu Partizana, ali nije tako. Samo manjak vremena.“
Beobanka, Radnički, Hemofarm, Partizan i, mrvicu, Metalac – pišu u igračkoj biografiji, a Partizan, Ostin i London u trenerskoj. Mešavina učitelja stvara i poseban stil načina na koji Božić radi.
„Da ne imenujem, ali bilo je mnogo trenera koji su uticali na moj razvoj. Imao sam sreće da budem u bliskom kontaktu sa najvećim trenerskim imenima, u Srbiji i Americi. Uz sve što sam mogao da vidim od njih, naučio sam i da to znanje prenosiš dalje na sebi svojstven način. To su shvatio zahvaljujući njima, jer svako je radio na svoj način.“
Pamtimo scenu. Povratak je sa nekog putovanja. Poslednji let iz, recimo, Španije. Mrak je u avionu. Putnici spavaju, gledaju serije… A Božić, pod „ličnim“ svetlom – uči.
„Poslednjih godina igračke karijere znao sam da želim da nastavim u trenerskom smeru. Zato sam i polagao ispite u školi. Čak mi je i pozicija kapitena Partizana mnogo pomogla da prepoznam sebe u svemu tome. Kada sam postao trener, adrenalin i zadovoljstvo tokom treninga i utakmica bilo je veoma slično kao kada sam bio igrač. Mnogo je važno da čovek bude ispunjen, motivisan i srećan na nekim novim koracima.“
Neki treneri sa kojima je Božić sarađivao bili su poznati kao veoma autoritativni, oštri, strogi… Kako neko blage naravi – a 45-godišnjem Beograđaninu jedna od važnijih karakteristika – upije i prenosi takvo iskustvo?
Niko ne vidi šta se dešava iza zatvorenih vrata
„Kažu da treba biti striktan, da znaš šta mora da se sprovede u delo. Samo je pitanje na koji način ćeš ti to zahtevati od igrača. Trenutno vodim iskusnu ekipu i moja smirenost pomaže. Kao trener moraš da se prilagodiš, da imaš način kako da priđeš igračima različitih karaktera i uzrasta. Ovi koje vodim u Londonu su veliki profesionalci u svakom smislu te reči, vole da budu zajedno. Da je drugačija, mlađa ekipa, možda bi moralo nešto da se menja u mom pristupu, vezano za temperament. Moraš da napraviš relaciju sa igračima. Biti dosledan u stvarima koje apostrofiraš, konstantan u tome, ali na koji način? Mada, jedno je utakmica, drugo trening. Na treningu se sve postavlja na svoje mesto. A niko ne vidi šta se dešava iza zatvorenih vrata.“
Maltene isto je rekao Igor Kokoškov, još jedan od tiših trenera, posle osvajanja (ili možda plasmana u finale) Evrobasketa 2017. sa reprezentacijom Slovenije.
„To je činjenica. Desi se i na utakmici da reagujem, ali više iz želje da promenim dešavanja na terenu. Ali, generalno sam miran i to dobro deluje na tim. Na treninzima, međutim, ume da bude drugačije. Znate, ne možeš da se foliraš. Ne možeš da budeš neko drugi, to si – što si.
Popović – kako se pokazuje ljudima da ti je stalo do njih
Odnos trener – igrači je kompleksna nauka.
„Greg Popović je, čak i zvanično, najveći trener svih vremena. Njegov način na koji motiviše ne samo igrače, već i ljude oko sebe, način kako im pokazuje da mu je stalo do njih – to mi je bilo impresivno. Uvek je dostupan. Strog, zahtevan, ali će ti pokazati na milion i jedan način da mu je stalo. Ponovo, što sam rekao i za Obradovića, da ne komentarišem njegovu košarkašku inteligenciju. Ako stavimo košarku na stranu, meni je posebno impresivno bilo kako gradi odnos i kako motiviše igrače.“
Uskoro će biti osam godina od kako se rastao od Partizana. Koliko se Petar Božić promenio kao čovek i trener?
