Per aspera ad astra – Srbija ide na Svetsko!

Nije bilo najbolje niti najlakše. Čak štaviše, bilo je vrlo mučno. Međutim, mi upravo u takvim uslovima najduže opstajemo. Kako u sportu, tako i generalno, muka je naš habitat.

Na pomen bilo kakvih kvalifikacija, za svetsko, evropsko ili ne daj Bože Olimpijske igre, digestivnost u mom telu naglo poraste. Godinu i po dana rovovske borbe. Sa protivnicima, izborom pravih igrača, čestim i sasvim očekivanim usponima i padovima. Počelo je pobedom nad Letonijom u Pioniru, u prvom krugu, a završilo se u istoj hali, na isti način, trijumfom protiv Velike Britanije. Oba puta sa 101 datim poenom.

Tog novembra 2021, na klupu nacionalnog tima vratilo se dobro poznato lice. Svetski i evropski šampion, nemački reformator, odani Piroćanac. Svetislav “Kari” Pešić. Kao i za sve u našoj državi, odmah su se pojavili naslovi: “Poslednji ples”, “Zlato se vraća kući”, “Čekamo ponovo Istanbul i Indijanapolis”. I to jeste već jedna ustaljena boljka naše sportske, posebno košarkaške javnosti. Gledamo mnogo u prošlost umesto u sadašnjost i stanje koje nije ni ono pre pet, a kamoli 20 ili 30 godina. Individualno smo jači nego ikada. Vasa dominira u Evropi, a Jokić u Americi. Međutim, na timskom planu na kom smo nekada bili svetska sila pali smo više puta u prethodnih par godina.

U toku ovih upravo završenih kvalifikacija kroz reprezentaciju je prošlo preko 40 igrača. Jasno je da kontinuitet nije mogao da postoji. Vremenski period od tri do četiri dana zajedničkog “druženja” pokazao se nedovoljnim. Prešaltati svoj mozak, igru i odnos sa saigračima iz jedne, klupske sredine u drugu je golema rabota. Selektor bio Kari Pešić ili neko drugi nema ni taj manevarski prostor niti vreme za veće eksperimente. Na kraju, kada se sve sabere i oduzme, Bogu hvala da smo ikako i prošli.

DANAS SVI IGRAJU KOŠARKU…

Letonija ispred Srbije i Grčke, Dominikanska Republika izbacila Argentinu, Zelenortska ostrva i Južni Sudan pre Nigerije i Tunisa… Da, sport pod obručima zaista zahvata sve meridijane. Više nije iznenađenje da se iznenađenja javljaju. Pogotovo u prozorima ovakvog tipa gde se uigranost velikih reprezentacija graniči sa nulom. Atmosfera u redovima favorita skoro i da ne postoji, a i ona se u slučaju “Gaučosa” pokazala kao mač sa dve oštrice.

Kada je slučaj sa našom selekcijom (zbog koje smo ovde) gorenavedena floskula se u kvalifikacijama prečesto koristila. Poštovanje i fer plej predstavljaju osnovne postulate savremenog sporta. Međutim, da li pre nego što ispoštujemo protivnika, treba sebe dovoljno da cenimo i vrednujemo? Porazi od Belgije u Monsu i potom strašna, gotovo tragikomična utakmica u Čairu pokazali su da nam je taj preterani respekt naneo samo dodatne probleme. Pritom u oba duela je naša reprezentacija imala pobedu u ruci, ali je “prvo skoči, pa reci hop” pretvoreno u “prvo pohvali druge, a sebe ako baš moraš” uticalo na pad igre i koncentracije.

Na turniru koji će se održati u Japanu, Indoneziji i na Filipinama, iskreno se nadam da nećemo imati problem sa realnim optimizmom. Iako je selektor izjavio da bi sve preko četvrtfinala bila premija, verujem da dobro zna kakva su očekivanja svih od Mundobasketa i generalno bilo kog takmičenja košarkaške selekcije. Naravno, tek kada se objavi sastav možemo pričati o pravim limitima. A i tada će se kao po običaju sigurno pojaviti još neka aktuelnost, kao ona sa Teodosićem.

Kako god, selekcija koja bi potencijalno (sve što je potencijalno kod nas je obično i nerealno) mogla izaći sa Bogdanom, Nikolom, Vasom, Kalinom i Lučićem mora imati prvo obavezu da uradi više od četvrtfinala, a onda i poštovanje prema sebi, i prema drugima.

KOŠARKAŠKA SILA ILI IPAK NE?

Razlika između nacije koja voli košarku i ona koja je sila u tom sportu je itekako velika. Od bivše države, Jugoslavije, navikli smo na redovnu porciju medalja i to najčešće zlatnih. Navika je trajala do Atine 2004. kada je počeo post. Ne samo osvajanja najsjajnjih odličja, već i bilo kakvih drugih. Povratak Dude Ivkovića uneo je novu, potrebnu i dugo čekanu svežinu u reprezentaciju. Otvorila su se vrata velikim talentima koji su sada ili ta vrata zatvorili ili su blizu zatvaranja. Miloš Teodosić, Stefan Marković, Novica Veličković… Plejada momaka sa zaista fantastičnim karijerama i višegodišnjom dominacijom u Evropi.

Osvojeno srebro u Sloveniji 2009. bila je zvezda vodilja igračkoj zvezdi, legendi i nacionalnom simbolu – Saši Đorđeviću. Sale Nacionale je u šest godina sa često izmenjenim, neki bi rekli “okrnjenim sastavima” osvojio tri srebra, na Mundobasketu 2014, Olimpijadi 2016. i Evropskom prvenstvu 2017. I onda kada je trebala doći kruna u Kini sa možda i najozbiljnijim sastavom (kvalitet Jokića i Bogdana, istina nedostatak Tea), Srbija je pala na ispitu. Kao što smo svi svedoci, lekcija se nije naučila do dana današnjeg.

Nekorektno je reći da je evidentan kvalitet uticao na manjak motivacije ili energije. Protiv Italije u Berlinu smo dopustili da nam psiha bude veći protivnik od samih Azura. Priprema utakmica takvog tipa, sa protivnikom koji je u pat poziciji i austajder na papiru se čini kao važan faktor. Naime, moglo se očekivati i od Argentinaca i od Italijana, naroda prepoznatljivih po vrelom temperamentu da sebe “žrtvuju” radi trijumfa. Gaučosi su nas istina zaista počistili sa terena, dok su Italijani usled Pocekovog isključenja dobili taj dodatni elan koji se ispostavio ključnim.

PROČITAJ NAJNOVIJE NA PORTALU:

Do avgusta ima dovoljno vremena za priču. Bolje pričati sada, pre turnira, nego posle njega, kada stvar već bude gotova. Kvalitet postoji i postojao je oduvek. Međutim, izgleda da je došlo takvo vreme, što su pokazale i ove kvalifikacije da sada svako igra košarku.