„Iskustvo u Americi je mnogo vredno za mene i porodicu. Imao sam priliku da budem deo jedne od najuspešnijih sportskih organizacija u Americi, Spursa. Vidiš kako se radi iz mnogo uglova. Na izvoru si! Vidiš analizu, selekciju, regrutovanje… Sve to mi je pomoglo u razvoju. Isto kao i pristup u NBA ligi što se tiče košarke, da može da se sprovede višegodišnji proces razvoj igrača i tima, strateški. Jasan je cilj koji ćeš dostići za nekoliko godina i sa kojim strpljenjem radiš da bi stvorio, eventualno, šampionski tim. Sklapaš kockice oko jednog igrača… Fascinantno! Ogromna mašinerija, mnogo ljudi na istom mestu, sa istim ciljem. Mogućnost da koristiš te resurse je fantastično.“
Božić poentira:
„Čovek je ono što je njegovo iskustvo!“
Iz kolevke košarke Petar je otišao u kolevku fudbala (i nikako košarke).
„Kontaktirali su me, pre toga pričali sa ljudima koji me znaju.. Išlo je brzo. Imao sam dva razgovora sa generalnim menadžerom i njegovim asistentom, veoma mladim ljudima sa super energijom. Strastveni su što se košarke tiče, svidele su mi se njihove ideje. Tako je došlo do saradnje, početkom avgusta. Znali su moju karijeru. Ne samo istoriju, nego i kako radim. Bila je dobra prilika za mene. Ambicije kluba su jedno, ali sve što su uradili da ide u skladu sa ambicijama, da se pokriju manji segmenti – sve je bilo odlično.“
Defanziva!
Ah, da, malo i aktuelnosti. London je drugoplasirani tim grupe u Evrokupu sa skorom 8-2 i lider britanskog šampionata.
„Značajno je bilo sastavljanje tima, odnosno što je zadržan dobar deo igrača iz prošle godine. Dovedeni su neki momci koji su jako talentovani i koji se karakterno uklapaju. Kompaktnost se videla veoma rano na pripremama. Svaki trening je bio takmičarski, pokazivali su koliko vole da igraju zajedno. Relacije smo samo produbljivali. U celoj toj atmosferi, uvođenje stila igranja je uživanje i lakše je. To je razlog zajedništva i sjajnih rezultata. Karakter se posebno vidi na gostujućem terenu.“
Zadržali bismo se malo na ovom „stilu igranja“. Koja je trenerska filozofija nekada besprekornog defanzivca (ovo kažemo i izvinjavamo mu se ako ga vređa što ne ističemo njegov svojevremeno izvanredan šut).
„Napadački talenat je nešto što je sjajno, samo kao trener treba postaviti sve te igrače na najbolje pozicije koje im odgovaraju. Ali, stvarno smatram da će odbrana da napravi razliku u ključnom momentu, posebno kada pričamo o velikim utakmicama. Imam napadački veoma talentovanu ekipu, ali pokušavam da gradimo samopouzdanje iz defanzive, jer tako je lakše. Mnogo sam zahtevniji u odbrambenim zadacima. U napadu ekstra pas, nekoliko prodora pre nego što se odlučimo na šut…“
Poznato zvuči… Božić sa Londonom ide u željenom pravcu, ali uspeva i u nečem mnogo većem od pobeda.
„Britanska liga ide uzlaznom putanjom. Napravljen je iskorak u smislu marketinga i TV prisutnosti košarke. Imamo mnogo utakmica, sa studiom, gostima… Liga je napravila medijski iskorak. Rezultati mog kluba, ali i drugih koji igraju FIBA takmičenja, dokaz su uspona britanske košarke. Dvorane nisu velikih kapaciteta, ali su pune. Naša ima 6.000 ljudi, čak smo oborili rekord posećenosti.“
Sve u cilju da London završi u Evroligi? Ili, možda ipak, ne.
„Ovde niko ne priča o tim temama. To je nešto što je totalno van našeg uvida.“
Petra Božića možda nema u medijima dovoljno, ali to neće izbrisati sve što je postigao u karijeri. Sigurno i njegovi igrači znaju da je najtrofejniji igrač velikog evropskog kluba…
„Ne znaju! Samo su pomenuli da su neki od njih imali priliku da igraju u Beogradu i hteli su sa mnom da podele oduševljenje kako to izgleda,“ kaže Božić koji je sigurno, znamo, u tom razgovoru propustio priliku da dobaci koliko velike utakmice je on igrao, koliko je pehara podigao, u kakvim atmosferama…
Tako je i sada u Areni. Videće kad svrati… Tamo gde mu je i mesto.
Luka Kostić
